Крв Босне биће најслађе пиће камарили у Београду и њеним менталним близанцима у Загребу. Као "заклети непријатељи", Слободан Милошевић и Фрањо Туђман пријатељски су се договарали о комадању те државе и један другога оснаживали напитком смрти.

Крв Босне биће најслађе пиће камарили у Београду и њеним менталним близанцима у Загребу. Као „заклети непријатељи“, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман пријатељски су се договарали о комадању те државе и један другога оснаживали напитком смрти.

Несрећни Срби, западно од Дрине, упрегнути су у јарам злочина који су, у два светска рата, нарочито у Другом, чињени над њима. Трагедија се, можда, могла пресећи и на самом почетку ратног ужаса, само да моћни и бездушни нашега света и времена, такође, у крви Босне нису видели своје стратешке интересе и присилили Алију Изетбеговића да повуче свој потпис са Кутиљеровог плана кантоналног уређења те државе, који су били прихватили сви.

Нема више Југославије, Словенија и Хрватска су међународно признате државе, зачиње се крвно коло и по Херцег-Босни, а ја, пешице, 12. јануара 1992, разгледам Сарајево. Идем на разговор и прво виђење са Алијом Изетбеговићем, председником те републике коју би да отргну или растргну. На згради поште графит: „Ово је Србија!“ Испод њега, други: „Будало, ово је пошта!“ Хоће ли, питам се, хумор бити јачи од безумља.

У новинама, изјава Изетбеговићевог министра, неког Ченгића, који се, управо, вратио из посете Анкари, да је њему Турска мајка. Члану Председништва СПО, адвокату Страхињи Кастратовићу, који са мном иде на састанак, кажем да ту Ченгићеву луду изјаву нећу прећутати пред Изетбеговићем.

Изетбеговић нас дочекује љубазно и са осмехом. Са њим је и његова кћерка, која му је шеф Кабинета. О њему знам онолико колико и он о мени. Он је, за Србе, симбол исламског фундаментализма, а ја, за муслимане, барјактар четништва и великосрпске хегемоније. Обојица смо били у затвору, он давно, а ја недавно, ја кратко, а он дуго. Обојица смо одрасли у државици чији је он председник. И он и ја, бар на речима, волимо истог и јединог Бога, који је, по њему, у Курану, а по мени у Библији. И обојица говоримо истим језиком…

– Је ли вам жао Југославије? – скренух разговор са обичног ћаскања које је потрајало.

– Душа ме боли – одговори.

– И мене.

– Надам се, ипак, да она може оживјети. Са пуно напора, са пуно мудрости и на новим основама.

– Како то замишљате?

– Размишљам о новом удруживању – отпи он, мераклијски, гутљај кафе и продужи да објашњава.

У сагласју са добрим намерама лорда Карингтона, основати асоцијацију или тржишно-монетарну унију шест независних југословенских држава. Између њих, на границама, не би било ни војске, ни полиције, ни царинских прелаза, као и за „срећног земана“, како је рекао. Људи би носили само личне карте, а не пасоше. Оваква заједница би, веома брзо, добила статус придруженог члана Европске заједнице, какав имају Мађарска, Пољска и Чехословачка.

– Шта са садашњом ЈНА? – упитах га. – Карингтон је својим планом заобишао ово веома важно питање. Војска је и даље велика и затрпана оружјем. Ниједан генерал, ниједан официр неће пристати да буде портир или да продаје семенке, све док му је и последња ракета при руци.

– То питање бисмо ријешили тако што би свака од шест држава имала своју војску, а најскупљи родови, као што су ваздухопловство и ракетне јединице, били заједнички и под заједничком и паритетном командом. Добијамо поруке из Брисела да би нам, у том случају, Европа дала новац за професионално устројство војски и за часно збрињавање вишка официра и грађанских лица у садашњој ЈНА.

– Нешто од тога је могуће, а понешто и немогуће – и обрадовах га и растужих, истовремено.

– А шта је то немогуће?

– Хрватска и Словенија су отишле. Они славе. Неће прихватити било који облик заједничке војне команде нити ма какво удруживање са остатком Југославије. Пре два месеца су то хтели и прихватили план лорда Карингтона. Више то неће. Сада је касно. Зато се, господине председниче, окренимо овоме што је остало и што је још заједно.

– Четворочланој федерацији Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе? На то мислите?

– Да, ако је федерација сада могућа.

– Није могућа. Све донедавно, била је могућа таква федерација у лабавом државном савезу са Словенијом и Хрватском, и предлагали смо је Киро Глигоров и ја. Загреб и Љубљана су хтјели, а Милошевић је одбио. У овим околностима, могућа је само заједница ове четири суверене републике. И то у њиховим постојећим границама.

– Онда ту заједницу и учинимо заједницом – пожурих са својим предлогом.

Нека, кажем му, свака од ове четири државе има своју војску, или своју гарду, а елитни и најскупљи родови армије да буду заједнички. Наравно, појашњавам, да мислим на нову и неидеолошку армију. Зашто, питам га, да та заједница, по угледу на Европски парламент, не буде имала и свој парламент и свој Савет министара, који би, по годину дана, заседао у Београду, Сарајеву, Скопљу и Подгорици? Отворене границе, заједничка монета и јединствено тржиште.

Овако уређена, четворна заједница би ступила у царинску и економску унију са Хрватском и Словенијом. И требало би, нагласих то, потписати ланац нових историјских споразума. Најпре, између Срба и Хрвата, јер је ту епицентар свих ломова. Затим, између Срба и муслимана, Срба и Албанаца, Македонаца и Албанаца…

– Весели ме што исто желимо и што слично мислимо – спусти он руку на моје раме. – Селамета и мерхамета, само тога да буде. Надам се да сте разумјели?

– Познајем турцизме као и ви – насмеших се. – Одрастао сам са муслиманима.

– Искрено ми реците може ли се ово све постићи и да ли нас двојица само сањамо? – на лицу му заигра сенка зебње.

– Од вас зависи, господине председниче.

– Од мене? А ја мислио од Милошевића.

– Нека Босна буде мирна и Србија ће њега да се одрекне. А Босна неће бити мирна, ако не прекинете ову опасну партију преферанса.

– Па, то је карташка игра – изненади се он.

– Тачно тако, игра у којој се двојица удружују против трећега… Као пре пет деценија, кад су се муслимани у Босни и Херцеговини, неприродно, са Павелићем уортачили против Срба, а требало је, по историји и свему, да буде обрнуто. И сада се…

– Доста је Бошњака било и у партизанима – прекиде ме он у пола мисли, али нимало осорно или увређено.

– Било их је у партизанима, а било их је и у… – хтедох да кажем „и у четницима“, али се зауставих. – И сада се, нажалост, муслиманима нуди преферанс против Срба. Учините, молим вас, све да сви двојни савези против трећег у Босни престану… Ако је то, икако, могуће – додадох. – Ако није могуће, онда муслимани и Срби, овога пута, морају играти заједно!

– Белај, белај велики може да буде – хукну он. – Једна држава, а три народа, од којих сваки за себе тражи Босну цијелу. Више не знам ко све мути и на коју страну.

– Кантонизација Босне, слично Швајцарској. То је решење које предлажем већ две године – сачеках прави тренутак да то појасним.

Било би, причам, а он слуша напрегнуто, најбоље омеђити неколико кантона или округа или региона, назив је мање важан. Источнохерцеговачки, Источнобосански и Бањалучки кантон, са српском већином. Централнобосански и Западнобосански, са муслиманском већином. И Западнохерцеговачки, са хрватском већином. Сваки кантон имао би своју владу и парламент, чак и кантоналну полицију, подређене централној кантоналној скупштини и влади…

– И ућуткајте, молим вас, оног министра Ченгића и њему сличне! – не издржах да то не споменем.

– На шта мислите?

– Каже, синоћ, на сарајевској телевизији да је њему Турска мајка… Могу, верујте, да разумем да он тако осећа, и зашто осећа, али и он мора да зна да Србима, никако, Турска не може бити мајка, а Ченгић у Босни живи са Србима.

– Да, у праву сте – рече тихо.

– Могу се неки у Босни осећати и као Ескими, али не могу тражити и поларне услове за та своја поларна осећања – послужих се далеком алузијом, да га, случајно, не повредим. Изетбеговић се, међутим, тргну у столици и нагло устаде. Оде, без речи, на други крај пространог кабинета и, чини ми се, из фиоке свог радног стола, извуче некакав папир и врати се.

– Нисам ја, Вуче, од оних који крију ко су и од кога су – пружа ми пожутели папир, али га не испушта из руке. – Ово је мој робијашки послијератни картон из затвора у Фочи, гдје сам робијао као младомуслиман. Испунио сам га својеручно, без ичијег наговора и по својој слободној вољи. Изволите, прочитајте.

И ја читам. Пише, зеленим мастилом. Име: Алија. Презиме: Изетбеговић. Вјероисповјест: муслиман. Националност: Србин.

Ћутим. Само ћутим. Он, видим, чека да нешто кажем, а ја не могу да се сетим ниједне прикладне речи. Да му кажем да сам изненађен? Или, да ме је обрадовао? Или…

– Нисам – спаси ме он – хтио да се пишем као „неопредијељен“. Знам своје корјене и по њима сам се писао све док није призната муслиманска нација. Сада се пишем као Бошњак, јер је „муслиман“ вјерска, а не национална, одредница…

– Могу ли вас нешто посебно замолити? – рекох при самом крају разговора који је потрајао дуже од два сата.

– Наравно.

– Отиђите у Москву, код руског председника, и отуда, у име словенских корена свих у Босни и Херцеговини, заједно позовите и Србе, и Бошњаке, и Хрвате на памет и мирни договор. За Србе вам гарантујем да ће тај позив примити пуним срцем.

– Размислићу… Озбиљно ћу размислити о томе – одговори након краћег премишљања. – А ја вас молим да све ово што сте причали са мном пренесете, вечерас, и Радовану Караџићу… И поздравите га. Замолите га да сутра дође на Округли сто и реците му да ћу ја, на том скупу, поновити све што сам данас вама казао…

Одлазећи, ни слутио нисам да ће нам то бити и прво и последње виђење. И да ће, те исте године, тај исти човек непромењених и непроменљивих корена из свог робијашког картона, вршити смотре муџахедина који ће, из далеке туђине, долазити у Херцег-Босну, да одсецају главе неверника и душмана, углавном Срба, арлаучући на језику неразумљивом онима које су ти туђинци бранили. Мајка Арабија, мајка Иран, мајка Турска, уредоваће по земљи са чијим људима те мајке нису биле ни у каквом сродству…

Тог сарајевског јануара, уочи православне Нове године, нисам могао замислити ни да ћу се последњи пут срести са Радованом Караџићем. Идући на вечеру са њим, одмотавао сам сећање.

Срео сам га, први пут, у свечаној сали Удружења књижевника у Београду, негде у рану јесен 1990, на састанку са великом и пропалом намером договора српске интелектуалне и политичке елите око националног програма. Ја сам био тај који је тражио и такав састанак и такву тему. Руковао сам се са Караџићем, али нисмо разменили ниједну реч. Седео је у дну стола и ћутао. Ништа није рекао ни када су представници Демократске странке, а најгрубљи је био Миодраг Перишић, оспорили сврху таквог разговора и Српски покрет обнове и мене означили као „снаге повампирене идеологије ножа“! Уочи деветог марта и у данима демонстрација, Караџић није ћутао. Тада, већ као неспорни вођа Срба у БиХ, чији је ауторитет потврђен и на изборима, огласио се јавном претњом да ће он, буде ли требало, у Београд довести милион Срба, да приведу памети издајнике и банду предвођене Вуком Драшковићем. Исте, плаћеничке, услуге Милошевићу ће, тих дана, понудити и старешине Срба у Хрватској, Горан Хаџић и Милан Бабић…

О Караџићу, тада, док идем на вечеру са њим, знам и то да је психијатар и песник за кога се, као песника, чуло тек кад је постао предводник Српске демократске странке у Сарајеву и кад су нарасле слутње рата и у Босни и Херцеговини. Из једне збирке његових песама, извучен је стих: „Идемо на градове, да бијемо гадове“. Тај стих ће му, пре босанског рата, многи спомињати као оптужницу да се он припрема да гранатира градове, а кад је, који месец после разговора нас двојице, његова војска и почела са гранатирањем Сарајева, песма је постала као „необориви доказ“ планирања злочина.

Са нелагодом због оживљеног сећања на мој и Караџићев девети март, долазим код њега. Доста их је још са њим, али препознајем само Алексу Буху и Момчила Крајишника. Вечера је посна – пастрмка, кромпир салата и вино…

– Ево, Радоване, чуо си – кажем после препричавања мог разговора са Изетбеговићем. – Шта мислиш, шта мислите сви ви о његовим предлозима?

– Ништа му не вјерујем! – спремно ће он.

– Препреден је, не познајеш га добро – рече Момчило Крајишник. – На устима мед, а отров у срцу. Све он хоће и све ће потписати, јер је у већини. Хоће да Босна буде његова џамахирија. Ми, Срби, по једно дијете, или ниједно, а муслимани по троје или петоро. За десет година, биће их више него Срба и Хрвата заједно – намрска оне своје густе обрве, сличне Месићевим.

– Тако је, Момо – подржа га Алекса Буха. – Ми смо сада већински народ на више од шездесет и пет процената територије Босне и Херцеговине. Срби су проријеђени, али су, и проријеђени, већина на свом историјском простору. И то не дамо никоме. Поготову то не дамо онима који су, у прошлом рату, над нама починили геноцид! – рече узбуђено, а тихим гласом. – Како ти је отац? – упита ме. – И, молим те, поздрави га.

Наша села, у Херцеговини, једно су до другог. Моје, Сливље, и његово, Рибари. Нас двојица смо и даљњи рођаци.

– Нисам ја, Алекса, у разговору са Изетбеговићем прескочио геноцид и муслиманско, антиисторијско, сврставање на Павелићеву и Хитлерову страну. Интерес и мудрост, а и заједнички народни извор, налажу нам данас договор, а не рат, са муслиманима.

– Ко прича о рату? – повика Караџић. – Срби неће рат, а јачи су. Да су они јачи, већ би напали. Слаби су и пријете празном пушком. Тврде пазар, блефирају.

– Блефирали или не – повика Буха – не смијемо пристати на независну Босну. Истопићемо се у њој.

– Можда и нећемо, ако се подијелимо – исправи га Караџић. – Ако свак узме територију на којој је у већини и да се запише да је то заувијек његово. Србима шездесет до шездесет и пет одсто територије, а остало нека Алија дијели са Хрватима.

– Одбиће то и једни и други, Радоване. А и свет ће да одбије.

– Војска је у Босни, а Србија уз Босну – одговори он. – Никуд они не могу из Југославије.

– Заборављаш – одговорих му – да је то војска већ мртве државе и да је у Србији Слободан Милошевић. Гурнуће те у зло, а после ти послати катул-ферман и свилени гајтан, као недавно и Милану Бабићу!

– Не дамо им ни стопу српске територије, не дамо, и квит! – узврати он. – Подијелити и иглу у пласту сијена.

– Муслимани су сада већина у Сарајеву, а Срби имају председнике свих градских општина, јер су се муслимани, на изборима, поцепали у две-три колоне, па је твоја странка, појединачно, освојила највише одборничких мандата. Где је корист од поделе Сарајева, којим целим владаш, и како, уопште, поделити Сарајево?

– Лијепо. Српска чаршија, турска чаршија. До Козје ћуприје наше, од Козје ћуприје њихово… Морамо се подијелити. Знаш ли ти да је Мићо Ковачевић добио отказ на бензинској пумпи?! – зачуди ме тим питањем о губитку посла неког човека кога нисам ни познавао.

– Жао ми је због тога Мића, али он и пумпа немају везе са овим о чему причамо. У питању је, људи, бити или не бити. Мир или рат у Босни!

– Ако хоће рат, нека изволе – рече Крајишник. – Нека побиједе на бојном пољу, а не пријетњама и преварама… Прихватиће Алија и те твоје кантоне, јер си му рекао да ће састав кантоналних власти зависити од националног састава становника.

– Јесам, па шта?

– За десет до петнаест година, муслимани ће задобити већину и у Источној Херцеговини и у Источној Босни. Србима би, значи, остала једино босанска Крајина.

– Какав је то, забога, аргумент да су муслимани плоднији од Срба?! – засмејах многе за столом. – Причате да су Срби у већини на шездесет и пет процената територије, а нећете кантоналну поделу Босне која нам обезбеђује већинску српску власт на тој територији. Шта, уопште, хоћете? – упитах доста грубо.

– Хоћемо оно што неће Изетбеговић, јер није искрен и ништа му не вјерујемо – одговори Караџић. – И нећемо оно што он хоће. Нећемо независну Босну и Херцеговину, и квит!

– Независну и кантоналну, а у заједници са Србијом, Македонијом и Црном Гором. Главни родови војске заједнички, монета заједничка, заједнички парламент уније… Људи моји, оловку у руке и срачунајте ко ће да доминира у тој заједници – изнервирах се и на бели столњак преврнух чашу са црним вином. Овај детаљ памтим и због тога што ћу, у временима која ће доћи, често гледати снимак тог разговора забележен камером неког сниматеља из Лесковца, а зашто из Лесковца и откуд, те вечери, он тамо, никада нећу сазнати.

– Откуда ти утисак да смо ми екстремни и против договора – зачудих се Караџићевом питању.

– Није утисак, него страх. Данас морамо подносити све што не можемо променити, бити снажни у захтевима које можемо постићи, а мудри да то двоје разликујемо. Плашим се да ту разлику не уочавате.

– Јесте олујно, али све гледаш исувише црно – рече Караџић. – Волио бих ја и сви ми да није овако како је. Шта год ко мислио о Милошевићу, он није започео рат и он није био за рушење Југославије. Све су започеле и покренуле усташе. Ево, и сад, послије свега, Срби би пристали на обнову Југославије. Зашто? Зато што нећемо да будемо ни странци ни мањина било гдје у тој држави која је била наша и свих осталих, и за коју смо пролили толико српске крви. Али, Вуче, други неће то што ми хоћемо. И шта да радимо? Да, на кољенима, испуњавамо њихове жеље?! Не може. Не може, и квит! – говорио је у заносу наквашеном сумњама и страховима које је крио.

– Муке и дилеме су велике. Одвежите се од Милошевића, опет вас и опомињем и молим. Не дозволи му, Радоване, да будеш нови Милан Бабић, а Срби у Босни и Херцеговини доживе удес Срба у Хрватској.

– Какав удес? О чему причаш – добаци неко. – Тамо стижу трупе Уједињених нација.

– Те трупе ће, пријатељу, једнога дана отићи, а Српска Крајина ће морати да буде у Хрватској. Мораће да признају шаховницу или ће бити протерани!

– Никада више! – раздера се тај мени непознат човек. – Српске западне границе војводе Шешеља су вјечите!

– Тај где заоре, ту Срби више не расту! – не могох да се уздржим. – И буде ли, запамтите, он наставио да оре по Крајини, тамошњи Срби завршиће као избеглице!

– Ти ујутру идеш на тај Округли сто? – проверава Караџић.

– Идем, зато сам и дошао у Сарајево.

– Не знам да ли ћу ја моћи, али неко ће од нас доћи сигурно… Има у том Алијином предлогу добрих мјеста, али је много и подвала… И не вјерујем да ће прихватити подјелу на кантоне… А Москва? Тај ти ни Москву ни Јељцина неће видјети. Неће, видјећеш. Он ће у Арабију, у Стамбол, у Техеран…

Ако је, уверен сам, било наде за преокрет у корист разума, она је тада постојала. И убрзо се распршила од торпеда идеолошких једноумаца и намћора у Београду и њиховог здруженог пројекта да само Србија и Црна Гора буду проглашене за стару-нову Југославију и под заставом и химном раскомадане и мртве бивше државе. Умесиће и испећи ту своју погачу тако што ће, пре дизања на јарбол старе-нове заставе двоноге Југославије, Херцег-Босна бити гурнута у смрт до колена и остављена у рововима самосатирања три њена народа истог порекла и језика.

*Текст из штампаног издања НЕдељника бр. 230 (12. јун 2016). У актуелном броју који је на киосцима од 19 јуна прочитајте сећање Вука Драшковића: „Како је почео рат на Косову“

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: Босна, Вук Драшковић, рат, сећање, Слободан Милошевић, Фрањо Туђман