Проф. Давор Калајжић: Тајна Оливеровог убиства

12:32 16.01.2024.

Покојни Оливер Ивановић представљао је непремостиву препреку издаји, окупацији и егзодусу Срба са севера АП КиМ. Осим тога, водио је и бескомпромисни сукоб са државним криминалцима који су под напредњачким кишобраном оргијали севером АП КиМ. То га је довело у преозбиљан директни конфликт са највећим издајником и криминалцем Србије, па је разрешење постало извесно – физичка елиминација по систему - нема човека, нема проблема. Зна се ко, зна се како, зна се зашто и зна се по чијој жељи. Знамо и зашто тужилаштво ћути. Знамо зашто и странци ћуте.

Све се зна!

Са Оливером сам службено сарађивао готово двадесет година. Добро смо се познавали и стално размењивали мишљења и податке од виталног интереса за опстанак севера АП КиМ. Да није било Оливера не би било ни две деценије успешног отпора окупацији. Његовим убиством сломљена је кичма четири општине севера АП КиМ и широм отворена врата потоњој издаји, окупацији, масовним хапшењима Срба, терору, расељавању и цементирању косовске независности.

Шта је довело до Оливеровог убиства?

Докле год је постојао слободни север Косова, без границе са остатком Србије, дотле „Репубљик Косова“ није могла да се формално-правно оствари. Процес замрзавања даљих признања и процес отпризнавања, искључиво су се заснивали на овој реалности. Иако у конфликту са бившим истомишљеницима из Српског националног већа севера Косова и Метохије, Оливер је у својим рукама и уз помоћ верних пријатеља из редова „Чувара мостова“, још увек потенцијално држао кључ одбране севера АП КиМ и тиме представљао непремостиву брану издајнику, његовим западним газдама и сепаратистима;

На небројеним састанцима којима сам присуствовао, Оливер је од стране америчких и британских оперативаца био идентификован као „најутицајнији, најталентованији, најразумнији, најспособнији, најзначајнији и најкооперативнији лидер косовских Срба“. С тим у вези, био је под непрестаним надзором и будном пажњом обавештајних структура поменутих држава и КФОР-а. Кодно име у поверљивим документима било је „6 U(useful)“;

Од крви и меса, Оливер је често умео да подлегне лукративним изазовима које су му подметали међународни политички бардови дизајнирања косовске независности. Први озбиљан политички испад направио је кад је у оквиру коалиције „Повратак“ допустио да шиптари из званичног назива и употребе избаце термин „Метохија“, па је тако остало само Косово. Посебно наглашавам тежину тог потеза, јер у Србији влада конфузија да је „Косово срце Србије“, а заправо је Метохија срце Србије, па је брисањем тог појма (метох – земљиште, територија у поседу СПЦ) положен темељ свему чему данас присуствујемо, а везано је за брисање српске државности, историје, традиције, православља и СПЦ на простору АП КиМ;

Обзиром на пресудну важност зацртане реинтеграције севера АП КиМ у уставно-правни поредак „Репубљик Косова“, у једном моменту, после разбијања коалиције „Повратак“ и минирања свих осталих српских политичких ентитета на Косову, створена је најотровнија творевина англосаксонаца – „Самостална либерална странка“, коју је формално водио Слободан Петровић. Био сам у прилици да директно надзирем њен рад и врло брзо је утврђено да иза ове странке у сенци лежи Оливер Ивановић, или да будем прецизан, овим речима је подржавао рад СЛС-а – „само ви мене слушајте, далеко ћете догурати“. Тако је Оливер уз несебичну помоћ амера и брита, формирао своју „сестринску“ партију, којом је успео да нанесе озбиљне подмукле ударце државној политици на АП КиМ;

Ношен овом скривеном полугом моћног утицаја на Србију али и на шиптаре и њихове промотере независности, био је веома погодан кадар за убацивање у Министарство за КиМ, које су у то време водили „Жути Кмери“, па се тако под англосаксонским распоредом у једном тренутку винуо на позицију државног секретара. У тих четири године (2008-2012) Тадић је кренуо у припремне радње продаје КиМ тако да му је Оливер прилично добродошао у одржавању нетранспарентних веза са шиптарским и осталим промотерима. Али, ту су почели и први проблеми са српском мафијом са севера Косова. Тадић је у барикаде и „патриотску“ игранку увео Звонка Веселиновића, са којим Оливер није био у добрим односима, јер је Веселиновић био осумњичен да је организовао упуцавање Петра Милетића, који је био истакнути део СЛС-а, односно један од Оливерових пријатеља. У каснијем развоју догађаја, Веселиновићи су морали да се склоне са севера, а ускочио је Милан Радоичић, са којим је Оливер наставио унутрашњи сукоб;

Доласком на власт црвено-црне коалиције смрти, Оливер је улетео у озбиљне проблеме. Жестоко је сметао плановима предаје севера, па је у здруженим сценаријима шиптара, црвено-црних и „међународне заједнице“, склањан са политичке сцене. Прво су га ухапсили зарад наводних ратних злочина и склонили са политичке сцене од 2014-2017, а онда је поново „оживео“ и уз помоћ ДС-а кандидовао се за градоначелника „Северне“ Косовске Митровице. То је озбиљно узнемирило како Шефа, тако и међународни фактор. Били су једнодушни у процени да би евентуална Оливерова победа пореметила одмакле тајне планове интеграције севера у уставно-правни поредак „Косове“. Прво су му послали „поруку“ и запалили аутомобил, на шта Оливер није реаговао – напротив;

Ишао је „до краја“ уверен да има јаку међународну заштиту. Није схватио да је постао реметилачки фактор реинтеграцији севера и цементирању независности. Није се обазирао на упозорења и покушао је да на неки начин уцени Шефа и убеди га да буде постављен на чело било „Српске листе“, било да ГИ СДП заправо постане СЛ, што би значило инсталирање његовог кадра и протеривање Ракића, Симића, Радоичића и осталих из те клике. Постао је својеглав, непредвидив и непоуздан и као такав сметња;

Није разумео да је северна мафијашка хоботница заправо шиптарски пипак и ударна песница међународне заједнице, а у циљу реализације већ припремљеног црвено-црног сценарија пада севера. Кренула је ружичаста сатанизација која је завршницу пронашла у погашеним камерама, истрага је скрајнута на слепи колосек, а нетрагом је нестао Жељко Бојић и још неки „српски“ полицајци. У познатом стаљинистичком маниру уследиле су државне почасти за замазивање очију. За разлику од Цвијана без презимена, обезбеђена је Алеја заслужних грађана и запушавање уста суманутим постављењима. Превише транспарентно да би било покривено.

У ослобођеној Србији, сви учесници овог гнусног злочина суочиће се са народном правдом.