Pročitaj mi članak
Грчки граничари су на самој граници са Бугарском пружили краткотрајан али снажан отпор. Међутим, грчко руководство није веровало у своју победу па је одлучило да се преда. А Британски експедициони корпус који се искрцао у Грчкој, није могао одлучујуће да утиче на ситуацију, тако да су 23. априла 1941 год., грчки представници потписали примирје са Немачком и Италијом. Истог дана, грчка влада и краљ беже на острво Крит, а затим у Египат под заштитом Британаца. Британске трупе су такође евакуисане, а резултат је да су немачке трупе 27 априла ушле у Атину, да би 1. јуна 1941. године, окупирале и Крит. На тај начин Трећи рајх успоставља скоро потпуну контролу на Балкану.
Балкански стратешки значај. Предисторија југословенских и грчких операција
Током Другог светског рата, Балканско полуострво било је од великог војно-политичког и економског значаја. Контрола над овим регионом омогућавала је стварање стратешког основа за експанзионистичко ширење на друге регионе – Медитеран, Блиски Исток, Русију. Балкан је од давнина имао важан политички, стратешки и економски значај. Контрола над подручјем омогућавала је свом контролору и да се отуд извуче већи профит, коришћењем локалних људских ресурса и стратешких сировина. Преко полуострва, укључујући његову обалну линију и острва, пролазиле су важне комуникације.
Нацистичка је Немачка Балкан сматрала за своју јужну стратешку базу која ће бити искориштена за напад на Совјетски Савез. Заузевши Норвешку и Данску, а за савезника је већ имала нацистичку Финску, Немачка тиме обезбеђује северозападни инвазиони мостобран за будуће ратне операције. Заузимањем Балканског полуострва обезбеђиван је јужни стратешки бок Немачког царства. Ту је требало да се фокусира велико груписање Вермахта ради напада на Украјину-Малорусију, а затим ратне оперције усмерити даље према Кавказу. Поред тога, Балкан би требало да постане важном сировинском и базом хране Трећег рајха.
Исто тако, војно-политички врх Трећег рајха Балканско полуострво је сматрао важном одскочном даском за даљу реализацију својих планова за успостављање светског поретка. Балкан би могао да постане основа за борбу за превласт на Медитерану, Блиском истоку и у Северној Африци, а такође и за даљи продор у Азију и Африку. Заузимањем Балкана нацистима би било омогућено да овде створе неопходне поморске и ваздухопловне базе ради доминације у источном и централном делу Средоземног мора и тиме да Британској империји угрозе комуникациони део којим Британцима стиже нафта са Блиског истока.
У борби за Балкан у другој половини 1940 и почетком 1941. године, Берлин је заиста имао неке успехе. Мађарска, Румунија и Бугарска прилазе Тројном пакту (оса Берлин – Рим – Токио). Ово озбиљно на Балкану ојачава Немачку позицију. Међутим, позиција важних земаља као рецимо Југославије и Турске, је и даље била неизвесна. Владе ових земаља нису приступиле било којој од зараћених страна. Грчка, имајући јаку позицију у Медитерану, била је под британским утицајем, мада повремено ослушкујући и Берлин (водећи тако „флексибилну“ политику).
И за Енглезе је Балкан имао велики стратешки значај дозвољавајући им да имају власништво у Медитерану, на Блиском и Средњем истоку. Поред тога, британци су имали план да искористе оружане снаге, људске ресурсе балканских земаља ради сопствених интереса и да на полуострву формирају један од фронтова борбе против Трећег Рајха. Такође треба имати на уму да се у то време у Лондону надали да ће доћи до сукоба немачких и совјетских интереса на Балкану, који ће прерасти у оружани сукоб и на тај начин скренути пажњу Трећег рајха са Велике Британије и Балкана. Главни циљ Лондона био је рат између Немачке и СССР, како би две велике силе једна другој уништиле потенцијал и тако да у Великој игри победу однесе англо-саксонски пројекат.
Пошто Балканско полуострво директно задире у Средоземно море, с једне стране било је одскочна даска за реализацију оперативних и стратешких циљева Италије и Немачке, које се упустиле у пројекат да мењају светски поредак у своју корист, а са друге стране – Балкан је био важна сировинска база за храну и извор људских ресурса. Исто тако, преко Балкана су пролазиле важне комуникације, укључујући и најкраћи пут који води из Европе ка Малој Азији, на Блиски и Средњи исток и биле битне градитељским плановима „Вечитог рајха“. Поред тога, оружане снаге балканских држава и Турске играле су важну улогу у одржавању баланса војне силе у региону. Ако су Мађарска, Румунија и Бугарска биле берлинске савезнице, то су Југославија и Грчка виђене као потенцијални непријатељи, чак и са флексибилном и често фашистичком политиком њиховог руководства. Такође би требало имати на уму стратешки британски интерес.
Првобитни Немачки план „глобалне стратегије“ у вези ширења на Медитеран, Африку и Балкан, био је да главну улогу одигра Италија, која је требала да девастира снаге Британије и Француске у овим регионима и да Вермахту обезбеди повољне услове да се у Европи рат приведе крају. Овде је Немачка имала план да активно настави са освајањем ових територија након своје коначне победе у Европи.
Ово је потпомогнуто самом политичком ситуацијом у Италији. Рим је рачунао на велика колонијална освајања, па чак и пре избијања рата отпочело је стварање „великог Римског царства“. Фашистичка Италија се позиционирала као директна наследница древног Рима. Италијани су на Балкану планирали да заузму део Грчке и Албаније. Међутим, Италијани су се показали лошим ратницима (плус слаба индустријска база и недостатак сировина, што је онемогућивало формирања модерних оружаних снага), па чак и када је Француска била поражена од стране Вермахта, а Енглеска морала да прибегне стратешкој одбрани и уз изузетне напоре да одржи своју позицију на Медитерану и Блиском истоку, Африци, Италија није могла да самостално реши проблеме постављене пред њу. У Кенији и Судану, Италијани нису били у стању да извојују и најмањи успех, па су прешли у дефанзиву, а офанзива у Северној Африци у септембру 1940. године доживела је неуспех, када су Италијани напали Египат из Либије. Пораз се лоше одразио на позадину, због прекида у снабдевању и што је најважније – испољена је општа слабост ратне италијанске машинерије.
Међутим, Мусолини је одлучио да покрене још један рат – да изведе изненадни, „муњевити“ напад на Грчку. Рим је планирао да се Грчка нађе у сфери његовог утицаја, па тим поводом Мусолинијев министар иностраних послова гроф дел Ћано изјављује: „Хитлер ме увек ставља пред свршен чин. Овај пут ћу му вратити дуњу за јабуку – из новина ће знати да сам запосео Грчку“. 15. октобра италијанска војска разрађује оперативну директиву против Грчке, у којој је наведено да у првој фази операције италијанских трупа мора се извести брз удар из Албаније, муњевито ударити на Јањину како би се разбила одбрана грчке војске, а затим омогућити борбеној мобилној групи да избије до аутопута Ђирокастро-Јањина, заузети северозападни део Грчке – Епир и наставити офанзиву на Атину и Солун. Истовремено је планиран копнено-поморски десант и окупација грчког острва Крф.
У ноћи 28. октобра, 1940 год. италијански амбасадор у Атини Емануел Граци је Јоанису Метаксасу, тадашњем грчком диктатору уручио ултиматум.
По овом ултиматуму, Грци су требали да дозволе италијанским трупама слободно кретање по Грчкој, као и право да по вољи заузму одређене стратешке локације у Грчкој: Време дато за позитиван грчки одговор износило је 3 часа! У противном – следила је објава рата. Метаксас је одмах одговорио само са једном речју „Охи“ – Не!
Италијанске трупе стациониране у Албанији напале су Грчку.
Чак и до пре истека времена од три сата, талијанска 9-та армија од 140-хиљада војника (250 тенкова и оклопних возила, 700 топова и 259 авиона) из Албаније већ отпочела напад на Грчку. На граници са Албанијом Грчка је стационирала гранични војни састав од 27 хиљада војника-граничара наоружаних са: 20 тенкова, 220 артиљеријских оруђа и 26 авиона). То јест, италијанске трупе имале су потпуну надмоћ, па су готово ушетале у Грчку, прошле кроз њену одбрану и ушле у дубину Грчке територије од 50 километра и упале у Епир и Македонију.
Метаксасова влада и грчки Генералштаб нису имали смелости да се супротставе Италијанима, па су наредили епирској армији да се повуче без ангажовања у борби са непријатељем. Међутим, грчки војници одбијају да изврше криминално наређење и упустили се у сукоб са окупаторима, уз подршку целе Грчке нације. У Грчкој отпочиње патриотско врење. Грчки граничари и део епирске армије испољавају тврдоглави отпор Италијанима, чија армија доживљава први пораз и 8. новембра обуставља напад на Грчку. Тада Грци изводе контра-напад и до краја новембра 1940 год. Италијани се повукли скоро до својих првобитних положаја. Тако да италијански блицкриг није успео што је разбеснело Мусолинија па је сменио главнокомандујућег трупама у Албанији генерала Висконтија Праска и начелника Генералштаба Пјетра Бадоља, и на његово место поставио генерала Уга Каваљера.
Грчки војни и политички врх, место да искористи повољну војну ситуацију и војска да настави са гоњењем пораженог непријатеља у Албанију, да би уништила потенцијал нове италијанске инвазије, подлежу берлинском притиску, који им препоручује да „не ударају тако снажно по Италијанима, јер ће се домаћин (Хитлер) наљутити“. Тако да ратне Грчке победе нису искориштене. Италија је задржала инвазиони потенцијал, док је Немачка наставила да се припреме за инвазију на Балкан.
У међувремену, Италија је претрпела нови озбиљнији пораз. Британске трупе у Египту, добивши 9. децембра, 1940 године појачање, покрећу контраофанзиву. Италијани нису били спремни да одговоре на напад, претрпевши пораз дали се у бегство. До краја децембра Енглези су очистила цео Египат од италијанских снага, а почетком јануара 1941 године извршили инвазију на полуострво Киренаика у Либији. Пре него што је и стигла Британска армија предали се веома утврђени гарнизони Бардија и Тобрук. Италијанска војска под вођством маршала Грацијанија је потпуно уништена, а 150 хиљада људи заробљено. Јадни остаци италијанске војске (око 10 хиљада људи) беже у Триполитанију. Британци заустављају офанзиву у Северној Африци и већи део војске из Либије пребацују у Грчку. Поред тога, британско ваздухопловство спроводи успешну операцију против италијанске поморске базе Таранто. Као резултат налета енглеских војних авиона избачена су из строја 3 (од 4) ратна брода, што је британској флоти донело предност у Медитерану.
Енглеска је покушала да консолидује своју позицију на Балкану. Чим је отпочео грчко-италијански рат, британци хитно журе да на Балкану скрпе анти-немачки блок у чији би састав ушла Грчка, Југославија и Турска, уз подршку Енглеске. Међутим, примена овог плана била је суочена са великим потешкоћама. Турци одбијају не само да се укључе у борбу против немачког блока, већ и испуњење обавеза према англо-француско-турском споразуму од 19. октобар 1939 год. У јануару 1941 год. одржани англо-турски преговори показују узалудност енглеског покушаја да Турску приволи у пружању помоћи Грчкој.
Турска је користила стање на почетку светског рата, када су Француска и Енглеска полако губиле свој пређашњи доминантан утицај и захтевала за себе стаус у измењеним околностима. Грчка је традиционални непријатељ Турака, а Турска се постепено приклањала Немачкој, планирајући да профитира на рачун Русије и СССР-а.
Југословенско руководство, иако се уздржало од приступања Тројном пакту, ипак је у неку руку водило „флексибилну“ политику, не желећи да се супростави Берлину.
Лондонску политику на Балкану активно подржавају САД. У другој половини јануара 1941. године на Балкан, са посебним задатком је допутовао лични представник председника Рузвелта, један од лидера америчке обавештајне службе пуковник Донован.
Посетивши Атину, Истанбул, Софију и Београд, којом је приликом апеловао на владе балканских држава да воде политику у интересу Вашингтона и Лондона. У фебруару и марту 1941. године, америчка дипломатија је наставила да врши притисак на балканске владе, посебно на Југославију и Турску, а све у вези основног циља – да се спречи јачање Немачке на Балкану.
Све ове акције су биле координиране са Британијом. Према британском Одбору за одбрану, Балкан у то време стекао је критично значење.
У фебруару 1941. године, министар спољних послова Велике Британије Ентони Идн и Џон Дил, начелник британског Империјалног генералштаба, налазе се у специјалној мисији на Блиском истоку и у Грчкој. Након консултација са британском командом у медитеранском региону, стижу у Грчку престоницу, да би 22. фебруара било договорено са грчком владом о предстојећем слетању британске експедиције. Међутим, сличан договор са Београдом није било могуће постићи.
Тако да, Италија није могла да реши задатак успостављања доминације у Африци, Медитерану и Балкану. Поред тога, Британија и Сједињене Државе појачале су притисак на Балкан, што је довело да Трећи рајх уђе у отворену борбу. Хитлер је одлучио да искористи ситуацију, под маском помоћи својој савезници Италији желео је заузети доминантну позицију на Балкану.
Операција „Марита“
12. новембра 1940 године, Адолф Хитлер је потписао директиву број 18. у вези припреме „ако је потребно“ операције против Грчке и Бугарске. Према Директиви, на Балкану је предвиђено оснивање (посебно у Румунији) група немачких војника које би се састојале од не мање 10 дивизија. Идеја је разрађена током новембра и децембра и била везана за операцију „Барбароса“, а наведени план био изложен под кодним именом „Марита“ (латински marita — супруга) до краја године.
У складу са директивом број 20 од 13. децембра 1940 године, снаге су повећане на 24 дивизије и укључене у Грчке операције. Директива одређује за циљ освајање Грчке и захтевала је правовремено ослобађање тих снага за спровођење „нових планова“, односно учешће у нападу на Совјетски Савез.
Према томе, планове за инвазију на Грчку разрадили су немачки војни и политички лидери крајем 1940 год. Међутим, Немачка са инвазијом није журила. Италијански неуспех немачко руководство планирало је да искористи да још више покори Рим. Поред тога, били су приморани да чекају неодлучан став Југославије. У Берлину, као и у Лондону, планирали су да Београд приволе на своју страну.
Одлука о инвазији на Југославију
Берлин је повећавао притисак на Београд користећи економске могућности и немачку националну мањину у Југославији. У октобру 1940 год. је потписан споразум немачко-југословенске трговине, који је појачао економску зависност Југославије. Крајем новембра у Берлин је допутовао југословенски министар иностраних послова, ради разговора о приступању Београда Тројном пакту. За учешће Београда у пакту нудили су му грчку луку у Солуну. У фебруару и марту 1941 год. преговори су настављени на вишем нивоу – Немачку посећује југословенски премијер Цветковић и принц-регент Павле. Под снажним притиском Немачке, југословенска влада је одлучила да се прикључи Тројном пакту. Али Југословени том приликом за себе тражили низ уступака: Берлин је морао да обећа да неће тражити југословенску војну помоћ и да његове трупе неће пролазити преко њене територије; после рата, у југословенски састав је требао ући Солун и излаз Југославије на Егејско море. У Бечу је 25. марта 1941 год. потписан протокол о приступању Југославије Тројном Пакту.
Овај споразум је представљао издају целе претходне политике и националних интереса, посебно што се тицало Србије. Јасно, то је изазвало народни гнев и великог дела елите, укључујући и војне. Људи су овај чин проценили као издају националних интереса. Широм земље почео је протест под слоганом: „Боље рат него пакт“! „Боље гроб него роб“, „Живео Совјетски Савез и Савез с Русијом“! Одушевљење је захватило све беорадске образовне институције, у Крагујевцу је на улице изашло 10 хиљада демонстраната, на Цетињу – 5000. 26. марта 1941 год. митинзи и демонстрације настављене су на улицама Београда, Љубљане, Крагујевца, Чачка, Лесковца, где су више десетина хиљада људи одржавали митинге у знак протеста против потписивања споразума са Немачком. у 400.000-то хиљадитом Београду на демонстрација је изашло не мање од 80 хиљада људи. У Београду, демонстранти су разбили просторије немачког Информативног бироа. Као резултат, војна врхушка, заједно са политичком опозицијом и британском обавештајном службом, одлучује да изведе војни удар.
У ноћи 27. марта 1941. године, уз помоћ официра-једномишљеника и дела ваздухопловних снага, бивши шеф ваздухопловства и Генералштаба Југославије Душан Симовић (суспендован због приговора против војне сарадње Југославије са Немачком) извео је пуч и збацио кнеза-регента Павла. Цветковић и други министри су ухапшени. На краљевски престо поставили су 17-годишњег Краља Петра II. Симовић је лично постао премијер Југославије, као и начелник Генералштаба.
Избегавајући да она буде изговор за рат, Симовићева влада поступала опрезно и неодлучно, али одмах након пуча у Југославији, Хитлер у Берлину у Врховној команди Вермахта сазива састанак на коме је између осталог закључено: „Војни пуч у Краљевини Југославији је потпуно променио политичко – војну ситуацију на Балкану. Југославија и поред свих израза лојалитета, мора од овога тренутка бити третирана као непријатељска сила. Затим колико је то могуће брже, треба бити војно разбијена, за шта ће немачка Врховна команда израдити хитан план. Унутрашњу напетост у земљи повећаћемо одмах политичким обећањима о уступцима хрватским лидерима и свим противницима владе и режима“, гласе речи директиве под бројем 25 о нападу на Југославију потписане истог дана.
Поред директиве број 25, Врховна команда Вермахта издаје „Уредбу о смерницама за пропаганду против Југославије“, што представља суштину информационог рата против Југославије чиме би требало да се подрије морал Војске Југославије, запали националне контрадикторности у тој „борбеној“ и у много чему вештачкој земљи. Агресија на Југославију у Хитлеровој пропагандној машинерији појављује се као рат против само једне Владе, односно државе – Србије. Наводно, Београд руковођен од Енглеске „потлачио је друге југословенске народе“. Берлин је планирао да изазове код Хрвата, Македонаца, Бошњака и тако даље, србофобију. Део тог плана је и успео. На пример, хрватски националисти обећавају да ће подржи немачку војску током рата против Југославије. Хрватски националисти деловали су и са територије Италије. 1. априла 1941. вођа хрватских националиста Анте Павелића са Мусолинијевом дозволом почео емитовање пропагандних радио емисија помоћу италијанске радио станице о животу Хрвата у Југославији. Истовремено на талијанској територији отпочиње формирање борбених јединица хрватских националиста. Хрватски националисти су планирали да са почетком рата објаве Хрватску независност.
Нападом на Грчку, немачка Врховна команда Вермахта одлучује да истовремено нападне и Југославију. Планирана за 1. април, 1941. инвазија на Грчку бива одложена за неколико дана. План „Марита“ је подвргнут радикалној ревизији. Војна акција против обе балканске државе разматрана је као једна операција. После 30. марта, 1940 год. одобрен је коначан план напада, Хитлер Мусолинију шаље писмо, рекавши да очекује помоћ од Италије. Немачко руководство, не без разлога веровало је да ће напад на Југославију бити подржана од стране Италије, Мађарске и Бугарске, оружаних снага које би биле у могућности да окупирају ову земљу, обећавајући им територијалне аквизиције: Италији – Јадранску обалу, Мађарској – Банат, Бугарској – Македонију.
Овде морамо исправити руског историчара и рећи да у Краљевини Југославији ова последња није постојала, онда се званично звала „Јужна Србија“, а Титостан, како Грци данас називају „Македонију“ измишљен је током 1946-48 година (прим. прев С. Л.).
Инвазија је требала да се изведе уз истовремени напад са територије Бугарске, Румуније, Мађарске и Аустрије конвергирајући кретања према Скопљу, Београду и Загребу ради разбијања југословенске војске и уништења њених делова. Циљ је био да се, пре свега, овлада јужним делом Југославије, у циљу спречавања комуникације између војске Југославије и Грчке, како би се повезали са италијанским снагама у Албанији и јужним крајевима Југославије, коју тактику искористити као одскочну даску за даљу немачко-италијанску офанзиву против Грчке. Немачко ратно ваздухопловство требало је да удари по југословенској престоници, уништи главне аеродроме, паралише железничке везе и на тај начин омете мобилизацију. Главни напад на Грчку требао је ићи у правцу Солуна, а затим га усмерити у области планине Олимп. Почетак инвазије на Грчку и Југославију планиран је за 6. април 1941. године.
Нова југословенска влада покушавала је да настави са „флексибилном“ политиком и „купи време.“ Резултат је био парадоксалан: Влада која је дошла на власт на таласу народног протеста против про-немачке политике претходне владе, званично није најавила прекид уговорних односа, одређени пактом. Међутим, Београд је интензивирао контакте са Грчком и Великом Британијом. 31. марта 1941 год. на преговоре у Београд из Атине стиже британски генерал Џон Дили лични секретар министра спољних послова Велике Британије Пирсон Диксона. Истог дана, 31. марта, 1941 год. Генералштаб Југославије својим трупама наређује да почну имплементацију плана: R-41, који је био дефанзивне природе и обухватао формирање три армијске групе: 1. армијска група (4-та и 7-ма армија) – распоређена је на територију Хрватске; 2. армијска група (1-ва, 2-га, 6-та армија) – требала је да брани подручје између Железних врата и реке Драве; 3. армијска група (3-ћа и 5-та армија) – бранила је простор око Космета и Санџака, у близини границе са Албанијом.
Под народним притиском, који у Русији традиционално види савезника и пријатеља, као и жеља да се добије подршка Совјетског Савеза у тешкој ситуацији на светској арени, Симовић се обраћа Москви са предлогом да две земље закључе уговор, што се и десило 5. априла, 1945 год. када је у Москви потписан „споразум о пријатељству и ненападању између Савеза Совјетских Социјалистичких Република и Краљевине Југославије“.
Наставља се…
————————————————————————-
Историја Другог светског рата 1939 – 1945 год.
Фото: http://militarymaps.narod.ru/maps.html
Прилог. (Хитлерова) Директива № 20 од 13. децембра 1940 год.
1. Исход борби у Албанији још увек није јасан. С обзиром на озбиљност ситуације у Албанији, што предтсавља двоструку важност да се осујети британска намера да од Балканског фронта створи плацдарм за енглеске ваздушне операције, а то би представљало опасност посебно за Италију, упоредо са њом и нафтним регионима у Румунији.
2. Зато је моја намера:
б) Када дозволе временски услови – највероватније у марту – ову групу пребацити у Бугарску како би заузела северне обале Егејског мора и, ако се то покаже неопходним, целу континенталну Грчку (операција „Марита“).
Очекује се подршка Бугарске.
3. Концентрација војних снага у Румунији састоји се у следећем:
а), У очекивању децембра 16. тенковска дивизија биће на располагању војној мисији, чији задаци остају непромењени.
б) Непосредно након овога у Румунију се пребацује ударна група састављена од око 7 дивизија (и распоређује се 1-ви ешалон). Инжињерија је дужна да припреми неопходне услове преласка Дунава, може се придодати и 16. оклопна јединица (под маском „јединица за обуку“). О њиховом коришћењу Дунава главнокомандујући копненим јединицама добиће благовремено моја упуства.
в) Припрема даљег размештања предвиђеним за операцију „Марита“ до максимума 24 транспортних моторизованих дивизија.
г) Мисија ратног ваздухопловства састоји се да из ваздуха пружи подршку концентрацији трупа на румунској територији и позадини обезбеди безбедно размештање.
4. Сама операција под кодним називом „Марита“ припремљена је на основу следећих принципа:
а) Први циљ операције – заузимање обале Егејског мора и солунски залив, тј. излаз на Егејско море и заузимање луке Солун. Даље напредовање преко Ларисе и Коринтског мореуза може бити неопходно.
б) Док нам Турци штите бок, уводимо у борбу бугарску војску, коју би требало ојачати немачким јединицама.
в) Неизвесно је да ли ће бугарске јединице такође учествовали у нападу. Такође, сада не могу јасно представити југословенску позицију.
г) Задатак ратног ваздухопловства је ефикасна подршка копненим трупама у свим областима, потискивање непријатељског ваздухопловства и, колико је то могуће, падобранским десантом заузимање британских база на грчким острвима.
д) У вези питања, како ће операцију „Марита“ подржати италијанске оружане снаге, као и како ће бити координирана, биће одлучено касније?
5. Посебно велики политички утицај војних припрема на Балкану захтева прецизну контролу свих релевантних чинилаца у вези ове наредбе. Постепено најављивати о слању трупа преко Мађарске и њиховог доласка у Румунију и у почетку образложити неопходност потребе јачања војне мисије у Румунији.
У комуникацији са Румунима и Бугарима, нехотично може доћи до откривања наших планова, као и информисање Италијана и зато у сваком случају сви разговори са њима морају имати моје одобрење; ово се односи како на обавештајне агенције тако и на интенданте.
6. После операције „Марита“ тежиште усмерити на импликацију новог курса.
7. Од господе главнокомандујућих очекујем (од копнене војске део сам већ добио) њихово мишљење. Поднестите ми тачне графике планираних припрема, као и извештаје о апелу предузећима у наменској индустрији (формирање нових дивизија, оних који су на војничком одсуству).
Аутор Алекандар Самсонов
Са руског: Славиша Лекић
Vaseljenska.com
