Резултати систематског и дуготрајног рада значајне групе стручњака на студијама и пројектима запошљавања особа са инвалидитетом у свету и код нас садржани су у обимној литератури. Оно што је у тим претежно научним радовима на пољу подржаног (само)запослења углавном теоријски разматрано, практично је опсервирано у ЕУ али и у Републици Србији у оквиру опсервационе студије на интеграцији младих свршених средњошколаца са инвалидитетом и сметњама у развоју у интегрисану радну средину.

Један од основних елемената људског самопоштовања је право на рад. Нажалост, у овом тренутку у Србији је радно место а не рад, како би иначе требало бити, постало преовладајући елеменат самопоштовања и опште друштвеног вредновања. Оно је тим веће што је гиљотина радних места у српској девастираној привреди упосленија а у којој је рад само једна у низу економских категорија запослености.

У Србији данас, је запосленост а не рад, један од најбитнијих критеријума персоналне компетенције. Борба за стручну компетенцију је изгубила битку са армијом освајача радних места. У вештачки створеној атмосфери добитник-губитник и бесомучног похода на радна места тзв. „нормалци“ прикривено, а све чешће и сасвим отворено стварају друштвене баријере у виду предрасуда и стереотипа везаних за „ометене“ особе (медицински модел), које имају за циљ да на сваки начин спрече особе са инвалидитетом или сметњама у развоју, да се наметну као продуктивно вредне личности и без дискриминације остваре право на рад и запослење и на тај начин умање шансе тзв. „нормалаца“ на освајање радних места.

Вредновање запослености уместо рада и непотребно гомилање компетенција за радно место за последицу имају неуспех многих модела запошљавања особа са инвалидитетом. Досадашњи модели запошљавања примењивани у Републици Србији нису ни изблиза одговорили својој сврси која се најчешће дефинише као оптималан развој личности, њеног самопоуздања и позитивне самопрезентације. Напротив, све се чини како би сама особа са инвалидитетом ниподаштавала сопствене могућности и осећала стид због „стања“ у којем се налази.

Тачније, дискриминацијски став друштва оличен у приписивању негативних атрибута особама са инвалидитетом и дугорочан ефекат маргинализације особа са инвалидитетом у професионалној сфери доводи до дефицијенције стварних способности и самониподаштавања „ометених“ и то експоненцијално у односу на период који се рачуна од момента завршетка школовања.

Што је дужа маргинализација у професионалној сфери, неповерење према својим могућностима и самопотцењивање код особа са инвалидитетом су све израженији. Отуда је неопходно да младима са инвалидитетом обезбедимо могућност запослења у трајању од годину дана одмах по завршеном школовању.
Највећа препрека за пуно учешће у друштву особа са инвалидитетом нису физички и ментални недостаци, већ митови, страхови и погрешна разумевања у друштву. Ту предњаче медицинска тиранија „нормалности“ и погрешни ставови према стварним могућностима особа са инвалидитетом и све израженија страховања „нормалаца“ од губитка сопствених радних места, па тако и стечених друштвених привилегија.

Да друштво које вреднује идеологију (не)успеха, а себичност и похлепу једнако одобрава природом своје друштвенеи економске организације не ствара скоро непремостиве препреке, свакако би слика учешћа особа са инвалидитетом у економском животу друштва била далеко повољнија и усклађена са фактором врсте и тежине ометености.

Овим је у основи дефинисан и циљ да створимо избалансиран однос према оним особама чија инвалидност није препрека професионалном ангажовању у мери у којој се верује да јесте, и то идентификовањем социокултурних баријера о којима се ретко говори.

Законодавство, друштво и култура су у Србији дубоко репресивни у односу на популацију особа са инвалидитетом мада масмедији ову чињеницу успешно спинују у корист самониклих квазиелита. И у ранијем периоду, а наглашено данас у току транзиције и реструктуирања привреде, наша економска структура је крајње ригидна и рестриктивна када је у питању позиција особа са инвалидитетом. Тајкунска економска структура је, чини се, дефинитивно однела победу и легализовала бруталну економску дискриминацију особа са инвалидитетом.

Како протумачити неуспех НВО (међународних и домаћих) да изврше притисак на домаће законодавство да донесе Законе о социјалним предузећима и социјалним задругама који чине тако важне правне акте који ће се непосредно позабавити заштитом права на рад и запослење особа са физичким и/или менталним инвалидитетом? Није ли то део неке далеко шире стратегије?

Једно је сигурно! Ма колико се упирали заговорници концепта „нормалности“, тешко је наћи оправдане разлоге према којима би било која врста физичке или менталне међуљудске различитости (хумани диверзитет) резултовала у систематском хендикепирању, неправди и дискриминацији особа са инвалидитетом. Од свих стигми, можда је најјача она која се односи на наводну неспособност „ометених“ да дају економски допринос друштву и прети им се социјалном смрћу, односно тихим изопштењем из главних социјалних, културних и економских токова друштва путем маргинализације, институционализације и разних видова присмотре.

Иновативни модели индивидуалне подршке, подржаног запослења и самозапослења

Како многи „заштитни“ модели запошљавања особа са инвалидитетом нису ни изблиза одговорили својој сврси, подржано (само)запослење је, вероватно, један од најефикаснијих начина борбе против стереотипа и предрасуда о могућностима особа са инвалидитетом да учествују у привредном животу друштва. Друштвена (социјална) предузећа основана као аутономна предузећа производног типа у којима благостање запослених доминира над капиталом и укојима су сви запослени, без изузетка, особе са неким видом инвалидитета могу уз подршку Српске дијаспоре бити део или бар тренутни отпусни вентил до момента када ће се држава изборити и доћи до одрживог решења.

Одредницу „друштвено предузеће“ треба преводити као „отворено, развојно и прилагођено привредно друштво, основано ради постизања специфичног социјалног циља“. Треба настојати да путем подржаног (само)запослења превазиђемо већину ограничавајућих области за особе са инвалидитетом – социјалну, искуствену, физичку, ситуациону и персоналну док је сврха таквих предузећа искључиво стављена у службу задовољавања потреба клијената (купаца).

Модел подржаног (само)запослења проистиче, заправо, из једног знатно ширег модела који се не односи само на запослење, већ и на образовање, професионално оспособљавање, рехабилитацију и подршку младих са инвалидитетом за прелазак из школе у ширу заједницу, а то је модел индивидуалне подршке.

Алтернативни модели запослења особа са инвалидитетом (подржано самозапослење)

Подржано запошљавање особа са инвалидитетом не бави се опсесивно дефектом, недостатком, девијацијом и патологијом, и уместо тога тражи здраве снаге, моћ и очувани потенцијал којих има у свакој индивидуи, без обзира на степен ометености. Подржано запослење и самозапослење су шанса да се истовремено достигну и запосленост и персонални циљеви. Концепт подржаног самозапошљавања особа са инвалидитетом априорно прихвата свако људско биће као вредног и покренутог самоактуализацијом.

Овај модел подржаног запослења особама са инвалидитетом омогућује радне активности које одговарају њиховим способностима и интересима, дугорочно запослење, самонадзор, прилику за даље учење и интелектуалан и персоналан развој, достизање самопоштовања и социјалне позиције у којој се цене достигнућа. Сем тога, запослење повезује индивидуу са ометеношћу са породицом, пријатељима, локалном средином, сопственим персоналним достигнућима, самовредновањем и самим послом.

За веома кратак период код запослених се повећава самопоуздање и самоконтрола. При томе не треба гајити илузију да модел (само)запослења решава фундаменталне проблеме у запошљавању особа са инвалидитетом, али би он требало да буде један од отворених професионалних путева.

У директном сучељавању модела Заштитних радионица са подржаним самозапошљавањем, првом моделу је у Закону о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом и нацрту Закона о социјалним предузећима дата одлучујућа предност док је подржано самозапослење не споменута могућност. Разлог томе је бежање од професионалне одговорности и страх од неуспеха у прекомерно компетитивној тржишној економији која захтева готово застрашујућу продуктивност, флексибилност и прилагодљивост сталним променама.

Нажалост и на ужас, из угла медицинског модела као реликта прошлости удруженог са савременом економијом која подразумева моћ, доминацију и неједнакост широка примена концепта подржаног самозапослења је од ових центара друштвене моћи унапред осуђена на неуспех. Једина шанса за опстанак концепта самозапослења особа са инвалидитетом је оснивање привредних друштава и њихов самосталан наступ на отвореном тржишту без обзира на неравноправан положај уз подршку Српске дијаспоре, друштвено одговорних компанија и одговорних појединаца.

Друга врста препрека је још опаснија и налази се у људској свести испуњеној бројним страховима, заблудама, предрасудама и стереотипима о особама са инвалидитетом. Зато се из перспективе песимизма према стварним моћима особа са инвалидитетом чини да је подржано запослење могуће једино у строго контролисаним и изолованим пројектима кратког даха и ограниченог домета што нас заправо враћа на модел заштитних радионица.

Ометеност није дефицит ни персоналне ни антрополошке структуре човека, већ један од начина њене организације у свеколиком богатству неисцрпних форми манифестације људске природе у конкретним социокултурним условима (хумани диверзититет). Али како је друштвена структура створила препреке у виду ирационалног гомилања моћи и искључивања из главних токова свих који ометају стварање друштва перфекције, здравља, лепоте и нормалности као услова увећања моћи, дошло је до гушења креативних и ка развоју усмерених људских потенцијала.

Прве жртве таквог циља су особе са инвалидитетом. Ни у једној сфери – образовању, медицинском и психосоцијалном третману, социјалном осигурању и др. не постоји таква маргинализација и дискриминација „ометених“ као у области професионалног развоја. Тиме савремено српско друштво показује да је најмање толерантно у области економске производње, мада се не може похвалити трпељивошћу ни када је реч о симболичкој производњи.

Подржано запослење и самозапослење се ослањају на битно другачију представу о особама са инвалидитетом и вероватно су један од најефикаснијих начина борбе против стереотипа и предрасуда о могућностима особа са инвалидитетом да учествују у привредном животу друштва. Једино ће демедикализација и депатологизација тзв. недостатака омогућити корениту промену угла из кога ћемо посматрати особе са инвалидитетом о којима ће се говорити на другачији начин и уз коришћење сасвим другачије терминологије неоптерећене језиком дефицита крозсведруштвени подухват у коме проактивно учествују само биолошки, физички и психолошки међусобно различитиали креативни људи.

Оснивањем и радом друштвених предузећа заснованих на концепту (само)запослења „ометених“ може се доказати да су наведене препреке само производ света „некатегорисаних“, психофизиолошки целовитих, способних и моћних. Ми полазимо од безусловно позитивне представе о кандидату са инвалидитетом, његовим способностима, вештинама, знањима, склоностима, интересима, уверењима и цртама личности. Владамо се према начелу безусловног укључивања, што значи да нема селекције и да се без икаквих додатних препрека у виду разних стандарда и норми економске компетенције укључујемо све младе „ометене“ особе без радног искуства.

Наравно, водимо рачуна о усклађености захтева радног места са психофизичким карактеристикама кандидата како не би дошло до негативних последица по њих (зато се о подржаном запослењу говори истовремено и као – о ка индивидуи усмереном запослењу). Ми се не бавимо ометеношћу као препреком, већ личношћу као целином и, пре свега, њеним важним психосоцијалним потребама. При томе у сваком тренутку на уму имамо њихове потенцијале и моћи а не ограничења. Ми наглашавамо позитивне атрибуте тамо где сви виде негативне и нисмо забринути за економску штету коју би неприпремљен и необучен кандидат са инвалидитетом могао да нанесе привреди као што то чине рехабилитацијски програми јер је у њима вредност технологије и технике изнад вредности људског бића.

Рационалан, технолошки разум је припремљен да размишља у терминима инпута и аутпута, да вага факторе ризика и увећава добит у чему се човек јавља као средство, а не циљ. Али уколико пут готовог производа посматрамо само као инпуте и оутпуте из „црне кутије“ где је једино мерило задовољан купац, тада видимо да ће се у једном друштвеном предузећу све радити на „штету“ профита како би се остали фактори налазили на маргинама које диктира тржиште. Овде се долази до веома важне научно утемељене чињенице да је у предузећима у којима су сви запослени особе с инвалидитетом профит једини губитник и првенствено се на његову штету компензују сви процеси унутар „црне кутије“ како би готов производ друштвених предузећа био једнак по квалитету и употребној вредности за купца истоветан оном који излази из предузећа које је основано како би максимизирало профит оснивача/власника.

Ипак, како се неби и овај алтернативни концепт подршке особама са инвалидитетом претворио у контролу без обзира што се заиста темељи на истинским хуманистичким претпоставкама о (скривеном) позитивном потенцијалу сваког људског бића, за општи назив робне марке било ког производа друштвених предузећа треба одабрати кованицу „XПОДРШКА“ – вишеструка подршка, подупирач, ослонац, обезбеђење, издржавање.

Као и у случају заштитне радионице, и у овој кованици се наслућује хијерархијски однос моћи и неједнакости: с једне стране је обично психолошки / медицински / социјални / административни ауторитет неометеног, а са друге неко коме се приписује мања моћ, немогућност да проблем реши самостално и потреба за помоћи. Како је друштво патологизовало ометеност и створило шуму небројених препрека за све оне који су испод његових стандарда економске компетенције, јасно је да оно присиљава маргинализоване чланове да с тешком муком себи крче пут ка основној егзистенцијалној / онтолошкој сигурности.

Префикс „X“ је знак за множење – пута или вишеструко, што на крају посрбљено значи „вишеструка подршка“. Како су производи друштвених предузећа намењени отвореном тржишту, она на евентуалну подршку заједницеодговарају подршком према истој. На друштвено одговорно понашање заједнице усмерено према „ометенима“, они се такође понашају друштвено одговорно према заједници, стварањем нове друштвено-економске вредности, новог индустријског производа. Овај иновативни концепт је назван ДО2 – Двоструко друштвено одговорно пословање.

Овај концепт је окренут тржишно оријентисаним производно-услужним друштвеним предузећима. Заснива се на откупу производа и/или услуга друштвених предузећа која се могу даље користити у друштвено одговорне сврхе. Куповином или коришћењем производа друштвених предузећа компаније завршавају први круг друштвено одговорног пословања али даљим уступањем тих производа сопственим радницима, локалној заједници или коришћењем истих за очување животне средине, завршавају и други круг друштвено одговорног пословања – ДО2.

„Ометени“ интуитивно осећају и знају да нема бољитка за њих све док се не промене друштвени односи који доводе до дискриминације слабијих, а то је заиста тешко достижан идеал. Свака спољашња акција ка „ометенима“ у контексту постојеће расподеле моћи представља еуфемизам за милосрђе.

Извор: Србин.инфо

Oznake: Zoran Tasić, Osobe sa invaliditetom, samozapošljavanje, SRBIN.info