Pročitaj mi članakNisam ni slutio da će na SRBIN INFO da se razvije velika diskusija zbog članka koji sam napisao i iza svake reči i sad stojim.
Као и обично јављају се ликови и питају ме где сам био тада и тада, кад су Мехо и другови изгинули. Да, био сам у пензији како рече господин Аца Тодоровић, али сам смогао снаге и са генералом Сретом Малиновићем, кога су сад оплели, а не знам зашто, изашао на ТВ и бранио струку. Молио сам Бога да је надобудни малиша поштовао процедуре, али није. Плакао сам на сахрани младог Ђукарића, јер нисам могао истовремено да плачем и у Новом Саду, а Мехића знам још из `91, када појединци који се сад јављају нису ни нос знали да обришу.
Био сам и тамо где су ми погађали хеликоптер, али ме је добри Бог сачувао, био сам још којекуде и водио ратну јединицу. Нико нам није погинуо. Пар пута смо дислоцирали хеликоптере. Место на размештајној просторији су разорили. У Београд сам прешао по потреби службе. Ето у две реченице, где сам био.
Ко је пажљиво прочитао први текст, а неки нису, све је могао да схвати. Стање технике је катастрофално, обученост сигурно мања него 90-их, а и са почетка миленијума. Све што је било, застарело је, једино је ново да НВО соле памет војсци, а појединци то не осећају, па права траже на улици. Протест војске пред Министарством одбране и у нерадно време је недопустив чин за српског војника.
Шта ћете, ако буде узбуна да ли то још постоји?
Оставите се ћорава посла и обраћајте се командирима и командантима. Они су дужни да заштите ваше интересе, а не синдикат. То никад није постојало у Српкој војсци. Постојало је у енглеској, где су се војници у Африци на фронту побунили што нису добили следовање чоколаде. Стари Сектор за РВ и ПВО је успео да сачува пилотске чоколаде, читај летачки доручак, као заштитну пилотску категорију, јер се Пегаз `рани за трку, а не пред трку. Како је сад ви знате?
УВЕК ПОДРШКА, УЛИЧАРЕЊЕ НЕ ЈЕР ВИ СТЕ ВОЈСКА, ВИ СТЕ КАСТА, ВИ СТЕ КОР.
Милорад Ђошић-пилот
Милорад Ђошић је рођен у Трстенику 11. фебруара 1959. године. Завршио је Ваздухопловну војну Гимназију (ВВГ) “Маршал Тито“ у Мостару у 13. класи, као и Ваздухопловну војну академију (ВВА) Задар-Мостар у 30. класи пилота хеликоптера.
Пуковник српске авијације у пензији, Милорад Ђошић-пилот
Службу је након завршене ВВА 1980. године започео у 107. хп у Мостару као наставник летења. Рат 1991. године дочекао је као командир хеликоптерског одељења у Лађевцима поред Краљева.
Године 1997. завршио је Генералштабну школу (ГШШ), после чега је постављен на дужност начелника органа за оперативне послове у Нишу, а крајем августа 1998. године, постављен је за команданта 712.похе, и на тој дужности је дочекао НАТО агресију на нашу земљу. Комплетна јединица са људстом и техником је враћена на а. Ниш. После рата је одликован Орденом из области безбедности другог степена који је потписао Слободан Милошевић.
2001. године је прекомандован у Београд у Сектор за РВ и ПВО, Управа авијације, где је радио до гашења управе. У пензију је отишао са места Инспектора за хеликоптере.
У каријери је остварио преко 3000 сати налета, на хеликоптерима типа Газела (Х-42/45) и ГАМА (ХН-42/45). Школовао је стране и домаће питомце-пилоте. Био је наставник-летања на курсу за наставнике летења. Обучавао је пилоте у оквиру ескадриле.
Носилац је Златног летачког знака и звања Инструктора летења.
