Прочитај ми чланакСвештеничка породица Смиљанић са Златибора на свој начин сведочи о бурама 20. века које су вихориле Србијом...
Још откад је извесна удовица Цмиљана са своја три сина негде у 16. веку избегла пред турским зулумом из села Хаса на Косову и доселила се на Златибор, знало се да ова породица даје свештенике. По овој удови узели су презиме Цмиљанић, да би 1860. године то мало променили, и постали Смиљанићи. Углавном су обитавали у Љубишу, а онда је 1858. године у село стигла делегација из Равни и Сирогојна.
Тражили су једног од свештеника Смиљанића да се за стално насели у Равнима, а они ће му већ дати имање.
У тој породици рођен је Милан, 1891. године, у Равнима. Био је друго дете од шеснаесторо. Отац Драгомир био је свештеник.
Одмах пошто је Милан завршио основну школу, заседало је породично веће од два члана, деде и оца. Решили су да се традиција се настави и малог уписали на Богословију у Београду. Он је то завршио с одликом и био виђен за даље школовање у Русији. Таман што се стасити момак спремио на далеке путе, изби рат – Први балкански, 1912. године.
Војевања и молитве
Деда Михаило, угледна личност, поп и посланик, прангијама је огласио мобилизацију у селу. А куд сви, туда мора и његов унук Милан. Како се дедина није порицала, унук се обрео у Четвртом пешадијском пуку Стеван Немања и као наредник кренуо на Куманово.
С пуком је прошао све битке и сретно изнео живу главу. Једва је дочекао да јави деди да ни за педаљ није узмицао од турске сабље и куршума. А онда вероломно ударише дојучерашњи савезници, Бугари. До битке на Брегалници, 1913. године, Милан је већ био поручник. Чин стечен кроз борбе. Оставио је запис о једној борби у рату с Бугарима. Или, о најсвечанијој молитви којој је у животу присуствовао.
„Било је то 20. јуна. Били смо пред једном школом, припили се уза земљу да би мање трпели од артиљеријске ватре. Одједном пуче глас: ‘Пешаци напред, отеше топове!’ Овај глас био је довољан па да сви без команде скоче на ноге и полете са бајонетом напред. Командант нареди да трубачи свирају јуриш. Трубе зајечаше, добош поче да лупа. Као по команди, сви колико нас је било, полазећи такорећи у сигурну смрт, почесмо се крстити. Нико ништа није говорио, али знам да је сваки приносио искреније молитве него икад у животу. Камење је прштало на све стране, а неколицини је то била последња молитва у животу, јер она их је у последњем моменту одвела у рај.”
Милан је преживео и овај јуриш и рат, па још зарадио златну медаљу за храброст.
Коначно, по повратку у Равни, запопио се. Међутим, није прошла ни година, кад одјекнуше пуцњи у Сарајеву. Опет пуцају прангије, опет мобилизација. Опет је прота Михаило одредио мушке главе Смиљанића за војску. Овога пута, Милану је наредио да остане с народом. Испоставило се да је то била мудра и далековида одлука старог проте, пошто је Милан уважаван међу сељацима као поп, учитељ и стари ратник. Како-тако их је провео кроз глад и невоље током окупације и успео да сачува оне који су остали у селу.
По завршетку и овог рата, Милан је срачунао да су куће Смиљанића дале преко 80 сабаља. А по стројевом правилу Војске Краљевине Србије сабље су носили они од подофицира навише.
Заточење у манастиру
Врло брзо се ангажовао у стварању свештеничког удружења. Већ 1919. године учествује на првој скупштини православних свештеника у Београду. Удружење је имало задатак да их заступа пред државом, да се на њему решавају спорови и сличне работе.
А и да разматра понеко спорно питање. Такво је било и оно о другом браку православног свештеника који би остао удовац. Удружење је то позитивно решило, али су владике одбациле. Да би показао да се и даље бори за ово питање, прота Милан је већ следеће године венчао попа удовца Маринка Дудића.
Због непослушности црква је Смиљанића казнила. Казна-епитимија, заточење у манастир на месец дана. По одслужењу се вратио својој парохији, нимало мирнији. А по питању брака имао је спреман одговор. Наиме, црква је толерисала да удовци у кући држе домаћицу, која би им чувала децу и бринула о кућним пословима. Прота Милан је имао обичај да каже да је „домаћица у кући за сваки случај”.
Све време је са сељацима, гледа сиромаштво, заосталост, како им зеленаши гуле кожу с леђа и отимају и оно мало што имају. Како томе да стане на пут? Па наравно, оснивањем задруге. Она у Равнима основана је већ 1922. године, у Сирогојну 1924. године, а у Рожанству 1930. И свима на челу прота Милан. Штитили су се међусобно, продавали производе, задруга их је кредитирала, а убрзо је подигнута и продавница и канцеларија. Прота је отворио и задружну библиотеку, организовао спортска такмичења, све у намери да младе одврати од кафане.
Године 1923. умире протин отац, Драгомир. Као најстарији, Милан преузима бригу о породици и огромном имању. Поред свега тога, наследио је још једну породичну традицију. Бављење политиком. И деда и отац били су чувени радикали, па није било друге до да и Милан крене тим путем. Низали су се избори на којима је прота Милан што агитовао, што учествовао. А онда, Шестојануарска диктатура 1929. године. Један број радикала улази у Владу, па долази до цепања странке. Прота се приклања струји Аце Станојевића, такозваним „пашићевцима”.
Једном опозиција, вазда опозиција. А као такав, увек сумњив и на нишану власти. Тако су се у извештајима среског начелника почесто налазио прота Милан, чак и када би у кафани частио све присутне. То мора да је нека антидржавна работа.
И тако, дан по дан, све у борби за бољи живот сељака на Златибору, дошла је и 1941. година. Кобна, испоставиће се.
Побратими преко нишана
Почетком марта говоркало се да ће Југославија приступити Тројном пакту. Протин најмлађи брат Момчило, гардијски официр, чуо је од њиховог брата Милоја, помоћника министра иностраних послова, да је то готова ствар. Заједно с двојицом колега и другова, Савом Конвалинком и Звонком Вучковићем, одлучио је да побегне у Грчку и тамо настави борбу против Немаца. Пре него што ће илегално прећи границу, отпасали су сабље, поболи их у земљу и тако оставили.
Мало је недостајало да се придруже грчкој војсци. Били су виђени за фронт, али је у међувремену дошло до пуча 27. марта, а они су се вратили. Тачно 6. априла. Довољно да учествују у Априлском рату и сведоче катастрофи. Онда су се растурили, уз завет да ће наставити борбу. Момчило и Сава упутили су се у Равни, код проте Милана.
Тамо кућа пуна родбине, пријатеља, ту су и готово сва протина браћа и сестре, са породицама. А он, глава породице, у још једном рату. Ваља сву ту чељад сачувати и нахранити. Ускоро су почели да долазе и другови његовог сина Манојла. Остају по неколико дана, нешто се саветују, крију. А сви до једног познати предратни ужички комунисти, као уосталом и Манојло. Међу њима и Слободан Пенезић Крцун. Прота је знао да му је син комуниста, уосталом, и њему су те идеје биле блиске. Па и брат му Милутин, професор, био је пребациван из гимназије у гимназију баш због таквих уверења. Запазио је да се овом друштванцету придружују и Момчило и Сава, гардијски официри. Нешто се спремало.
Устанак, по нападу Немачке на СССР. Тринаестог августа формира се Златиборска партизанска чета. У њој Момчило, Саво и Манојло. Крстаре по Златибору, позивају људе, врше саботаже. Упали су и у Сирогојно и насред села запалили архиву. А онда до проте Милана долазе вести да ће му окупатор запалити кућу и похапсити породицу, зато што дозвољава да му брат и син вршљају са партизанима, и то око села. Јављено му је да се Немци већ спремају. А кућа пуна људи. Решио је да их замоли да оду негде другде.
Момчило и Сава отишли су до Београда, на неку везу. Манојло се такође повукао из овог краја. Ипак, веза је у међувремену ухапшена, па Сава одлази у Словенију, а Момчило се враћа у Равни. До тада, већ цела западна Србија је била слободна, а Ужице средиште слободне територије. Момчило је постављен за команданта чете и упућен на фронт одбране града.
За то време трећи од побратима из гарде, Звонко Вучковић, као један од првих прилази Драгољубу Дражи Михаиловићу и постаје командант Таковске бригаде. Убрзо је почео и грађански рат, па су се побратими нашли један наспрам другог. Једном и буквално, код Чачка. Нашли су се испред војски, поздравили, а онда наставили пуцњаву.
У канџама кондора
У једној каснијој борби, на Црнокоси изнад Косјерића, Момчило је тешко рањен. Пребачен је у Ужице, али је и сам град убрзо пао. Неколико дана раније, у експлозији у фабрици муниције, погинуо је и протин син Манојло, комесар фабрике.Момчило је с осталим рањеницима пребачен на Златибор. Доспео је до Равни, код брата проте Милана. Овај га је прихватио и крио у кући. Међутим, потере су учестале и то је постало врло опасно по целу породицу. Пребацивао га је по селу, а нашао је чак и неког италијанског војног лекара који ће га оперисати. Међутим, тај лекар пребачен је у Африку. Ипак, Момчило се полако опорављао, и даље у илегали.
Забринуте, његове сестре, удате у Горњем Милановцу, ступиле су у везу са Звонком Вучковићем. Замолиле су га да прихвати њиховог брата и да му гарантује живот. Овај се консултовао са Дражом и прихватио. Послао је по Момчила у Равни, међутим, овај није хтео да иде. Послао је тројку још једном, и Момчило је поверовао у добре намере. Отишао је са њима у село Луњевицу, повише Милановца, и Звонко га је примио као најрођенијег. Бринуо се о њему, обилазио га.
Ипак, неколико дана касније неко од четника га је мучки убио. Звонко је до краја живота тврдио да о томе није знао ништа. Прота Милан је лично отишао по братовљево тело и пренео га на Златибор. Сахранио га је поред сина Манојла, а касније ће ту донети и неколико грумена земље из Јајинаца, где му је стрељан брат Милутин.
Рат се наставио пуном силином, поготово око Златибора. Вршљали су Немци, Бугари, белогардејци, Недићеве снаге, па и четници. Сви у потрази за заосталим партизанима. А ови су имали обичај да, чим узмогну, сврате до проте Милана, где би добили преноћиште, храну и склониште. Прота их никад није одбио, крио их је како год је умео. Највеће невоље за проту Милана настале су кад се на челу Златиборског четничког корпуса нашао капетан Душан Радовић Кондор. Предратни елитни официр, обавештајац, нимало налик локалним четничким главешинама. Коцкар, непредвидив, а пуст и суров. Како према комунистима, тако и према Немцима, па и својим четницима.
Кондор је почесто умео да постави штаб у близину протине куће и оде код њега. А то је била игра на ивици ножа. Прота се лукаво понео. Кондор је знао за његовог брата и сина, али је овај често помињао да је радикал и на све одговарао по оној „мож’ да буде, не мора да значи”. Биће да је и Кондор проценио да протином ликвидацијом Златиборце може само да окрене против себе, а на то није био спреман. За сваки случај, прота Милан је најмлађег сина Драгоша послао код рођака у Шабац, а у селу оставио Михаила, такође свештеника. Дешавало се и да Кондор седи за софром, а у качари сакривени рањени партизани. Како год, прота је успео да сачува и породицу и село.
Ваља га љуљати
Кондор је одлетео, а стигла је слобода. Као познати симпатизер и народни добротвор, прота је одмах предлаган и биран у органе власти. Чак је стигао да спасава Стеву Савића, који се као комуниста крио у Кондоровом штабу, а неко га је пријавио као четника, па је завршио у ужичкој Озни. На протину реч је ослобођен.
Већ на првом заседању нове Народне скупштине, говорио је да његов крст и петокрака нису у опреци. Биран је за посланика за округ ужички, а убрзо су му понудили и да уђе у владу Србије, као министар за пољопривреду. Нећкао се, па на наговор и другова и сељака, прихватио. Касније је објашњавао откуд поп у пољопривреди:
„Оценио сам да се разумем у кајмак, сир, пршуту. Знам шта је пасуљ, купус, воће и поврће. Добро се разумем и у љуту и у меку, и у клеку и још понеку…”
За његово време подигнуто је Земаљско пољопривредно добро „Панчевачки рит”, каснији гигант ПКБ. Изгарао је да се земља обнови, да крене у пољопривреди. А када га је неки његов сељак, после збора, питао кога он лаже, свог Бога или Тита, одговорио је крајње уверљиво:
„Тита волим, а Богу се молим…”
А и тај Тито је волео њега. Није било да је одлазио у ужички крај, а да није свратио код проте и његовог сина, званог поп Мишо. Тражио је да му овај прича шта народ шапуће, па макар и против власти. И прота је говорио: „Друже Тито, дико наша, теби жито, нама шаша.”
А имао је своју свеску, у коју је од 1945. године скупљао народне умотворине, анегдоте и нове речи. И то је пре неку годину објављено.
Био је и председник Савеза удружења православних свештеника. Покушавао је да посредује између Цркве и државе. Да ублажи реторику ове прве и да отупи оштрицу друге. И успевао је у томе.
Чувена је анегдота кад га је позвао митрополит Јосиф, који је замењивао патријарха Гаврила док се није вратио у земљу. Било је то 1945. године, време оштрих поступака новог режима. Митрополит бесан, како да се патријарх врати и оде код Тита, кад попове свуда малтретирају. Прота трпи гнев, а онда каже једну причу из народа. Нека девојка затруднела, па је мајка бије. Она се отргне и каже:
„Не вреди ти да ме бијеш, родило се, ваља га љуљати.”
Тако и са политиком. Били су радикали, и митрополит и он. Нису успели да упуте политику другим правцем, дошли су комунисти. Сад, кад је већ тако, ваља сарађивати. И митрополит се одобровољи.
Испуњен дан, добар сан
Огромне су заслуге проте Смиљанића и његове породице за Златибор. Довлачио је камионе старих гума, да сељаци праве кондуре, гумене опанке. Кад се чуло да се за изградњу новог трга у Ужицу довлачи мермер са Брача, протин син Мишо, председник задруге, дошао је на замисао да понуде свој камен, има га много. Испостави се да је квалитетан, и у Сирогојну никне погон „Украсни камен” који је запослио већину мушкараца.
За жене су смислили да плету изворне рукотворине у оквиру задруге. Укључила се и Добрила Васиљевић, секретар туристичког савеза у Чајетини. Она ће ускоро преузети цео посао око плетења, постати маштовит креатор, а под њеном диригентском палицом производи из Сирогојна стизаће на најпознатије модне писте. Удала се за протиног најмлађег сина Драгоша. Ту је и музеј на отвореном „Старо село”, за који је поп Мишо дао део црквеног земљишта.
Прота Милан, већ у годинама, све је то надгледао са стране. Једно време се чак занимао и изградњом малих хидроцентрала. Захваљујући његовом залагању, изграђене су две, у Гостиљу и Равнима. Његовим средствима је подигнут и мост на речици Приштевици, који и дан данас зову „Протина ћуприја”.
Поред цркве у Сирогојну подигао је и скромну гробницу за породицу Смиљанић. Ту је пренео деду, бабу, оца, мајку, рано преминуле и изгинуле браћу и сестре. Сина Манојла. У тој гробници сахрањен је и сам прота Милан Смиљанић, 27. августа 1979. године. На сахрани је био цео Златибор. И не само Златибор. Прота је говорио:
„Ако један добро испуњен дан даје добар сан, онда један корисно испуњен живот обезбеђује спокојну смрт…”
