Прочитај ми чланакКрај јула обележиле су бројне одлуке о привременим и условно превременим ослобађањима затвореника у Хашком трибуналу. За то време добили су дозволу за ослобођење Јовица Станишић и Френки Симатовић. После одбијања да се привремено ослободи генерал Ратко Младић, отказано је условно-превремено ослобођење и Радивоју Милетићу.
Међународни резидуални механизам кривичних трибунала (МРМКТ) у коме се у овом тренутку одигравају судски процеси против Ј. Станишића и Ф. Симатовића, скинуо је 24. јула ознаку тајности са решења о захтеву оптужених за привременим ослобођењем.[1] Као што видимо из касније публикованог решења суда, оба оптуженика су добили дозволу за привремено ослобођење.
Међутим, ради се само о року до 16. августа – за време летњег прекида у делатности трибунала. Узгред, треба истаћи потпуну неспремност тужилаштва за нови процес и њихове смехотворне покушаје да почну процес „у јуну“ 2017. године. У стварности, до прекида су пред судом наступила само двојица сведока! На тај начин, процес реално има шансе да почне тек у другој половини августа! Но, трик са почетком процеса „у јуну“ је потребан руководству МРМКТ да би могли известити СБ ОУН о томе како они „премашују“ тајминге за разматрање предмета.
Тужилаштво се жустро противи ослобађању оба оптуженика. У односу према Ф. Симатовићу тужилаштво је, на пример, тврдило да овај није указао ни на један хуманитарни разлог који би могао представљати основу за привремено ослобађање.[2] Но, суд је одлучио да Ф. Симатовић може бити ослобођен, али је ту одлуку условио низом оштрих услова, између осталог он је обавезан да се налази само у Београду и да свакодневно посећује локалну полицијску станицу, тако доказујући да он није побегао.
Под још жешће услове стављен је Јовица Станишић. Ако би дали тачнији назив тим условима, које је за њега смислио суд, онда би их назвали очигледно понижавајућим условима. Тако је Судско веће одредило Ј. Станишићу услове о томе да он нема права да добије медицинску помоћ од било кога, осим оног лекара који буде званично признат за његовог лекара за време привременог ослобођења. Или ево још услова: Станишић је обавезан да се врати у затвор ако се погорша стање његовог здравља! Уз све то, овај услов је тако формулисан као да то дијагностиковање може бити дијагностиковано како од стране његовог лекара, тако и од њега самог![3] Цинизам ових услова је очигледан и никакви коментари нису потребни…
Општи правни проблем обе одлуке огледа се у томе, на каквој основи се оба оптуженика налазе ухапшена за време суђења? Постоји пресуда Претресног већа о ослобођењу Станишића и Симатовића по свим тачкама оптужнице. То јест, Међународни трибунал вишег светског стандарда каквим себе сматра МРМКТ, потпуно игнорише не само принцип претпоставке невиности, него чак дозвољава хапшење оправданих лица. Захтев тужилаштва да се ухапсе раније оправдани оптуженици има у хашком „правосуђу“ већи значај него, на пример, став Међународног пакта о грађанским и политичким правима, у делу 3, члана 9, у коме се говори да хапшење не може бити правило за оптуженог. Тај став значи да није оптужени, него тужилаштво, дужно да доказује да је хапшење једини неопходни услов за одржавање судског процеса. Као што видимо, тужилаштво МРМКТ не сматра себе повезаним са нормама међународног права и тражи да оптужени доказује своје право на ослобођење. На тај начин се може донети закључак да МРМКТ није судска институција – то је политички орган који игнорише или директно потире норме међународног права.
Узгред, обратимо пажњу на то да и Ј. Станишић и Ф. Симатовић воде борбу не за своје право да буду на слободи за време процеса, него само за време летњег распуста, то јест, док се судије и тужиоци буду налазили на својим одморима…
Начелник управе операцијама Генералштаба армије Републике Српске Радивоје Милетић био је оптужен по предмету «Тужилац против Поповића и других». У јуну 2010. године он је од стране Судског већа проглашен за главног кривца за почињене злочине против човечности и била му је одређена казна у виду лишавања слободе на рок од 19 година. Пресуда је била смањена од стране Апелационог већа 2015. године када је Р. Милетић добио 18 година затвора. У априлу 2016. године он је био упућен у затвор Kylmakoski у Финској.
Без обзира на то што је за условно-превремено ослобађање Р. Милетића молио не само он сам, него и финске затворске власти, председник МРМКТ Т. Мерон је одбио дату молбу.
У складу са финским законима, време проведено на привременом ослобођењу за време разматрања апелације може бити урачунато у време издржавања казне. Међутим у пракси (подвлачимо – управо у пракси, а не законима) у МТБЈ и МРМКТ привремено ослобођење се не рачуна у време издржавања казне. То је прилично споран став, јер се у условима привременог ослобађања често подразумевају домаћи затвори или затвор у медицинској институцији. Обратимо пажњу да власти у Финској тврде да је Р. Милетић одлежао две трећине свог рока у фебруару 2017. године. Међутим, секретаријат МРМКТ и председник МРМКТ Т. Мерон нису рачунали Р. Милетићу 446 дана привременог ослобођења и изјавили су да ће две трећине рока истећи тек у мају 2018. године.
Мерон је изјавио да у овом случају мора бити примењен принцип једнаког опхођења као и према другим осуђеницима (то јест, онима који издржавају казну у земљама где се рок идржавања казне рачуна по тим истим правилима које примењује и МТБЈ/МРМКТ) и одбацио је захтев Милетића за превременим ослобођењем. Мерон је своју одлуку допунио ослањајући се на мишљење оних судија који су одредили Милетићу његову казну, указавши да они у потпуности подржавају његову одлуку…
[1] PROSECUTOR v. JOVICA STANISIс and FRANKO SlMATOVIC. Trial Chamber’s ORDER LIFTING CONFIDENTIALITY OF DECISIONS ON PROVISIONAL RELEASE.
[2] PROSECUTOR v. JOVICA STANISIс and FRANKO SlMATOVIC. Prosecution Consolidated Response to Simatovic Defence Motion Requesting Provisional Release During the Court Recess and Stanisic Defence Motion for Provisional Release, 7 July 2017 (confidential with confidential and ex parte Annex).
[3] PROSECUTOR v. JOVICA STANISIс and FRANKO SlMATOVIC. DECISION ON STANISIC’S MOTION FOR PROVISIONAL
