Наши шпијуни својим акцијама започињали су светске ратове, али и инспирисали писце.

Војин Танкосић

Храбри комита познат је по томе што је шамарао Черчила, вукао за уши принца Ђорђа, али и својим деловањем започео Први балкански, а затим и Велики рат. У ултиматуму који је Аустроугарска упутила Србији уочи Првог светског рата тражило се хапшење само двојице људи – Милана Цигановића, који је предао оружје Гаврилу Принципу, и Војина Танкосића.

Танкосић је рођен 1880. у селу Руклади, између Уба и Лајковца. У Београду је завршио Војну академију и готово одмах по дипломирању изазвао дипломатски инцидент. Незадовољан писањем једног енглеског новинара о Србима, ишамарао га је у кафани у Кнез Михаиловој улици, што је довело до протеста амбасадора Велике Британије. Новинар се звао Винстон Черчил и касније је постао премијер.

Танкосић је имао 23 године кад се укључио у заверу против краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. У ноћи преврата командовао је водом који је стрељао Драгину браћу Николу и Никодија. Није му сметало што је с Никодијем ишао у исти разред Друге мушке гимназије… По Београду се чак причало да је то урадио без наређења, на своју руку.

Славу је стекао 1905. као комита у Македонији. Тамо је „стизао да командује, сипа метке на Турке и Арнауте и задржава њихов налет, али и да превија рањене четнике“.

Краљ Петар Карађорђевић изабрао га је за друга и васпитача својим синовима, али се то неславно завршило – принцу Ђорђу, који је већ био момак, ишчупао је уши!

У време немира због анексије Босне 1908. на Теразијама је ускочио у фијакер министра спољних послова Милована Миловановића, париског доктора права, и извикао се на њега због помирљиве спољне политике Србије. Чаршија је данима брујала о томе, а на задњем крају министровог фијакера од тада је стајао пандур…

Средином 1912. борави на Космету, где са Исом Бољетинцем предводи Арнауте у сукобу са Турцима. Другог октобра 1912. самостално напада и заузима турску караулу код Мердара, пре објаве непријатељстава, чиме практично почиње Први балкански рат.

Због ултиматума Аустријанаца, који су тражили његово хапшење као једног од главних организатора Сарајевског атентата, српске власти су га ухапсиле, али је првог дана рата пуштен да би командовао својом јединицом у одбрани Београда. Његов Савски четнички одред три ноћи и три дана спречавао је прелазак непријатеља преко Саве.

У октобру 1915. године смртно је рањен, а затим и тајно сахрањен. Аустријанци су ипак нашли Танкосићев гроб, откопали га, сликали леш и фотографију објавили у новинама, уз текст да је демон светског рата мртав. Посмртне остатке пренела је његова мајка и сахранила их на београдском Новом гробљу 1922.

Божин Симић

Каријеру је започео као завереник у Мајском преврату, наставио као комита, пуковник Црвене армије и амбасадор краља Петра, а завршио као Титов амбасадор.

За Божина Симића Црњански је писао да је био „сарадник Коминтерне“, а истакнути пуковник Владимир Туцовић, брат Димитрија Туцовића, говорио је да је Симић „међународни хохштаплер“.

Божин Симић рођен је 20. октобра 1881. у Великом Шиљеговцу код Крушевца. Син учитеља, завршава Војну академију, постаје масон и 1903. учествује у убиству краља Александра и краљице Драге.

Пет година касније је у Врању, одакле убацује комите на турску територију, а крајем лета 1912. он је сам дубоко иза непријатељских линија: маскиран у сељака, црта мапе Скопске Црне Горе, Јањева и Приштине, неопходне за предстојећи Балкански рат.

За време Првог светског рата командује батаљоном, а 1916. године Драгутин Димитријевић Апис га шаље у Русију да међу тамошњим Југословенима и другим Словенима прикупља добровољце за српску војску.

Кад Апис на Солунском процесу 1917. године буде осуђен на смрт, Симић ће са још тројицом српских официра покренути акцију да га спасе погубљења. Из Петрограда упућују меморандум свим водећим државницима и владарима у свету, пишу писма и главним дневним листовима у Русији, Француској и Енглеској…

А после тога, повратка им у Србију нема.

Божин Симић остаје у Русији и после Октобарске револуције постаје пуковник Црвене армије. Године 1936. вратио се у Београд – али га југословенске власти само два дана држе у затвору, а онда пуштају на слободу и враћају му чин пуковника!

У Београду се отворено дружио с московским амбасадором. Редовно су играли карте. Петог априла 1941. из Београда у Москву путује делегација да са Стаљином закључи Пакт о пријатељству и ненападању. У њој су и Мустафа Голубић и Божин Симић.

Он прелази у Лондон, а краљ га поставља за амбасадора код  Де Гола.

У једном обраћању посланицима у Доњем дому Парламента Британије оштро се супротставио бомбардовању Београда од стране савезника. Рекао је да је чудно да се разара Србија, у којој постоји покрет отпора окупационим снагама, а да, на пример, ниједна бомба није пала на Бугарску, која је отворено прешла на страну Сила осовине. Неколико дана после овог говора уследило је вишедневно бомбардовање Софије.

Пред крај рата Симић прелази на Титову страну. Кад је као његов амбасадор пошао преко Бугарске у Анкару да преузме дужност, у Софији ће покушати да га убију. Стари мајстор конспирације одмах ће рећи да је тај напад „освета за говор у Парламенту Британије и бомбардовање бугарских градова“.

Умро је у Београду 24. фебруара 1966. у 85. години.

Мухамед Мехмедбашић

Као припадник Младе Босне покушао је да убије Оскара Поћорека, Франца Фердинанда, грчког краља Константина, али ни у једном атентату није био успешан.

Мухамед Мехмедбашић, рођен 1886. године у Стоцу, у Херцеговини, био је припадник револуционарне организације Млада Босна. Као таквог, Мустафа Голубић позвао га је крајем 1913. да дође у Француску, у Тулуз, где му је поверен задатак да убије аустроугарског поглавара Босне Оскара Поћорека. Снабдевен бочицом отрова и камом са оштрим врхом, вратио се из Тулуза у Марсељ да се ту укрца у брод. У Дубровнику је сео у воз. У једном тренутку приметио је да жандарми претресају вагоне, па се уплашио да траже њега. Отров и оружје бацио је у нужник. Тек касније сазнао је да су жандарми трагали за неким лоповом.

Одустао је од атентата на Поћорека кад је сазнао да Гаврило Принцип с друговима спрема атентат на престолонаследника Франца Фердинанда. Прикључио им се, али на Фердинанда није бацио бомбу, правдајући се да је колона поред њега брзо прошла.

Мухамед Мехмедбашић једини је од атентатора који је после пуцњева Гаврила Принципа успео да се извуче из Сарајева и преко планина побегне у Црну Гору, у Никшић. Мислећи да је ту безбедан, почео је да прича о својој улози у Фердинандовом убиству, па су га Црногорци, бојећи се да глас о њему не стигне до Аустроугарске, затворили, а онда га тајно пребацили у Србију. Као потпоручник, учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније, а на Солунском фронту прикључио се Апису и организацији Црна рука.

У пролеће 1916. Апис је прихватио предлог младобосанаца да жртвују свој живот „за ствар савезника“ и убију два највернија помагача Немаца на Балкану, грчког и бугарског краља Константина и Фердинанда.

Снабдео је оружјем Мехмедбашића и његовог помагача, којима је запао овај први, и отпремио их у Атину. Мехмедбашић је своју жртву чекао у позоришту, али је Константин у последњем моменту због назеба остао код куће. Пошто их је открила српска полиција, непријатељски расположена према Аписовој обавештајној служби, морали су да се склоне. Мехмедбашић се пријавио у болницу због наводне болести, а његов помоћник је убијен. Ни данас се не зна да ли је његово убиство наредио Апис јер није извршио задатак или је српска полиција уклонила непожељног сведока.

На Солунском процесу 1917. године, када је Апис због учешћа у наводној завери за убиство српског престолонаследника Александра Карађорђевића осуђен на смрт, Мехмедбашић је осуђен на 15 година затвора. Амнестиран је 1919. и вратио се у Сарајево.

У том граду су га 1943. убиле усташе.

Мустафа Голубић

Одличан ђак постао је један од главних Аписових људи, па отишао у Русију и постао Стаљинов човек. У Београд се вратио у време Другог светског рата.

У првој половини двадесетог века није било важнијег историјског догађаја на Балкану у којем Мустафа Голубић није учествовао.

Рођен је 1891. године, у породици ни сиромашној ни богатој. Као даровито дете и као најбољег ђака основне школе у Стоцу, општина га је послала у гимназију у Сарајеву. Школовање прекида због Првог балканског рата, из којег је изашао је с чином наредника српске војске и Орденом Обилића за показану храброст.

Након матуре 1913. са стипендијом владе у Београду отишао је на студије права у Лозану и Женеву, а онда у Париз, где је ступио у Црну руку, којом је руководио Драгутин Димитријевић Апис.

Апис га је 1914. поставио за писара у Ужичкој армији, а 1915. шаље га у Русију да прикупља добровољце за српску војску. Враћа се с хиљаду нових ратника у тренутку када се српска армија већ увелико повлачи преко Албаније. На суђењу Апису 1917. Голубић је осуђен на годину дана, али је побегао у Француску.

У Београд се вратио 1918, а српске власти га хапсе 1921. због сумње да је спремао атентат на краља Александра. Детаљи о овом атентату нису познати, али се зна да се Голубић једном приликом на Теразијама, док је пролазио краљев аутомобил, пред сведоцима заклео да ће осветити Аписа. Отишао је у Париз, па у Беч, где су га четири пута хапсили на захтев Београда.

Не зна се кад је почео да ради за совјетску обавештајну службу, али је врло брзо стекао такав углед да је и код Стаљина у Кремљ улазио без пропуснице.

Извршиће неколико спектакуларних подухвата, а свакако је највећи међу њима убиство Лава Троцког.

Троцки је био други човек Октобарске револуције, а после сукоба са Стаљином потуцао се по Европи док се 1937. није сакрио у Мексику. Зна се да је Голубић открио његово склониште, а после је било лако – други руски агент убио је Троцког ударцима пијуком у главу.

На почетку Другог светског рата Голубић је дошао у Београд. Са Матом Видаковићем, диверзантом школованим у Москви, 5. јуна дигао је у ваздух тврђаву у Смедереву. У страховитој експлозији, која је готово уништила град, погинуло је 2.500 људи.

Изгледа да га је Тито, плашећи се његових веза са Стаљином, одао Немцима. Они су га ухапсили и после мучења, изломљеног, у шаторском крилу изнели у парк испред данашњег Председништва и стрељали. Био је 26. јун 1941.

Кад су 1944. Руси и партизани ослободили Београд, обавештајци Трећег Украјинског фронта пронашли су и пренели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву. Тамо је сахрањен уз све војне почасти као генерал-лајтнант руске обавештајне службе НКВД. У првој половини двадесетог века није било важнијег историјског догађаја на Балкану у којем Мустафа Голубић није учествовао.

Михајло Сотировић

Овај Врањанац, ађутант Драже Михаиловића, чак три пута је успевао да побегне из ропства – једном из немачког, а двапут из совјетског.

Михајло Сотировић рођен је 1913. у Врању. Завршио је Војну академију, а кад је у априлу 1941. Југославија капитулирала, одлази код Драже Михаиловића на Равну гору. Дража га поставља за свог ађутанта.

Немци су га заробили 1942. године и заједно са осталим официрима Краљевине Југославије спровели у логор Рава-Руска, на територији која се тада налазила у Пољској, а данас је у Украјини.

У јануару 1944, симулирајући напад слепог црева, издејствовао је да га пошаљу на преглед и током транспорта отео се на станици Стриј и успео да побегне и придружи се пољском покрету отпора под називом Армија Крајова. Лако је прошао проверу идентитета јер је његов брат био министар у избегличкој влади Краљевине Југославије у Лондону и одмах је распоређен у јединицу код Лавова.

Као заменик команданта 14. регименте учествује у операцији „Бура“, заједничкој акцији пољског покрета отпора и Црвене армије. Циљ офанзиве био је да се од Немаца ослободи Лавов и, после само недељу дана борбе, нацисти су се повукли. Сотировићу је због храбрости у тим борбама уручено највише пољско одликовање – Милитари виртуе.

Спремајући се за преузимање Пољске после рата, Совјети су наложили да се расформира Армија Крајова, а кад је Михајло Сотировић одбио да разоружао своје људе, ухапсила га је руска тајна служба НКВД. Издржао је мучење и није пристао да шпијунира за њих, па је осуђен на 10 година тешке робије, иако му је ногу захватила гангрена због ране задобијене код Лавова. У очају, позива се на брата министра и његове везе с Черчилом, па га Совјети враћају у Лавов.

У Лавову је Сотировић опет саслушаван и мучен. Побегао је 15. септембра 1944. тако што је искористио неопрезност иследника, скочио на њега и убио га голим рукама. Пресвукао се у униформу убијеног и изашао из зграде. Опет је био у редовима Армије Крајове, која је сада, осим с Немцима, ратовала и с Црвеном армијом.

Сотировића су Руси други пут заробили у мају 1945. У покушају бега скоком с другог спрата, поломио је обе ноге. Али совјетска полиција није знала ко им је у рукама. Сотировић је имао документа француског официра Жака Романа, који се враћа кући из заробљеништва у Одеси. Пребацили су га у болницу, одакле су га два припадника Армије Крајове, маскирана у полицајце, извела на слободу. Крај рата дочекао је у Француској као Жак Роман. Преминуо је 1987. године на ходочашћу на Светој гори, где је одлазио сваке године.

Душко Попов

Овог Србина из Титела Британци сматрају једним од својих највећих тајних агената, а инспирисао је и писца Јана Флеминга за креирање лика Џејмса Бонда

Душко Попов је рођен у Тителу 1912. године, одрастао је у Дубровнику, а школовао се у Енглеској, Француској и Немачкој.

Постао је британски агент у Лондону 1940. Британци су га вратили у Београд, где је, уз њихову сагласност, пристао да га један пријатељ Немац врбује за рад у немачкој војној обавештајној служби Абвер.

Попов за Немце организује измишљену мрежу шпијуна и све до Хитлеровог напада на Француску немачком Генералштабу прослеђује лажне податке које су за њих Британци лукаво смишљали.

После слома Југославије Попов се 1941. пријављује југословенској избегличкој влади у Лондону и ради као њен службеник за специјалне задатке. Тако је постао троструки агент: шифровано име за Абвер му је било „Иван“, за британску тајну службу „Трицикл“, а за југословенску владу у избеглиштву „Душко“. Био је комуникативан, шармантан и образован. Говорио је немачки, француски, енглески и српски.

Као „Трицикл“, преко Лондона је први обавестио Американце да ће Јапанци напасти њихову војну ратну луку Перл Харбор, али је ФБИ 1941. године ту информацију занемарио.

Као „Иван“ је током Другог светског рата знатно допринео успеху бројних акција чији је циљ био да обману Немце. Свакако је најважнија била она везана за инвазију у Нормандији. Преко Абвера је пласирао Немцима „поуздану вест“ да ће се савезници, да би ослободили Европу, искрцати у Па де Калеу, а да је искрцавање у Нормандији само амерички и енглески мамац.

Један немачки пуковник после рата јавно је признао „да је Душко лично заслужан за задржавање седам немачких дивизија у Па де Калеу, три недеље након искрцавања у Нормандији“. Битка за Нормандију је одлучила Други светски рат. Попов и Британци су преваром сачували велики број људских живота.

Одликован је Орденом Британске империје, једним од највећих одликовања у Енглеској, али и немачким Гвозденим крстом! Преминуо је 1981. на Азурној обали у Француској.

Душко Попов је легенда Другог светског рата и светске шпијунаже. Британци тврде да је он један од десет највећих британских шпијуна.

Послужио је енглеском писцу Јану Флемингу као основа за креирање лика Џејмса Бонда. Флеминг је и сам био британски агент и извесно време задатак му је био да „води“ Душка Попова, то јест да прати и проверава његов рад. Тада се упознао с његовим способностима и сазнао за подухвате на терену.

Ратко Дражевић

7.Познати удбаш је за себе често говорио да је државни убица, шпијун и швалер и да је „убио 2.000 људи и био са 2.000 жена“

Непосредно по завршетку Другог светског рата Тито је основао Мисију за хватање ратних злочинаца и издајника. Задатак њених чланова био је да пронађу што више од 2.000 ратних бегунаца са списка тајне полиције Озне, касније назване Удба, да их приведу у Београд или ликвидирају на терену. Партизански комесар Ратко Дражевић, рођен 1918. године, био је један од истакнутих функционера Мисије.

– Мрзео сам то, али Крцун Пенезић ми је просто наредио: „Мораш да пређеш. Ј.би се, научићеш временом како се то ради!“ – записао је Дражевић сећање на почетак своје удбашке каријере, током које је ликвидирао велики број четника и трагао за усташким главешинама Антем Павелићем и Андријом Артуковићем.

Кад је средином шездесетих СФРЈ почела да се отвара према Западу, Тито је у свет послао агенте Удбе да се баве увозно-извозним пословима. Ратко Дражевић основао је представништво фирме „Генекс“ у Њујорку, наставио да се бави шпијунажом, али и шверцом накита, енглеских штофова, цигарета… Све, наравно, у корист државе.

Године 1962. године Ратко Дражевић, као човек који је говорио разне језике и добро се сналазио у белом свету, постављен је за директора „Авала филма“. Тадашња државна власт је схватила да је филмска индустрија врло уносан посао, а његов задатак био је да доведе холивудске, италијанске и остале западне копродукције и да донесе америчке доларе.

Пошло му је то за руком, захваљујући везама, као и спуштању цене филмских пројеката, да доведе на снимање у Београд најпознатије звезде светског филма. За неколико година снимљено је четрдесет филмова, у којима су учествовали Дејвид Лин, Орсон Велс, Ентони Квин, Клинт Иствуд, Берт Ланкастер, Френсис Форд Копола, Џејмс Мејсон и други. Он сам изашао је на глас као освајач домаћих и светских дива. Касније се хвалио да је „убио 2.000 људи и био са 2.000 жена“. Представљао се јавно као државни убица, шпијун и швалер.

Дражевић је донео Југославији награду из Кана за филм „Скупљачи перја“, а он је започео седмогодишњу везу с главном глумицом Оливером Вучо, доцније Катарина.

Обезбеђивао јој је главне улоге, некад и преварама, као у случају немачко-југословенског филма о шпанском сликару Гоји. Редитељу је рекао да Тито жели да Оливера игра главну женску улогу, и тако је и било. А кад је на премијери Титу редитељ рекао нешто о тој теми, овај је одговорио да појма нема о чему говори.

Сама Оливера је говорила о Ратку Дражевићу као о „српском Џејмсу Бонду“.

Доцније је отишао из Југославије у Италију, где је био генерални директор филмске куће „Проди“. Због тога су га комунистичке власти прогласиле за издајника.  Умро је као пензионер 1992. године.

(Курир)

Ознаке: srpska istorija, занимљивост, савремена историја Срба, српски шпијуни