Pročitaj mi članakZaključak većine zapadnih analiza skorašnjih događaja u Rusiji bio je da je Vladimir Putin pokazao svoju slabost time što je dozvolio Jevgeniju Prigožinu i drugim komandantima Vagnerovih grupa da mirno odu u Belorusiju, a borcima da se pridruže ruskoj vojsci ili odu svojim kućama. Naravno, da je Putin silom ugušio pobunu i pogubio njene vođe, komentatori bi to iskoristili kao dokaz njegove brutalnosti i nemilosrdnosti, a možda i urođenog divljaštva i nasilja ruske nacionalne tradicije.
Ови закључци су обојени разумљивом одбојношћу према руском лидеру и не представљају трезвену и објективну анализу. У ствари, иако је Путин очигледно био одговоран за стварање претпоставки овог нереда, требало би да се упитамо да ли је он успешно решио кризу. У свом обраћању нацији у суботу 24. јуна ујутро, он је показао одлучност. Путин је јасно ставио до знања да нема намеру да попусти и испуни Пригожинове захтеве и да ће, ако он и други лидери Вагнера наставе своју побуну, они бити оптужени за издају ( имплицитно је то значило да ће бити вероватно погубљени).
Пошто је такође врло брзо постало очигледно да Пригожин неће добити подршку унутар регуларне војске, он је био суочен са избором: или да нападне Москву, што би готово сигурно довело до масакра његових људи и његове сопствене смрти, или да се преда под повољним условима. У таквим околностима, Путин не би могао ништа да добије уколико би се упустио у крваву освету која би довела до великог броја руских жртава и поткопала руске ратне активности у Украјини. Напротив, Путин је победио показујући великодушност.
Кључни разлог зашто Путин није много раније реаговао како би се лишио Пригожина и окончао његов сукоб са руском врховном командом био је управо тај што је руска домаћа пропаганда више од годину дана градила слику о Вагнеровим борцима као о руским ратним херојима. Покољ над њима обични Руси не би лако прихватили.
Постоје две шире поуке из онога што се недавно догодило у Русији. Прва се односи на дугу историју државних удара, квази-преврата и побуна елита широм света. Веома велики део њих није имао за циљ збацивање владара и преузимање врховне власти, нити су такве побуне довеле до оружаних сукоба. Уместо тога, то су биле оружане демонстрације налик онима средњовековних барона који су настојали да изврше притисак на монарха како би овај „исправио неправде”, отпустио супарничке бароне са двора и дао неке уносне позиције побуњеничким поглавицама. Ако је монарх остао чврст, у многим случајевима би се умешани барони извинили, заклели на лојалност краљу, повукли своје људе и отишли у изгнанство на неко време.
Ако би монарх попустио, они би повукли своје људе, шчепали плен и заклели се на лојалност краљу. Додуше, у таквим случајевима монарх би могао да изгуби толико ауторитета да би то довело до каснијих побуна и на крају до пада владара – што се догодило Едварду Другом и Ричарду Другом.
Током Пригожинове побуне у Русији монарх се држао чврсто.
Друга лекција односи се на дубоку неспремност руског друштва да прихвати крвопролиће до кога би дошло уколико руски војници зарате међусобно, што је повезано са великим страхом од грађанског рата и хаоса. Овакве зебње имају старе корене у ноћним морама руских елита од „руских побуна, бесмислених и немилосрдних“, како их је назвао Пушкин. Још више су узнемирујућа наслеђена сећања на ужасне последице бољшевичке револуције 1917. и на анархију и економску беду 1990-их које су уследиле након распада Совјетског Савеза.
Путиново освртање на 1917. у његовом говору у суботу стога је снажно утицало на многе Русе: „Овакав ударац Русији је задат 1917. године, када се земља борила у Првом светском рату. Али победа јој је украдена – интриге, препирке и политиканство иза леђа војске и нације претвориле су се у највећи метеж, уништење војске и распад државе и губитак огромних територија, што је на крају довело до трагедија грађанског рата… Нећемо дозволити да се то понови.”
Можда је највећа мистерија у вези са пропашћу Совјетског Савеза зашто се совјетска армија није борила много жешће и убила много више људи у настојању да спречи распад земље и зашто је покушај пуча против Михаила Горбачова у августу 1991. одбачен од стране већег дела војске и стога се тако брзо неуспешно окончао. Руска историја даје део одговора на ову мистерију.
Пригожинова побуна потврдила је да ће о судбини Путиновог режима пре свега одлучивати оно што се дешава на ратишту у Украјини, а не завере унутар руске елите. Ако руска војска успе да задржи своје садашње положаје Путин ће однети победу против онога што је успешно представио руском народу као уједињени западни покушај уништења Русије. Ако украјинска офанзива буде успешна, Путин ће можда бити приморан да поднесе оставку, али можда може доћи и до ескалације ка нуклеарном рату. Најгори и најопаснији ефекат Пригожинове побуне на Путинов престиж могао би бити уколико се он, чак и без украјинске победе, осети принуђеним да поврати свој имиџ моћног владара тако што ће се директно осветити Западу за његову подршку Украјини. У том случају, опасност за Путинов режим биће помрачен опасношћу по цело човечанство.
Анатол Ливен је директор програма Евроазија на Квинсијевом институту за одговорну државност и аутор књиге Украјина и Русија – братско супарништво
The failed Wagner coup shows Vladimir Putin’s regime remain stubbornly strong By Anatol Lieven
Прерасподела светског поретка: Експанзија БРИКС-а довешће до неповратних последицаhttps://t.co/YKtf4Ok9pB
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 3, 2023
