Pročitaj mi članakAmerički Foks njuz izveštavajući o Kosovu i Srbiji, stvorio je u svojim vestima zemlju „Serkosovobiju“ – još jednu u nizu fiktivnih tvorevina spoljne imaginacije na Balkanu.
Рецимо, попут Руританије из „Затвореника из дворца Зенда“, Балканије из Брем Стокерових романа или Каракозије из филма Стивена Спилберга „Терминал“. Мада је у филму главни јунак Борис Наворски јасно словенског порекла, у реалности то је Иранац Карим Насери. Али, не без повезаности с нашим крајевима. Несрећни Насери је био је студент славистике и српскохрватског језика у Лондону. Насеријава несрећа као да је била предсказање и за предмет његове науке, који се убрзо дезинтегрисао и нестао у време када је нестајао и Насеријев стварни живот.
Драган Бисенић
Балканија – то је држава са почетка 20. века из романа Брема Стокера „Ладy оф Схроуд“ чије стварања тадашњи црногорски владар обележава спектакуларним аеро митингом у присуству свих других европских владара, па и краљевине Херцеговине.
„Серкосовобија“ звучи рогобатно и није је лако изговорити. Могло би лакше да буде „Косербија“ или „Косрбија.“ Или „Србокосовија“. Или „Србокосово“. У сваком случају, подсвест америчке водитељке изразила је могућну реалност која се припрема хиљадама километара далеко, не неизбежно без утицаја и знања водитељкине отаџбине.
Оно што свим овим измаштаним творевинама даје поновну актуелност, јесте обнављање важности југа Европе и медитеранског карактера Европе, а посебно последице које овакав развој може да има на Србију и друге земље настале на територији некадашње Југославије. Европска „обнова с југа“ почела је „Преспа споразумима“ Грчке и сада већ, Северне Македоније. Косовско питање већ дуже време је на дневном реду.
Све то поставља питање да ли нови развој балканских догађаја води у нови балкански дизајн, који ће створити нове уместо старих центара моћи на које смо навикли у 20. веку. Та веза центара прошлог века била је традиционално хоризонтална, имајући у виду југословенску улогу баријере немачком и совјетском утицају. Њу је адекватно изражавала СХС осовина – Љубљана, Загреб, Београд. Заједничка држава Јужних Словена била је дефиниција словенске хегемоније на Балкану.
Био је то израз превазилажења концепта „полиса“ (града – државе) у његовог прерастања у мегаполис, концепта који се родио на Балкану.
Идеје „светске државе“ или „глобалног поретка“ потиче управо са Балкана. Њој је реалан облик и садржину дао Александар Македонски. Он је имао два учитеља: Хомера који не дели човечанство на Хелене и варваре и Аристотела коме су сви варвари по природи робови. У сачуваној преписци Александра Великог и Аристотела, јасно се види да је македонски господар сва три континента срушио баријеру између хеленских и македонских Балканаца, с једне стране, и осталих народа с друге стране.
Створени стоички космополис, био је једна од највећих тековина које је овај двор предао римском освајачу, осим злата и огромне библиотеке. „Нови Рим“ наследио је идеју и идеал самосвојности и удружености на којима почивају хармонија и општи мир. У време „балканског оптимизма“, истицало се да балканско земљиште “ асимилује и униформише у знатној мери балканског становника, чији Динарац веже Алпинца са Анадолцем и северњака са јужњаком“. Судбина Балкана је да веже и спаја три континента, да посредује међу његовим становницима, смањујући разлике и појачавајући сличности. Била су потребна три века да би хеленски Балканци научили да цене своју и туђу самосвојност, да од попоиса стигну до космополиса у којем треба да влада хармонија „самосвојних јединки и народа“. Александар Македонски је срушио антички полис, отворио капије и разорио зидине ујединивши три царства. Тако је настао мегаполис.
Данас се од мегаполиса враћамо назад, на полис, а „словенска хегемонија“ на Балкану на прагу је дефинитивног нестанка. Прелазна етапа у том процесу били су ратови за наслеђе Југославије.
Деведесетих година, у време југословенских ратова, постављало се питање која осовина може да стабилизује Балкан? Одговор је нађен у линији Загреб – Београд – Атина. Отуда се тадашњи грчки премијер Константин Мицотакис појавио 5. маја 1993. на Палама, да заједно са Слободаном Милошевићем и Добрицом Ћосићем убеђује Радована Караџића да прихвате Венс – Овенов план. Тадашњи излет није успео, осим што се тада афирмисао садашњи лидер РС, Милорад Додик, који је једини гласао за прихватање плана. Нешто касније, ова три центра, уз велику улогу Атине, успела су да пацификују и окончају рат у Босни и Херцеговини, уз снажно асистирање и вођство САД.
Веровало се да је тако пронађена формула стабилног Балкана, која би повезала старе центре с новим развојем, источно – западну осовину са јужним правцем на којем се већ жарило албанско питање, а потреба за његовим обуздавањем постајала све снажнија. То уверење није дуго трајало, само док се потпуно није отворило „косовско питање“ са планом стварања државе од јужне српске покрајине.
Новим развојем чини се да ће највише да изгуби Загреб. То неће бити резултат било каквог дипломатског пораза, него равнодушности и рекло би се, малодушности Загреба да учествује на конструктиван и делотворан начин у регионалним питањима. Данашњи перформанс Хрватске у стабилизацији региона, чини се, нижи је од оног који је показивала Туђманова Хрватска и то у ратним условима.
Хоризонтална оса Загреб – Београд додатно је ослабила пасивном улогом Хрватске на „апсорпционом путу ка ЕУ“ за земље Западног Балкана. Зачуђује колико је Загреб олако и апатично препустио своју улогу балканског центра, иако је практично имао све адуте у својим рукама и отворена врата да буде правац коме гравитира балканска интеграција у ЕУ. Уместо тога, Загреб је ушао у магловите средњоевропске концепте повезивања Балтика и Јадрана, који немају снажније утемељење у реалности и који никада нису одмакли даље од још једне верзије Руританије.
„Балканска равнотежа“ има велике изгледе да се измести на други правац и њена оса је север – југ. Центар тог новог простора који се наслућује чине Срби и Албанци. Јужно од Саве и Дунава Срби и Албанци представљају две најкомпактније етничке целине, приближних демографских капацитета, што природно отвара питање будућег односа ове две нације. Атина је споразумом са Скопјем природно обновила своје присуство као средиште, тако да су нови гравитациони центри Београд – Атина – Тирана. Албанаца на Балкану има око 5 милиона, док нешто више има Срба у Србији. Улогу продуженог центра на северу, после Београда, може да има Будимпешта, јер игра веома активну улогу на Балкану и до сада је била делотворна супституција Загребу.
Још један разлог за присуство Будимпеште, може да буде и симболички. Будући односи Срба и Албанаца могу да буду нека врста модификације Аустроугарске, рецимо „Србо – Албанија“, која ће се простирати од Суботице до Валоне и имати несумњиво централни и доминантни положај на југоистоку Европе и простору некадашње Југославије. То је зов коме треба одолети у условима када и један и други народ имају уверљиве разлоге да се упусте у овакав концепт, ма колико се он чинио онемогућен, пре свега, због психолошких препрека. Албанци своје европске аспирације могу да остваре само преко Србије, а то значи и са Србијом, док Србија трага за компензацијом за разграђеном „словенском доминацијом“ Балкана. А можда би и водитељки Фокс њуза било лакше да ово изговори „Србо – Албанија“, уместо „Серкосовобије“?
То све, ипак, не зависи само од Срба и од Албанаца, него и од нових и ширих европских реалности које је прошле недеља на Делфи форуму представио директор фондације Евроазија, Роберт Каплан.
Он је почео каријеру на Балкану, објављујући књигу „Балкански духови“ и одбацујући наслеђе и значај геополитичких фактора на Балкану, да би данас, на челу Фондације Евроазија, заступао наслеђе очева геополитике, Махана и Макиндера. Каплан предвиђа тријумф концепта „евроазије“ за чије појављивање не види ефикасне и делотворне препреке, темељећи своје оцене како на савременим чињеницама, тако и на премисама античких мислилаца, Тукидида или каснијег историчара Фернанда Бродела.
У новијој књизи „Освета географије“, Каплан је обновио важност Медитерана који „поново постаје спона“ која повезује јужну Европу са северном Африком као што је то чинио у старом свету. Он сматра да Средоземље не може даље да настави да дели бивше империјалне силе од својих бивших колонија. „Земље маслина и вина“ требало би поново да постану економска и културна заједница, оснажена огромним резервама нафте и природног гаса у северном и источном Медитерану.
Значај Медитерана је такав, нагласио је Каплан, „да судбина Европе зависи од тога шта се догоди у географији“. Европу чине и бивше европске границе, посебно на северу Африке, тако да Медитеран поново постаје централно европско питање. Заокрет европске равнотеже из Брисела ка Берлину имаће глобалне последице. Уколико „Аденауеров модел“ не буде у стању да напредује, Немачка ће постати себичнија и више националистичка.
У средишту балканског, а сада и косовског питања су границе. О Косову се говори у најавама разграничења „подела“ и промена граница које могу да имају последице и на структуру Босне и Херцеговине. Али, нису то више само балканска питања, иако су то некада била. Директор за политичко планирање немачког Министарства спољних послова, др Ралф Бесте, историчар је по струци. Он има четврт века искуства на Балкану и упозорава да је Балкан „лабораторија за остатак Европе“. На Балкану је постављено питање граница и обновљен национализам у Европи. Сада су и једна и друга ствар постале европска мода. „Границе нису прошлост. Оне су се вратиле назад и постале модерне“, каже Бесте. Он је навео пример границе Немачке и Данске која је деценијама важила као успешан модел превазилажења граница, а сада се целом дужином од 80 километара са данске стране подиже ограда висока 1,5 метар.
Данска, наводно, жели да заштити своје фарме свиња од зараза које носе дивље свиње, мада већ три године спроводи режим контроле границе према Немачкој.
Како изгледа будућност Балкана, гледана античким очима? Не може да се искључи наилазећи „велики балкански прасак“ из кога ће се појавити нове структуре, нове форме и нови „балкански сунчев систем“, а неки елементи ће сасвим нестати.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
