Прочитај ми чланак
Када су, током новембра 1918. у 200 изборних јединица на територији Бачке, Баната и Барање, бирани посланици за предстојећу Велику народну скупштину на којој ће се те области, неопозиво, присајединити Краљевини Србији, право гласа су, први пут у историји Европе, имале и жене. Штавише, њих седам – Милица Томић, Мара Малагурски, Анастазија Манојловић, Марија Јовановић, Олга Станковић, Катица Рајчић и Манда Сударевић – изабране су и за посланице те скупштине.
– Био је то заиста револуционаран демократски искорак у доба у којем су Енглескиње, Францускиње или Немице о праву гласа само сањале – скицира историјски контекст тог времена новосадски историчар др Драго Његован, један од најбољих познавалаца бурних и узвишених догађаја северно од Саве и Дунава с краја Првог светског рата.
– Њих седам је иначе врло активно учествовало и у раду скупштине, и доношењу одлука које су, и данас, трн у оку онима који садашњу Војводину желе да одвоје од Србије.
А ко су, заправо, биле даме које су стварале историју и чија имена је традиционални српски немар за сопствену историју увелико прекрио велом заборава? Од њих укупно седам, и тада и доцније, најпознатије су, свакако, биле Српкиња Милица Томић (1859 – 1944) и Буњевка Мара Малагурски (1894 – 1971), мада су и остале, на упечатљив начин, обележиле време у којем су живеле.
– Милица је била кћер Светозара Милетића и супруга Јаше Томића, двеју кључних личности у борби Срба за аутономију у другој половини 19. и почетком 20. века – каже публицист Гордана Стојаковић, која се годинама бави женским покретом у Војводини.
– Име је добила по песникињи Милици Стојадиновић Српкињи, а колико је била образована најбоље сведочи то што је говорила француски, немачки, енглески и мађарски.
Права кћер великог оца, Милица је била одан саборац и Милетићу и, доцније, свом супругу Јаши, а 1911. је покренула и месечник „Жена“, први часопис у овом делу Европе који се бавио исључиво положајем жена и који је излазио готово целу деценију.
На другој страни, Мара Малагурски је потекла из угледне суботичке буњевачке породице и, уз остало, у Лондону студирала енглески језик. Била је један од највећих бораца за самобитност бачких Буњеваца, али и афирмисан прозни писац.
– Међу најактивнијим оснивачима Буњевачке просвтне матице 1927. била је управо Малагурска која ће, доцније, удајом за сенатор Драгослава Ђорђевића свом презимену додати и његово – каже, за наш лист Иван Седлак, садашњи председник Буњевачке матице.
– Објавила је низ књига из живота нас Буњеваца, а за приповетку „Вита Ђанина“ је 1928. добила награду „Цвијета Зузорић“ коју је додељивала тадашња Краљевска академија наука.
Уз њу, међу посланицама из Суботице и околине биле су и Буњевке Катица Рајчић и Манда Сударевић о којима, нажалост, мање знају и сами Буњевци. Прва је била супруга Александра Рајчића, потоњег подградоначелника Суботице, а друга, опет, супруга Врање Сударевића, великог жупана града на крајњем северу Бачке.
ВРЕМЕ ДАРИВАЊА
Марија Јовановић је, уз остало, остала упамћена и по томе што је 1928. своју кућу у данашњој Улици војводе Бојовића 15 завештала Добровољној задрузи Српкиња панчевачких, док су Каменко и његов брат Павле још две куће оставили црквеној општини. С друге стране, породица Манојловић је у Суботици, такође, црквеној општини завештала једно од најраскошнијих здања на тамошњем „Корзоу“ које и данас носи назив „Палата Манојловића“.
– Засада смо утврдили да је Манда била изузетно агилна у обнови суботичке болнице после Првог светског рата, али ћемо, подстакнути овом иницијативом „Новости“, до детаља истражити и њен, као и животе других значајних Буњевки – додаје Седлак.
У Новом Саду су у новембру 1918. биле још две Суботичанке, Српкиње Олга Станковић и Анастазија Манојловић. Олга је била супруга Војислава Станковића, директора тадашње Хрватске земаљске банке у Суботици, који је и сам био посланик историјског заседања.
С друге стране, Анастазија је припадала најугледнијој суботичкој породици на размеђу два века чија су три изданка – њен супруг Владислав и његова браћа Јован и Душан, сва тројица адвокати – такође били посланици Велике народне скупштине.
Најзад, захваљујући иницијативи нашег листа и њоме мотивисаном напору Иване Спасовић из Историјског архива у Панчеву, трачак светлости бацамо и на име Марије Јовановић (1853 – 1939), последње у бисерном низу жена актера историјског догађаја.
– Она је била супруга чувеног панчевачког издавача Каменка Јовановића који је цео свој живот посветио борби за уједињење Српства – каже Спасовићева. – Смрт 1916. га је претекла да и сам досања свој животни сан, али је то, гласајући на Великој народној скупштини 1918. за безусловно присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, уместо њега учинила Марија.
КАКО СЕ БРАНИ ЧАСТ ЖЕНЕ
Као Томићева супруга, Милица је 1890. била у средишту такозване туцинданске трагедије. На Туциндан те године радикал Томић је ножем убио свог политичког такмаца, либерала Мишу Димитријевића, али не из идеолошких разлога.
Либерали су, наиме, били дошли у посед једног писма младе Милице Зрењанинцу Бранку Петровићу, са којим је некад била верена, па је њихов лист „Браник“ данима јавно претио да ће га објавити, а њихове жене га, на чајанкама, злурадо препричавале.
Бранећи част своје жене, Томић је Димитријевића најпре изазвао на двобој, а кад је овај то одбио и наставио са претњама у „Бранику“, у тренутку растројства убио га је ловачким ножем. На суђењу на којем је, у његову корист, уз остале сведочио и Јован Јовановић Змај, осуђен је на шест година затвора. Издржао их је у Вацу, да би га, по изласку, као хероја, на Железничкој станици дочекало чак 5.000 новосадских жена! Његова супруга се, од тада до краја живота, потписивала искључиво са Милица Јаше Томића.
(Вечерње новости)
