Прочитај ми чланак
Политика САД и неких земаља ЕУ је једино важна, а не Албанци, и према томе земље региона треба да дефинишу своје односе и своју политику.
Албанци су прославили стоту годишњицу од формирања прве владе Албаније, празник некада познат као Дан албанске заставе а сада прослављан као дан албанске државе и свих етничких Албанаца.
Свечаностима је доминирала приметно претерана еуфорија, чије су, утисак је, основе национализам и емоција мржње према другима а не задовољство јубилејом.
Та димензија прославе је опомена и Албанцима и онима који их подржавају. За Албанце је то лош знак јер подгревање мржње наговештава пре свега болан процес самоизолације, потпуног затварања албанског етничког корпуса.
Албанци су заиста, сада је то показано, у неком чудном самозадовољству. Кроз мржњу према другима, иду ка самоизолацији и затварању, и то пре свега према првим комшијама. То је за Албанце, као и за сваки народ, веома лош знак и обавезно води у ново заостајање које би могло да инспирише сукобе са онима поред којих се живи и од којих се суштински и зависи.
Ништа мање то није лош знак и за оне у свету који подржавају Албанце, чији су – тачније – Албанци миљеници јер тако раздрагани и охрабрени у својој мржњи могу да сруше све оно што је до сада у њих уложено, униште успостављени интересни амбијент, и изнад свега унесреће оне који стицајем историјских околности поред њих живе. Цену би на крају ипак могли платити сами Албанци.
Део енергије мржње и национализма долази и од уверења албанске елите да је према Албанцима учињена историјска неправда јер, поред Албаније, живе у четири суседне државе – Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој.
У време Турске било их је много и у Бугарској, али су одатле временом исељени. До пре 60 година највише је Албанаца изван Албаније живело у Грчкој, али је Грчка, у сенци протеривања судетских Немаца после Другог светког и потом сопственог грађанског рата, протерала скоро две трећине Албанаца.
Тако је Србија постала земља са највећом албанском дијаспором. Грчка је за албанске планове нарочито важна јер у тој земљи је град Јањина, који Албанци сматрају као свој историјски центар. Из Јањине је породица Али-паше, вероватно најпознатија фамилија Албанаца. Пријатељство Али-паше са британским лордом Бајроном, песником и пустоловом, учинило је да модерни свет први пут чује за Албанце.
Британски истраживачи лика и дела лорда Бајрона тврде да су, као бисексуалци, Бајрон и Али-паша били и у сексуалној вези. Из породице Али-паше је касније, током 19. века, настала прва и једина савремена краљевска династија у Египту окончана краљем Фаруком 1952. Године, када је пуковник Насер извршио државни удар.
Чињеница да Албанци живе у неколико земаља је резултат историјских околности, али и масовног насељавања плоднијих простора у окружењу које је тада припадало истој држави, Отоманској империји.
Албанци су једини народ на Балкану који није дизао устанке против Турака и није се организовано борио проти туђинске власти. Додуше, био је један устанак 1911. Године, када су Албанци за кратко заузели Скопље, али то је више била побуна против реформи младотурака него против туђинске власти. Било је и још неких мањих покрета које су махом предводили православни Власи (Цинцари).
ФОРМИРАЊЕ АЛБАНИЈЕ
Отуда је деценијама у Букурешту постојао веома јак центар Албанаца. Утицај Влаха (Цинцара) је до данас веома јак. Бивши премијер и некадашњи лидер Социјалистичке партије Фатос Нано је, на пример, цинцарског порекла као и оснивач садашње Демократске странке Грамос Пашко, који је касније погинуо у неразјашњеној хеликоптерској несрећи.
У време када су други народи крв лили борећи се за слободу, Албанци су били на другој страни и евентуално тражили аутономију унутар Османске империје. Историја им се на неки начин осветила.
Тако се десило. Увек су некако зависили од туђе, а не своје воље. И оснивање модерне Албаније 1912. године је била туђа воља. На Лондонској конференцији, формираној после Првог балканског рата како би се расподелила територија пропале Отоманске царевине на Балкану, изворно није ни било речи о стварању Албаније. Доминирала је идеја како да се та територија подели између Грчке, Србије и Црне Горе.
Аустро-Угарска, тада још увек велика сила, имала је, међутим, другачије планове. Истакнути Албанац Исмаиљ Ћемаљи, у историографији познат као Исмаил-бег Кемал, који је био службеник Отоманске империје и једно време посланик Скупштине у Истамбулу, неколико месеци је пре очекиване Лондонске конференције отишао у Беч и постао аустријски играч у албанском питању.
Када је Аустро-Угарска успела да у Лондону формира Албанију, он је у ту земљу стигао на аустријском ратном броду и 28. новембра 1912. године у Валони формирао прву владу Албаније.
То је била само склепана влада без икаквог легитимитета али призната од великих сила. Занимљиво је да је Албанија прва држава која је призната, а није имала границе, нити је било ко имао идеју о томе. Имала је само владу. Али, и пре те владе била је формирана једна друга влада која, међутим, није била по вољи великих сила.
Ту владу је формирао угледни Есад-паша Топтани [1], али због његове блискости са Србијом та влада није призната и доведен је на ратном броду Исмаиљ-бег. Есад-паша је касније, као угледна личност која се није могла избећи, био један од министара у Ћемаљијевој влади. Есад-паша је убијен 1919. године у Паризу, где је у саставу делегације Србије био на Мировној конференцији у Версају. Сахрањен је на Српском гробљу у Паризу.
Случај је хтео да много касније један члан породице Топтани ипак постане председник Албаније. Донедавни председник Бамир Топи је из Топтани породице и, иако је подржавао независност Косова, често је био оптуживан да је „просрпски оријентисан” и те оптужбе су га коштале другог мандата.
За пријатељство са Србима оптуживан је и први и једини краљ Албаније Ахмет Зог. У част стогодишњице државе Албанија је пребацила краљеве остатке са гробља у Паризу у Тирану, у неку врсту маузолеја. Али те свечаности бојкотаво је један део политичке елите на челу са Социјалистичком партијом.
Званичан изговор је то што је био „пријатељ Срба” и за српске интересе побио лидере тадашњег качачког (устаничког) покрета на Косову. Једно време Ахмет Зог је заиста био близак Београду. Иако је после Првог светског рата имао место министра у првој изабраној влади у Албанији, на чијем челу је био православни свештеник Фан Нољи, Албанац из Бугарске, Зог је био у тешким проблемима у Албанији.
Да би избегао убиство, побегао је у Београд. Становао је у хотелу Бристол, у Карађорђевој улици. Уз помоћ тадашњег Београда, вратио се у Тирану преузео власт и 1928. године се, захваљујући Београду, прогласио краљем Албаније.
Историја сугерише да је краљ Зог за ту помоћ обећао ликвидацију косовских качака на челу са Бајрамом Цуријем, што је он и урадио. Касније, негде око 1935. године, краљ Зог је тражио додатну финансијску помоћ од Београда, а тадашња Југославије није више имала пара и он се окренуо Италији. [2]
Прве границе Албаније су комисијски формиране 1926. Године, а ове садашње тек после Другог светског рата. То је био веома компликован посао јер су велике силе по сваку цену хтеле да Србији и Црној Гори, касније Краљевини СХС, одузму Скадар.
Направљена је трговина, па је за Скадар Црна Гора добила Улцињ, Гусиње, Плав и део тадашње општине Подгорица а Србија Стругу, Дебар, Призрен и Ђаковицу.
КОНСТАНТА ПОЛИТИКЕ
Ћемаљијева влада није трајала дуго и он је после нешто више од годину дана напустио Албанију и отишао у Европу. Умро је 1914. године у Перуђи, у Италији. Његова супруга, Туркиња, се са породицом вратила у Турску. Ту има једна занимљивост.
Његов син Адем се касније школовао у Каиру и населио у Саудијској Арабији. Он је доспео у високу саудијску политику, и то као једини странац, и био неколико деценија веома утицајни шеф обавештајне службе Саудијске Арабије. Иако у позним годинама, имао је кључну улогу у француско-америчком пројекту формирања муџахединских јединица и ангажовања екстремног ислама у Авганистану током рата са Совјетима.
Верује се такође да је он био кључни човек који је преко својих веза са америчким тајним службама увео македонске и косовске Албанце у послове са дрогом.
Национализам и жеља за уједињењем свих Албанаца је једина константа политике Албаније без обзира на идеологију. Данашњи идејни инструменти национализма и енергије уједињења формирани су током Другог светског рата. Поред комуниста Енвера Хоџе, у покрету отпора у Албанији биле су још две махом монархистичке формације, али сви они су снагу у народу црпели из идеје уједињења.
Британци – који су, као, у Југославији имали војну мисију – а имали су је и у Албанији, тврде да је током Другог светског рата то био једини захтев свих Албанаца, али да им уједињење нису могли обећати [3]. Изгледа да су то обећали Совјети, што је део објашњења зашто је на крају Енвера Хоџа добио већинску подршку Албанаца.
И сада је то државна политика и то се више и не крије. Пре неколико година је под окриљем албанске државе формиран и Покрет за природну Албанију, који јавно заговара уједињење Албанаца, а „природна Албанија“ је синоним за Велику Албанију. Наравно, амбиција једног народа да се уједини и живи у једној држави је потпуно легитимна, али у овом случају имају два проблема – шта је то „природна Албанија” и како је могуће учинити то без сукоба са националним интересима других народа.
Скупови поводом прославе стогодишњице су били у знаку тога, а сам премијер Албаније Саљи Бериша је потврдио да је то политички и државни став Албаније. У Скопљу је рекао да је сада реч о „Албанији свих албанских земаља, од Превезе (Грчка) до Прешева, од Скопља до Подгорице”. [4]
У региону су букнуле снажне реакције. На то је премијер Бериша реаговао оценом да „Балканом кружи страх од Албанаца” јер су они „сложни и уједињенији него икада раније”. [5]
Балкан се дакле боји Албанаца. Нема, међутим, разлога за страх од Албанаца. Албанци немају снаге ни капацитета, и нису никада ни имали, за тако крупне пројекте. Разлог за забринутост и евентуални страх је потпуно на другој страни, тамо где су они чији су Албанци у овом времену миљеници.
Историја нас учи да Албанци никад ништа нису постигли сопственом снагом, него су им све – од историјске владе 1912. Године, преко монархије, до садашњег Косова – други дали, други су учинили оно што Албанци нису могли и не могу, све им је туђа рука дала.
И сада, поводом прославе скупа у Валони, Албанци говоре оно за шта имају подршку својих заштитника. То је несрећа и самих Албанаца и то би требало да буде њихов страх и њихова забринутост. Странци их изолују, сукобљавају са комшијама и удаљавају од других људи.
То је дакле оно где би забринутост земаља региона требало да буде усмерена. Не према Албанцима, него према онима који су њихови заштитници, а то су пре свега Америка, па онда неколико земаља Европске уније, које су подизвођачи америчких радова на Балкану.
Никад Албанци не би организовали прославу стогодишњице државе на овакав начин и са таквим говорима да нису добили зелено светло и да у основи нису договорили шта и како да кажу. Важно је пратити ту политику, политику тих земаља на Балкану, па онда знати на шта су Албанци спремни и за шта и против кога ће бити искоришћени.
То је једино важно, политика тих земаља, а не Албанци и онда према томе земље региона треба да дефинишу своје односе и своју политику.
Очигледно је да су амерички миљеници на Балкану у овој фази историје Хрвати и Албанци и да за друге нема места. Не може се бити пријатељ и једних других, што је свакодневно очигледно у случају Македоније и Србије а ускоро ће то видети и Црна Гора.
То је једноставно тако. Још увек се, међутим, одржава илузија да је пријатељство и са једнима и са другима могуће и у циљу одржања те илузије је Америка вероватно инспирисала и албанску еуфорију током прославе.
Та еуфорија је у ствари америчка порука земљама региона које би могле посумњати у ту илузију да увек постоје Албанци, амерички штићеници, који могу да загорчају живот као и оним Албанцима који почињу да сумњају да је слуганство Америци добро за Албанце.
