Pročitaj mi članakOkruženi pornografizovanim kulisama sveta, ljudi postaju s početka prenadraženi, a vremenom sve manje osetljivi i desenzbilisani za erotiku; njihova ideja poželjnog, privlačnog i uzbudljivog se izopačuje .
У строгом смислу, порнографија би требало да стоји насупрот еротици. Данас се изворно значење појма еротике изгубило, будући да, етимолошки, она представља израз љубави, љубавног односа који се манифестује кроз полност, али којем полност није суштински смисао.
Премда се начелно према еротици односимо као према узвишенијем и суптилнијем изразу полне жудње, љубавни аспект као да је из ње ишчилео, па је разликовање еротског и порнографског, у основи, разликовање у степену, а не суштинска разлика у односу према полној љубави. Чини се као да је еротика, декларативно, постала некакав елитистички еуфемизам за голу анималну жудњу и њена отеловљења – које се покушавају сакрити лажном, секуларном и секундарном сакрализацијом ниских порива и њихових манифестација. Разлика се састоји једино у степену огољености (дословно и метафорично) актера и акта. Суштинске разлике у извођењу самог чина, готово да и нема.
Ова накнадна еротизација еротског израз је истих оних процеса у модерном друштву који тривијализују и банализују све друге људске делатности, потребе и чинове. Ради се, наиме, о тежњи да се све учини егзактним, мерљивим и упоредивим, уместо да се уоче међу појавама квалитативне разлике које се не могу увек измерити, а често ни описати. Тиме се пажња усмерава искључиво на појавност и постаје површна. Осим тога, морална санкција узима се као непотребна, тиме и осећај стида; па често и – једнако нагонски – осећај згађености. На делу је рационализам и сакрализација слободе у сасвим површном виду – не, дакле, слободе да се БУДЕ, већ слободе од савести, свести и достојанства.
Извор: Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија
Полност, будући да је њена сврха прокреација (чак и када јој не следи), у људском друштву, поред нагонске, има и надтелесну страну. Антрополози, социолози и психолози су давно установили да табуи везани за сексуалне односе представљају почетак цивилизације; њихова је сврха, у суштини, регулисање система сродничких односа који су основа првих људских удруживања. Полна апаратура, сексуални органи отуда су увек (без обзира на традиционални костим неког друштва) били сакривани или на други начин заштићени: не стога што су „срамотни“, него због тога што су сакрални и важно је да не буду увек и у свакој прилици доступни погледу и манипулацији. Куриозитетни обичаји о којима сведоче путописци, авантуристи и истраживачи, а који говоре о наводном промискуитету „примитивних“ заједница (или традиционалних, или сељачких друштава), не могу се разумети без увида у укупан друштвени и културни, па и морални систем тих заједница. По правилу, описивани су екстатички ритуали који се спроводе у тачно одређеним околностима или који су везани за предбрачно сексуално васпитање, а који често и нису тако драматични као што у опису стоји. Примера ради, често се медији дочепају овдашњег наводног обичаја „стрнџања“ (предбрачне сексуалне игре младих момака и девојака), којег у описаном облику у литератури и код информаната нема.
Но, уколико и има нерегулисаних сексуалних интеракција, оне нису у домену јавног, етаблираног моралног система.
Могли бисмо се, задојени духом опште сексуалне либерализације, запитати: зашто би се било који облик сексуалног понашања санкционисао? Није ли довољно да актери на њега пристају? Ово је, уједно, морални аксиом савременог друштва. Парадокс се састоји у томе што је овакав аксиом – релативан. Наиме, мантра „обостраног“ или „вишестраног“ пристанка управо и није мерљива и није апсолутна, а може бити и противна што традиционалним моралним оквирима, што истинским жељама актера сексуалног чина. Наиме, многи од некада сасвим разумљивих и логички чврстих моралних закона овиме су разлабављени или посве укинути, а где је тврда граница која се не може прећи, шта је апсолутно неморално и апсолутно недопустиво у оваквој релативизацији моралних оквира – остаје потпуно непознато. Већ сада, на Западу се појављују покрети за декриминализацију педофилије, еуфемистички назване „афинитетом ка малолетним лицима“. уколико нема самог односа, већ само нареченог афинитета; инцеста (и ту обострани пристанак обезбеђује оквир за декриминализацију) или некрофилије (уколико постоји пристанак да неко може располагати партнеровим посмртним остацима). О разним врстама алтернативне сексуалне праксе или парафилија, које су добиле своје место у „мејнстрим“ култури, не треба посебно говорити.
Истраживања промена у продукцији порнографске индустрије показала су да у редован репертоар оваквих „дела“ све више улазе груби, насилни и доскора незамисливи или нелегални садржаји. Као да је естетика одвратног пронашла или пробила пут ка редовној сексуалној пракси. Овде би се могла упутити критика, да постоји разлика између стварности и филмске фикције, и да оно што се на екрану види не мора постати садржај стварног сексуалног живота. Међутим, на тој идеји заснива се и покрет за легализацију педофилије!
Не морамо ни ићи толико далеко да претпоставимо да би се све виђено могло и практиковати. Довољно је позабавити се утицајем какав би овакви призори могли да оставе на оне који тек почињу са сексуалном активношћу; како би они могли да промене представу о дозвољеном, изводљивом, пожељном, привлачном или ексклузивном, како они преиначују сексуалне жеље и потраживања од партнера, како дехуманизују сексуални чин?
Идеје највеће могуће сексуалне слободе, необузданог истраживања без икакве моралне стрепње и без другог односа међу актерима сем готово формализованог уговора о обостраном пристанку – искључиле су љубав и блискост из овог потпуно механицистичког схватања полности; а партнера су свела на носиоца полних карактеристика и извођача, уместо да он буде схваћен као целовито и аутентично биће.
Оно што смо некада доживљавали као меку порнографију, сада је свакодневни садржај популарне културе и њему су без ограничења изложене генерације младих људи који тек треба да откривају свет полности. Када за њега дорасту, он је већ изгубио драж откривања и задовољства какву је некада имао. Уместо да откривају секс откривајући и упознајући партнера, они сада настоје да пронађу свој „кинк“ и особу…или нешто друго…која ће у томе учествовати. Они већ активни трагају за узбуђењима која нису искусили, истражују појаве на граници легалности, па и оне које те границе прекорачују. Богатство, утицај и моћ и овде развија апетите до демонских порива, чему сведочимо читајући о сексуалним аферама познатих личности.
Истовремено, у општој популацији све је више, и све млађих особа које уз помоћ козметике или естетске хирургије постају манекени хипертрофираних сексуалних полних особина. Као да смо свакодневно у уводу некаквог „филма за одрасле“ – на пијаци, у банци или у градском превозу. Смисао лепоте је порнографизован: она више не почива на складу, достојанству и особености већ је агресивна, урла у лице и ангажује бедра.
Окружени порнографизованим кулисама света, људи постају с почетка пренадражени, а временом све мање осетљиви и десензбилисани за еротику; њихова идеја пожељног, привлачног и узбудљивог се изопачује и води ка техничкој и суштинској импотенцији. Стално присуство порнографских садржаја води ка зависности и потрази за све већим дозама све изопаченијег задовољства, первертира жудњу и угрожава природну сексуалну активност. Бесомучна потреба за све новим и необичнијим „задовољствима“, разуме се, не може водити ка упознавању стварних, живих и комплексних људи, нити ка грађењу смислених, садржајних и трајних односа који почивају на блискости и љубави.
Премда није могуће доказати да је постојала намера и план иза сексуалне револуције која је довела до порнографизације свакодневице – јасно је да је оваква „револуција“ ишла и иде наруку идеји стварање друштва изолованих, неповезаних појединаца, инфантилних и морално неутврђених јединки без достојанства и интегритета, чије се когнитивне способности не протежу ван граница сопственог тела.
Пут ка пуноћи и аутентичности живота пут је и ка интелектуалном, сексуалном, душевном, моралном и сваком другом здрављу и потенцији. Прокажено уздржавање и чедност, које се данас доживљава као репресија и тоталитаризам, морају поново да се етаблирају као врлина, насупрот глорификацији разврата и декаденције.
Од снисхођења нижередном, нагонском и животињском ваљало би се бранити и свесним избегавањем садржаја који манипулишу нашом сексуалношћу, нашим нагонима, нашим осећајем за морално, добро и лепо (мада би то значило изоловати се од дневних вести. Па чак и то је могуће у извесној мери). Коначно – еротици, али оној аутентичној, која почива на љубави, не треба затварати пут, али би је требало задржати у сфери интимног и светог, недоступну оку света.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 5, 2022
