Pročitaj mi članak
Зашто је не баш познати функционер Министарства правде морао да спроведе одлуку о предаји бившег председника Југославије Хагу.
Документ на основу ког је Слободан Милошевић на Видовдан 2001. године изручен Хагу, а који је „Политика” прошле суботе ексклузивно објавила на насловној страни, изазвао је неочекивано велико интересовање јавности и поново скренуо пажњу на необичне правне и политичке околности под којим је бивши југословенски председник предат Хашком суду. Тим пре што је овај папир потписао чиновник чији је идентитет јавности до сада био потпуно непознат: Драган Вулић, помоћник тадашњег министра правде Владана Батића за затворе, а сада београдски пензионер о ком Министарство правде нема ажурних података.
Вулић: Мени је запало да потпишем
„Влада Зорана Ђинђића је донела одлуку, а ја сам је само као чиновник проследио Окружном затвору”, објашњава Драган Вулић за „Политику” своју улогу у Милошевићевом изручењу.
– Зашто тадашњи министар правде Владан Батић није потписао?
„Нетачне су приче да је он то намерно избегао. Тог дана је био у болници на мањој хируршкој интервенцији. Мени је запало да потпишем јер сам тада био помоћник министра правде за затворе”, каже Вулић.
– Јесте ли знали да незаконито поступате, да само судија одлучује о притворенику? Ко вам је наредио?
„Нико ми поименице није наредио. Нико није срећан што се тако десило. Неки мисле да је суд требало да потпише, други мисле да у таквим околностима није могло другачије”, прича Вулић.
Иако се приближава петнаестогодишњица од хапшења бившег председника Југославије, а сутра је деценија од његове смрти, начин на који је Милошевић предат трибуналу и даље је својеврсни преседан.
Одлуку владе Зорана Ђинђића од 28. јуна 2001. да органи Републике Србије своје обавезе према Хашком трибуналу испуне по процедури Хашког суда и тада су многи оспоравали, али и са ове временске дистанце је контроверзна и изазива полемике стручне јавности.
Слободан Милошевића се у тој одлуци и не помиње, али је на основу те одлуке Вулић сачинио документ у ком је затражио да управник Централног затвора Драгиша Блануша из притвора преда бившег председника представницима Хашког трибунала. Тако је и било.
И одлука владе Зорана Ђинђића накнадно је проглашена неуставном, док је Уставни суд управо на Видовдан 2001. изричито забранио изручење Милошевића на основу сличне претходне уредбе савезне владе.
Проблематично је и то што није постојала сагласност Милошевићевог истражног судије да се притвореник изведе из Централног затвора. Власт је била свесна да по нашим прописима одлуку о извођењу Милошевића из затвора мора да потпише суд, али ни Горан Чавлина, по чијем је налогу Милошевић ухапшен 1. априла 2001. године због сумње на злоупотребу службеног положаја, ни председница Врховног суда Србије Вида Петровић Шкеро нису хтели да потпишу такав акт.
Чавлина је пре два дана одбио да говори за „Политику”, наводно зато што је од тада прошло више од деценије. Но наш лист је дошао у посед његовог сведочења у једном судског поступку против Драгише Блануше из 2005. године.
Под заклетвом је тврдио да је од њега 28. јуна телефоном тражено да потпише налог за изручење Милошевића, што је он одбио јер није хтео да поступа противно закону.
Није, међутим, ни на суду „могао да се сети” ко је од њега тражио да потпише Милошевићеву екстрадицију, али је на питање да ли је по тада важећем закону неки притвореник премештен из просторија Окружног затвора или пуштен на слободу без сагласности истражног судије по чијем решењу је и у притвору, децидно одговорио:
„Не, ја не знам да је постојао такав случај.”
У истом судском поступку, Вида Петровић Шкеро је рекла да је њу звао управо Драгиша Блануша да пита хоће ли неко из суда да потпише налог за изручење Хагу, али је она објаснила да „суд не ради на основу закључка владе, да на основу тога нити лишава слободе лица нити пушта на слободу већ само поступа на основу закона”. Ни она није потписала.
„Ексклузиве” Драгише Блануше
Још док су 2001. спорења након изручења Слободана Милошевића Хагу била у пуном јеку, управник Драгиша Блануша схватио је да има ексклузивну причу коју би могао добро да прода. Он брзо објављује поверљиве податке о Милошевићевим разговорима са адвокатима и породицом, препричава интимне тренутке свог чувеног притвореника, па чак и фотографије.
Ипак, Бланушино штиво „Чувао сам Милошевића – Дневник из ћелије број 1121” донело му је, поред осуда у јавности, смену са функције управника затвора и кривичну пријаву због злоупотребе службеног положаја.
Блануша је чак ову кривичну пријаву са поносом истицао хвалећи се тиме да је једини човек ког је Милошевић тужио.
Драган Вулић: Мучи ме годинама што сам помогао Слобино изручење
Драган Вулић, бивши помоћник министра правде, уочи деценије смрти некадашњег југословенског председника: Био сам само службеник који је испоштовао одлуку владе. Живим са жигом јер неко хоће да представи како сам имао кључну улогу.
Био сам шокиран одлуком Владе да изручи Милошевића Хагу. Нико од нас то није очекивао тог дана, о томе се претходно није причало. Био је то прави цунами. Не знам зашто се толико журило. Ја сам само, као обичан државни чиновник, управу Централног затвора обавестио о Одлуци и Закључку Владе. То је цела моја улога у том случају.
Овако Драган Вулић, помоћник министра правде Владана Батића, који је замолио да не објављујемо његову фотографију, објашњава како се његов потпис нашао на документу којим се налаже извођење бившег југословенског председника Слободана Милошевића из ЦЗ и предаја овлашћеним представницима Међународног трибунала. Вулић ово прича први пут после 15 година, уочи десет година од Милошевићеве смрти. Свих ових година, каже, живи са жигом, јер неко покушава да представи његову улогу као кључну у овом изручењу:
– Био сам само службеник који је потписао налог о поступању на основу докумената Владе Србије. Ко сам ја да било шта одлучим о изручењу Милошевића?! Aкт који сам потписао је био техничке природе.
СТИГAО ИЗ AДВОКAТУРЕ
НA место помоћника министра правде Драган Вулић је дошао из адвокатуре, одакле је и знао Батића. Каже да нико у то време није хтео да се бави затворима. И данас чува папир Савета Европе да је успео да поправи стање у односу на оно што је затекао.
На питање зашто га Батић није потписао, одговара да је тадашњи министар правде имао хируршку интервенцију, али и да је овај документ био у његовој надлежности, будући да је он био одговоран за затворе:
– Чујте, нико се тада није радовао, ни ликовао. Свих ових година мучи ме зашто сам се нашао на том месту у то време. Никада се нисам бавио политиком. Наравно да сам имао дилему кад сам потписивао акт, јер је то била правно и технички прва таква ситуација. Aли, министар ми је објаснио да је Влада по Уставу задужена да предузима мере када су угрожени безбедност и интерес земље и да у таквим ситуацијама није потребна судска одлука.
Наш саговорник никада није обишао Милошевића у ЦЗ, нити га је знао одраније. Први пут га је из близине видео код Института за безбедност на Бањици, и то само из кола. Тог 28. јуна је дошао курир из ЦЗ, ком је дао потписан акт о предаји бившег председника службенику Трибунала. Aли, био је забринут кад му је управник ЦЗ Драгиша Блануша јавио да је испред затвора бели полицијски комби. То није било уобичајено, јер је притворенике пратила затворска стража:
– Плашио сам се да га неко не киднапује и не ликвидира. После сам видео да је Влада овластила и МУП да учествује у акцији. Сео сам у кола и одвезао се до Института на Бањици. Видео сам кад су га извели из плавог затворског комбија. То је све. Остало сам, као и сви, пратио на ТВ.
У то време је, колико год то данас изгледало чудно, Вулић био много више оптерећен лошим стањем у затворима после великих побуна и међународним критикама о кршењу људских права. Неки павиљони су били спаљени скоро до темеља.
Документ са потписом Вулића
– Последице побуне осећале су се свуда. Сваког дана бринуо сам како да систем буде стављен на ноге. Управници су јављали о бекствима затвореника, запослени су били незадовољни због малих плата. У ЦЗ-у је осим Милошевића било још 1.000 притвореника – прича он.
Наравно, бринуо је и о Милошевићу – да му се нешто не деси, да не изврши самоубиство, да га неко не малтретира:
– Блануша се са мном консултовао једино кад је имао проблем да уклопи више Милошевићевих посетилаца, па да види који редослед да направи. Јер, Милошевићу је долазила и породица, и партијски другови, и владика Aмфилохије, па адвокат… Ондашњи систем затвора није био толико централизован као данашњи. Управници су били доста самостални. Чак ни о одвожењу Милошевића на ВМA, на преглед, Блануша се није договарао са мном.
Наш саговорник се данас пита да ли је све могло другачије? Каже да вероватно јесте, али да је све одлуке доносила Влада. Чиновници су били ту само да их извршавају.
Извор: Вечерње новости, Политика
