Pročitaj mi članakMoglo bi se dogoditi da noć između 24. i 25. aprila ne bude zapamćena po izborima i drami oko toga ko je sve i ko nije prešao cenzus nego po izbijanju najveće afere u istoriji „napredne” Srbije. Nepoznata lica porušila su deo objekata u blizini gradilišta „Beograda na vodi”, prolaznicima koji su se zatekli ljudi u fantomkama su oduzeli mobilne telefone, policija nije intervenisala i nije se oglašavala na pozive. Nadležni su se narednih dana pravili ludi i izlazili sa objašnjenima uvredljivim za zdrav razum. U međuvremenu je pod neobičnim okolnostima preminuo i jedan (jedini?) neposredni svedok, što je čitavom događaju dalo dodatni misteriozni karakter.
Невероватно је и више него индикативно како „службени” таблоиди, иначе екстремно сензационалистички и „лешинарски” настројени, ову тему држе ниско, не засипају јавност информацијама из истраге, не нуде милионске награде за помоћ у проналажењу починилаца и не баве се спекулацијама ко би све могао да буде уплетен.
„Технички” премијер је у једној ствари заиста у праву. Било је у новијој српској историји и много горих и проблематичнијих ствари. Скандалозно је било паљење скупштине. Скандалозан је био упад наоружаних људи у Народну банку. Скандалозно је било хапшење Милошевића у којем су такође учествовали људи под фантомкама. Но, нису ту биле толико скандалозне фантомке колико је проблематичан био разлог због којег је акција предузета и колико су били проблематични њени извођачи – припадници земунско-сурчинског клана – који су се испод фантомки крили.
Овај пут се, по свему судећи, испод фантомки нису налазила тако „славна” и опасна лица. Скандалозна је сама идеја да се нешто што је рутинска интервенција у имовинскоправном спору изводи под фантомкама и под окриљем ноћи. А најскандалознији је вео ћутања који је власт покушала пребацити преко овог случаја. Да се нису огласили повереник за информације и заштитник грађана – нарочито да се тим поводом није сакупила прилично велика грађанска иницијатива, која је за кратко време организовала за савремене прилике два велика и успешна протестна окупљања – ово би остала маргинална вест и завршила у једва забележеном опозиционом саопштењу.
Старији и обавештенији читаоци вероватно се сећају афере „Вотергејт”, која је на почетку такође деловала безазлено и једва забележена у ондашњим америчким медијима. Искомпликовала се и закотрљала у лавину која је изазвала највећу политичку кризу у историји савремене Америке баш због покушаја заташкавања и у међувремену искрслих индиција да је у причу умешан председник САД, то јест његови најближи сарадници.
Имала је напредњачка (читај: Вучићева) власт потенцијално много горих афера и свакако је чинила евидентно горе ствари – од потписивања Бриселског споразума, до смањења плата и пензија, споразума са НАТО-ом, покушаја продаје Телекома и ПКБ-а, проблематичних тендера и приватизација – али је све то, услед специфичних медијско-политичких околности које овде владају, остајало и без ширег одјека и без било какве санкције. Шта то онда аферу „Савамала” чини изузетком? Рекао бих очигледност брљотине и очигледност намере да се тема заташка по принципу „појео вук магарца”.
Бриселски споразум је, на крају крајева, правно-политичка ствар. Ако је неке санкције требало да буде, могла је да дође или од стране уставног суда (који се, помало „пилатовски”, прогласио ненадлежним), или од стране грађана на изборима – што се није догодило.
Плате и пензије, „Телеком”, споразуми са ММФ-ом и остало такође су ствар економске политике, стратегије и одлуке. Ја мислим да је лоше, премијер и влада мисле да је одлично. Пуцњи и бомба на кућу посланика Славише Ристића јесу драматични – а врло лако се могло догодити и да изазову праву трагедију – али их ипак није лако довести у директну везу са владајућим структурама. Хеликоптер јесте трагедија и пример кршења процедура, али је вешто спинована добром вољом и, наводно, часним мотивима.
Зато је Савамала тако важна. То је „пиштољ који се пуши”. Ту не може бити вађења у стилу: „Јесте, кршили смо мало правила, али су намере биле племените, хтели смо да спасемо један људски живот.” Не може проћи ни прање руку у смислу: „Н. Н. починиоци, радимо на случају, јавност ће бити обавештена.” Исувише је очигледно да су „фантоми из Савамале” радили по налогу власти и/или под заштитом власти. Само је питање колико је тај ниво власти био високо и да ли је реч о формалним или неформалним структурама.
Верујем да је Вучић био као ретко када искрен када је актере из Савамале назвао „идиотима”. Невоља је, међутим, што су ти „идиоти”, по свему судећи, или њему блиска или са њему блиским особама повезана лица. Уосталом, ни Никсон, ономад, није наредио, нити у први мах знао за провалу својих „идиота” (у круговима администрације интерно их звали „водоинсталатери”) у седиште Демократске странке. Али га то није спасило афере и одговорности.
