Прочитај ми чланак
(Милан Тодоровић)
Често кажу: ”Што јужније, то тужније…” а опходе се са подсмевањем у већини ствари које долазе са југа. Са друге стране Јужна Србија има такве светиње, од којим неке већ улазе у свој други миленијум постојања. Са циљем да добију мали публицитет и да их бар за тренутак испомовишемо у овом посту, припремили смо за вас четири богомоље са Југа и Југоистока Србије.
Манастир Прохор Пчињски
Манастир Прохор Пчињски налази се на неких 30-ак километара од Врања, на левој овали реке Пчиње, на обронцима шумовитог Козјака у близини села Кленика. Легенда нам казује да је манастир у 11. веку изградио византијски цар Роман Диоген, коме је свети Прохор Пчињски прорекао да ће постати цар, па му је овај, када је то заиста и постао, у знак захвалности изградио прелеп манастир, прави бисер у околном зеленилу.
Црква је најпре припадала Охридској патријаршији, али је након што је Немања поразио Византију у 12. веку и освојио област око Врања, након реорганизације Српске цркве у 13. веки, коју је спровео Свети Сава, манастир ушао у састав Српске православне цркве. Цркву су у 14. веку осликали најбољи византијски уметници тог доба, дворски сликари краља Милутина, солунски масјтори фрескосликарства Михаило и Евтихија.
Из овог периода није остало доста фресака, али ипак има сачуваних трагова и то су фреске Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, Св. Данило Столпник и Св. Архиђакон Стефан, Св. Кирило Александријски и Св. Климент Охридски. Након турског разарања цркве после Косовске битке, он је обновљен тек у 15. веку и тада поново и бива осликан, а те се фреске убрајају у најзначајније уметничке творевине тог времена.
У састав српске државе поново улази тек 1912. године. Врањска капија, која је главни улаз у манастир, води директно у цркву, а јужна капија је окренута ка Куманову па је по том месту и добила име. Између цркве и Митрополије се налазе остаци темеља цркве св. Јована, која је била део средњевековне целине цркве.
Главно светилиште је изграђено на месту за које се верује да је било место где је светац живео, а упркос недостатку доказа, ипак се верује да је и гроб светог Прохора Пчињског део првобитног храма који је био изграђен овде. Од те велике светиње сачувана је само капела у којој се чувају свете мошти, мала праоугаона просторија у чијем се источном делу налазе свете мошти, а у десном горњем углу је отвор из кога извире чудотоворно миро, па је св. Прохор Пчињски једини српски мироточиви светитељ у Србији.
Најзначајнија знамнитост цркве и манастира, осим самих светих моштију, је и икона Св. Прохора Пчињског, осликана 1871. године. Црква је више пута обнављана, а обнова из 16. века само је делимично била успешна. Првобитна црква подигнута је изнад гроба великог светитеља, а црква коју данас видимо потиче из 19. века. Почела је да се гради 1898. године, а завршена је 1904. године. У цркву се улази са западне стране полукружним степеницама а најсветије место цркве је олтарски простор цркве где се налази гробница свеца.
Манастир св. Јована Богослова
Осим овог бисера духовности, спомеућемо и говорити и још једном – манастиру у Поганову – познатом и као Манастир св. Јована Богослова. Али га народ ипак више зна и познаје као Погановски манастир. Због тога што се налази близу истоименог села, неких 25 км јужно од Пирота, у долини реке Јерме. Удаљен је десетак километара од ауто-пута Ниш – Софија, а обилазе га не само верници, већ и љубитељи природе и њених нетакнутих лепота јер је пејзаж у коме се налази изузетан. Као и сам културно-историјски значај манастира.
Манастир је изграђен у 14. веку и задужбина је властелина Константина Драгаша, једног од последњих српских властелина из времена након пада српске државе. Црква је завршена 1395. године, а осликана у 15. веку. О томе сведочи и натпис изнад улаза који нам говори да су радови завршени у октобру 1499. године. Ова галерија фресака, површине од 360м2 сврстава се у ред најзначајнијих свог доба. Неприступачност терена сачувала је манастир од разарања па је јако дуго, до 30-их година прошлог века, остао нетакнут и баш онакав каквим су га направили. Ипак, обновљен је и рестауриран па је засијао и мало “сјајнијим” сјајем. Треба само додати да спољна припрата није део оригиналног манастира јер је изграђена накнадно, у 19. веку.
Манастир је осликан у 15. веку са приказима српских светитеља и владара и различитим приказима из Христовог и Богородичиног живота. Ипак, оно што Поганово чини чак и светски познатим су иконе. Ту се нарочито издваја двострана икона, са краја 14. века, поклон царице Јелене, на којој је са једне стране приказано Чудо у Летонском манастиру, а са друге ликови Богородице и св. Јована Богослова. Ова изузента икона данас се чува у Софији, у збирци крипте Цркве св. Александра Невског. Још један изузетан пример иконописа из Поганова је икона која приказује попрсје мртвог Исуса из 15. века која се данас чува у Београду. Манастир је под заштитом државе и на листи је светске културне баштине од 1979. године што довољно говори о његовом значају као споменика културе од изетног значаја.
