Прочитај ми чланакПроцесу десовјетизације дат је замајац 4. фебруара ове године када је Врховна Рада одобрила резолуцију о промени имена четири града и 160 села широм земље.
Процесу десовјетизације дат је замајац 4. фебруара ове године када је Врховна Рада одобрила резолуцију о промени имена четири града и 160 села широм земље.
У ситуацији непријатељства између Украјине и Русије и растућег страха од унутрашњих „петоколонаша”, владајућа украјинска елита очигледно сматра да је редизајнирање националног идентитета један од начина да се земља захваћена ратом и губитком Крима сачува од дезинтеграције. „Препород” нације плански се остварује брисањем историјског сећања на међузависност Украјинаца и Руса и оживљавањем успомена на борце из западне Украјине током Другог светског рата.
Недавна украјинска победа на Евровизији песмом „1944” Сусане Џамаладинове долази управо у јеку јачања амбиваленције према Русији. Смисао заједнице Украјина данас покушава да одбрани, управљајући сећањем. Улога сећања у нашим животима нимало није неважна. Друштва помоћу сећања одређују своја уверења и ставове, из чега касније произилази одређено национално поступање. Зато је политика заинтересована да оживљава или затрпава успомене, одступајући често од историјске истине.
Украјинска влада је именовањем украјинског историчара Володимира Вјатровича на место директора Института националног памћења покренула процес свеукупног обликовања украјинског идентитета кроз монополизацију ревизионистичког историјског наратива.
Врховна Рада је прошле године на предлог овог института усвојила четири закона који се односе на историјско сећање, где један од прописа, о декомунизацији, одређује строгу забрану употребе комунистичких и нацистичких симбола, назива и пропаганде, подразумевајући пре свега рушење око 800 споменика Лењину и промену топонимије и урбане географије из совјетског периода.
Још је у данима старог Рима развијена санкција дамнатио мемориае која је брисала сваки траг о особи која је претходно повредила славу и част заједнице тако да то изгледа као да у том друштву никада није ни живела. У Украјини су данас Лењин, Стаљин и речи карактеристичне за совјетски период еквивалентне Русији и издаји.
Власт неуротично жели да заборави проруско-совјетско наслеђе јер сматра да би њеним уклањањем можда елиминисала саму претњу украјинском суверенитету и идентитету. Диљем земље увелико је у току процес брисања сећања који се огледа у мењању назива градова, улица, тргова и јавних објеката, у рушењу статуа совјетских историјских фигура, па чак и у мењању назива индустријских производа.
Процесу десовјетизације дат је замајац 4. фебруара ове године када је Врховна Рада одобрила резолуцију о промени имена четири града и 160 села широм земље. Некада је град Артемивск у Доњецкој области носио име по Комраду Артему, пријатељу Јосифа Стаљина, сада је већ познатији по имену Бакхмут. Крајем маја милионском граду Дњепропетровску, који је носио име по бољшевику Грегорију Петровском, промењен је назив у Дњепро, док је почетком прошлог месеца донета одлука о промени назива неколико десетина села и неколико назива административних рејона.
Очекује се да ће на топонимској мапи Украјине три процента насељених места вратити до краја ове године своја традиционална украјинска имена. Садашње власти тиме желе да заокруже један део транзиције ка националној Украјини, раскидајући с популарном Кучмином доктрином мултивекторске спољне политике у којој је руска орбита била незаобилазна. Украјина се чисти од руског утицаја. У прилог томе иде и једна надасве геополитичка игра. Дан пре почетка НАТО самита у Варшави, Градско веће Кијева донело је одлуку о преименовању Москвовске авеније у авенију Степана Бандере.
На делу је и нова интерпретација историје. Један од „Вјатровичевих” закона рехабилитује колаборационистичке и антисовјетске групе из западноукрајинске регије Галиције – Организацију украјинских националиста (ОУН) и Украјинску устаничку војску (УПА) – као „борце за украјинску независност” током Другог светског рата. Закон је контроверзном вођи ових организација Степану Бандери легализовао статус хероја, док је за све циљеве и методе борбе ових западноукрајинских организација речено да нису у супротности са међународним правом.
За украјинске Русе и многе Украјинце на југу и истоку земље ова политичка технологија која враћа у живот колаборационистичке украјинске снаге завређује стигматизацију. Међутим, Бандера је од мита антисовјетског отпора постао савремени симбол украјинске борбе против проруских снага у источној Украјини, а пежоративни назив „бандеровци” током и након Мајдан револуције сада се представља као позитиван.
Андри Портнов добро примећује да је један од најважнијих симболичких резултата Мајдан протеста рехабилитација западног „националистичког” поздрава „Слава Украјини” из Другог светског рата. Велики број Украјинаца прихвата све ове одлуке јер се коначно оживљава сећање на херојско украјинство, што је истовремено и удаљавање од Мородра и Москаљија, како се често у западној Украјини погрдно називају Кремљ и Руси.
Кликни на мапу
Баш тај осећај егзистенцијалног страха од моћне геополитичке игре Русије натерао је нове власти након Мајдан револуције да усмере украјинску одбрану на брисање „проруске” совјетске прошлости. Отпочињањем рата у сфери сећања влада и елите су западни галицијски национализам популаризовали као чувара праве вере у независну Украјину и брану од источнодњепарског национализма, за кога су карактеристични панславизам и проруска култура.
У томе као да лежи Спинозина логика да је свако потврђивање заправо негација. Али како Украјина никада није била јединствена у језичком, етничком, верском, историјском и вредносном смислу, неизвесно је да ли ће закони који производе негације допринети консолидацији украјинског друштва.
Докторанд на ФПН у Београду
