Прочитај ми чланак
У нашем “путовању” по ризницама Свете Русије, у овом тексту ћемо покушати дочарати више него несвакидашњу историју овог светог острва и манастира на њему.
Мало је таквих, наизглед противуречних места на свету и за разумевање места и улоге Соловјецког манастира у историји Русије, заиста је потребна и вера у непогрешиву Промисао Господњу, вера која је водила људе ка испуњењу завета које су на себе узели. Они који су срцем прихватали оно што им је од Бога дато, лако су носили и страшни терет крвавих двадесетих година двадесетог века, када су Лењинови џелати черечили Русију. Али да кренемо од настанка манастира…
Соловјецки манастир је ставропигијални мушки манастир РПЦ, смештен на Соловјецким острвима у Белом мору. Саграђен је између 1420 и 1430. године. У немирним временима када је “господин Велики Новгород” био независан од Москве, по рекама и мору у ближој и даљој околини Новгорода, чести су били упади такозваних “ушкујника”. То је била нека врста руских речних хајдука (гусарили су најчешће на Волги и Ками) који су вршили препаде по удаљеним територијама, а потом на својим ушкујкама1 бежали назад.
Такви хајдуци били су и Соловјецки просветитељи Герман, Зосима и Саватије. Предање каже да се ушујка којом су светитељи дошли на острво, вољом Господњом вратила сама на копно, што је са једне стране био знак да светитељи треба да остану на острву а са друге стране, том лађом су пристизали нови трудбенци како би своје душе спасавали од демонских искушења и напасти. Предање каже да је један од тројице Соловјецких првосветитеља, Зосима, наложио вечни пост на острву, а вуковима који не могу да живе без вреле крви, указао је пут којим ће напустити острво. Вукови су послушали речи светитељеве и у пролеће када се топи лед, поседали су на пливајуће санте леда и никада се нису вратили на језеро. У древним житијима записане су речи Зосиме упућене вуковима: Ово је свето место, напустите га!
По древним рукописима сачуваних житија у ризници Соловјецког архимандрита, прве речи првих становника Соловјецких острва биле су: “Хвалите имја Господње, ниње и присно и у вјеки вјеков. Амин!”2 Свети хајдуци су дошли на Соловјецка острва трагајући за Преображењем духа и Промишљу Господњом, главни храм на Соловкама је храм Преображења Господњег. И читава историја Соловјецког манастира сведочи о континуираном Преображењу духа оних који из различитих разлога пристизаху на острво.
После доласка првосветитеља Соловјецких, многе знамените личности су посећивале Соловјецка острва, међу њима и последњи цар из лозе Рјурјиковича – Фјодор Иванович, син Ивана Грозног, као и цар Петар I који је на холандском стругу израдио царску столицу у храму. Због своје удаљености од обале, ова острва у Белом мору, огранку Северног леденог океана, била су идеална за политичке затворенике, како у време Руског Царства, тако и у време комунизма. Тако су вековима злобни и грешни људи, са гнојем и крастама, израњавани и телесно и душевно, одбацивали терет својих грехова и бреме земаљског удела остављали над гробницама соловјецких светитеља, умивајући се сузама покајања и многи су очекивали светло Преображење духа.
Робија је трајала у различитим временима различито, неки су остајали по годину, две, неки више, радећи у име Божије. А многи и после истека робијашког рока, нису желели да се врате са острва, него су остатак живота проводили у молитви и раду, многи се и замонашивши. Почетком двадесетог века Соловке су биле место на коме су многобројне нове технологије први пут испробане и најразноврсније радионице производиле су многе нове производе непознате чак и у радионицама Петрограда и Москве.
Прва велика искушења манастир је преживео у време реформи Патријарха Никона, када старообреднички раскол додирује и Соловке, тако да је од 1669 до 1676. године манастир био под опсадом царске војске, као једно од жаришта супростављања Никоновским реформама. Када је златно време руске државности ослабило, када су се нови руски владари једним потписом одрекли практично једне трећине територије Царске Русије3, златне нити државности Свете Русије биле су умочене у крв њених синова и почеле су од тих нити да се плету и тужни чворови метежних безвремених лета, које су и зидине светог Преображењског сабора учиниле угљенисаним.
Када је “демонска пасмина људи мртвих душа”, следбеника Лењина и Троцког, после цареубиства и почетка черечења Русије и РПЦ доспела и до Соловки, већ 1922. године нове бољшевичке газде острва су запалиле Преображењски манастир. (На Соловкама су била три храма, поред централног Спасо-Преображењског ту су били и Успењски и Филипов храм). Ти синови пакла, људи без Отаџбине, без осећања части и људског достојанства, претече данашњих глобалиста, имали су велику страст према дијамантима и драгоценим металима. Тако су ти страсни љубитељи драгоцености и страсни отрезнитељи народа опијеног “опијумом за народ”, спалили овај бисер Православне религије, како би сакрили опљачкане драгоцености са његовог петојарболног иконостаса и из његове пребогате ризнице.
Тај период двадесетих година двадесетог века на Соловкама, у физичком смислу био је посебно тежак за све робијаше. Тај судар две епохе на Соловкама је био још жешћи него на “слободи”. Али како би рекао наш Његош, “Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује”. О тој тананој нити Промисли Господње и у тим страшним временима, о путу Русије кроз огњена и тужно очишћујућа искушења због њених прегрешења, на потресан и величанствен начин говори се у сјајној књизи Бориса Ширајева – “Неугасиво кандило”. Ево и позива српским преводиоцима и издавачима да се ова сјајна књига штампа и на српском језику.
Прочитавши је, човек се и нехотице замисли над многим стварима, постаје свестан да је човек само придошлица на земљи, јер “лопови поткопавају и краду” а животне стихије владају људским судбинама, наиђе лопов и цео живот се промени. И тада кроз страшна страдања, многи робијаши на Соловкама се уче вери, уче се да приносе Богу жртву љубави и вера постаје њихов спасоносни ковчег, а њихов крманош постаје сам Господ, многе приводећи до врата Спасења. Соловке су сведочанство да се сила Божија у нашој немоћи одиграва.
Многе епизоде из “Неугасивог кандила” Бориса Ширајева постају незаборавне. Скоро надреално изгледа свечано тајно прослављање светог Христовог Рождества на Соловкама двадесетих година, невероватна домишљатост и вера робијаша, чак су и јелку ноћу успели унети међу зидине и окитити. Тако нам радосни, скоро дечији осмех који није силазио са лица “атеисте” Мише, сведочи да је то празник свише, да то није никакво земаљско весеље типа рођендана или свадбе. Као што је пре две хиљаде и дванаест година Рождество Христово натерало комплетну творевину да се радује, видимо да и на страшним Соловкама ангели јављају робијашима као некада пастирима да нам се роди Христос Спас. Те Божићне ноћи, група робијаша са свештеником су била истинска деца која су играла око импровизовано окићене јелке, деца коју је Он звао у Своје Царство Духа…
Незабораван је и разговор аутора књиге, кога је због страшне ситуације у логору захватила малодушност, са оцем Никодимом, који са сузама у очима говори о својој “парохији” на Соловкама, где слепи, раслабљени, крвоточиви, прокажени… – сви редом Христа очекују и моле се за чудо. Тријумф вере и људског духа представља и “Антирелигиозни музеј” на Соловкама. Био је то једини начин да се под плаштом “борбе против опијума за народ” сачувају за будућа покољења многе вредне уметничке творевине и све оно што није попљачкано у бољшевичкој пљачци пред спаљивање манастира.
Вероватно највеличанственија фигура међу соловјецким робијашима тих страшних двадесетих година двадесетог века, био је свештеномученик Архиепископ Иларион Тројицки, омиљено чедо свештеномученика Тихона, Патријарха Московског и све Русије и постоје апокрифна сведочења да је он био и чувар и местобљуститељ Патријаршијског Престола које му је тајно завештао Тихон.
Својим смиреним, смерним и достојанственим а истовремено и неустрашивим држањем, постао је ауторитет и за логораше и за управу логора. Његово спасавање већ отписаних бродоломника у пролећно време када пуцају огромне санте леда у залеђеном мору, представља истинско чудо Божије које је оставило дубок утисак на све становнике острва, а исти утисак оставља и на све читаоце када прочитају опис тог догађаја у књизи.
И на крају да поменемо и величанственост тренутка када аутор књиге описује како је “случајно” открио тајну келију последњег схимника Соловјецког манастира. Кроз малени отворчић у земуници непомично је посматрао целоноћна молитвена метанија схимника поред ковчега, изнад кога је горело кандило пред иконом Спаситеља, не желећи да као уљез омета молитвеника. Као нека надреална анегдота, када су Соловјецке тврђаве биле до врха испуњене бољшевичким грехом, када је од Преображењског сабора направљен Содом, у земљаној келији схимник окајава грехе. Неугасиво канддило пред вечним Престолом Творца Живота. По упокојењу последњег схимника Соловјецког манастира, четердесет дана и ноћи без прекида су читане надахнуте речи песника и цара Псалмопојца и чак и у тим страшним временима, Соловкама су одјекивали напеви његове вере у долазеће Преображење.
Страдања и робија су привремени а светли Дух Христов је бесконачан, сведочи нам историја овог острва и овог манастира. Нада да ће велики манастир, тврђава Свете Русије, нићи из пепела, није напуштала верујуће. И сведоци смо слава Богу, да Русија, распета за грехе света, заиста васкрсава очишћена страдањем и почиње поново да сија светом Божанском истином. Свети Синод РПЦ је 25. октобра 1990. године донео одлуку да оживи Спасо-Преображењски ставропигијални мушки манастир. Манастир светих Зосиме, Германа и Саватија поново је бљеснуо некадашњом лепотом, и овог лета је Руски Патријарх Кирил (чији је деда двадесетих година прошлог века био један од првих сужања нових бољшевичких газда острва), посетио манастир на 150-ту годишњицу Вазнесенског храма на Секирној гори и на двадесету годишњицу преноса моштију преподобних Саватија, Зосиме и Германа.
Данас се тамо поново стварају ремек-дела архитектуре, развијају се нове технологије, живи се од сопственог рада и слободно се узноси молитва Господу. Том приликом Руски Патријарх је изјавио: „Задивљује то како се у додиру услова апсолутно неповољних за живот и ватрене вере, рађа човеков духовни подвиг. Тамо је продор, тамо су места раста, тамо је подвиг, тамо је јунаштво, свако јунаштво – и духовно, и световно, Данас је обнављање манастира Соловки изузетно важан задатак за државу и за Цркву већ због тога што је то ремек-дело, то је споменик храбрости и духовне снаге наших предака.
Наш заједнички свети задатак је да обновимо обитељ, да тако организујемо живот насеља да све одговара величини овог места, да се овде не појављују грађевине новог типа које би нам боле очи својим неукусом, да све овде, с једне стране, помаже животу људи, али с друге, да се уклапа у овај изванредни духовно-историјски контекст,“
Нека ови примери буду охрабрење и нама Србима, “Крст носити нама је суђено”, каже наш велики владика и песник. Нека би дао Господ да не посустанемо на крстоносном путу и да попут Соловјецког манастира који је поново засијао умивен из пепела и суза, и наше поругане и спаљене светиње на распетом Косову и Метохији засијају старим сјајем, да својим стењањем породе звона и својим страдањем породе подвиг. Да привремено заменимо вечним. Нека тако буде. Амин!
(Фонд стратешке културе)
