Прочитај ми чланакДавно је речено да људи који не знају своју прошлост или још горе знају, али не извлаче поуке из ње, заслужују да им се негативне ствари из прошлости понове.
Када је Никола Тесла написао молбу краљевској влади, у којој је навео да жели свим људима да уведе по једно сунце у кућу, а да му влада одобри новац за тај пројекат, добио је негативан одговор… Разочаран, убрзо је напустио земљу и отишао у Америку. Истим поводом обратио се њиховој администрацији. Овдашњи Срби су га дискредитовали и саветовали их да „пусте тог особењака“, а када су видели о каквом се ненадмашном генију ради, Американци су одговорили – пошаљите нам још оваквих особењака, знамо шта ћемо са њима… На броду антипаметних и недовољно паметних један вансеријски интелектуалац и генијалац се проглашава лудим.
За време албанске голготе српске војске, међу заробљеним војницима налазио се и Миле Будак, који ће након стварања такозване НДХ, постати њен министар иностраних послова. Последњи залогај хлеба Срби су делили са њим. У знак „захвалности“, помогао је Анти Павелићу да током другог светског рата спроведе идеју да се – трећина Срба побије, трећина протера, а трећина покатоличи.
Човек, који је 1914. године узвикнуо крилатицу „Србе на врбе“, вољом победничког Београда постављен је за првог бана Дравске бановине. На хиљаде аустроугарских официра – Словенаца и Хрвата, који су се у великом рату борили против Срба, по ослобођењу добили су један чин више. Са друге стране, Солунци, јунаци са Цера и Кајмакчалана су просили улицама.
У држави, у којој се духовно блато и талог, третира као злато, а духовно злато као блато, логична последица је да лиферанти, преваранти, забушанти и слични, који су се богатили на туђој муци и несрећим (данашњим речником – тајкуни), воде главну реч у држави, а они најбољи које је Србија имала буду на дну, остављени и заборављени од свих…
Да ли се данас нешто променило…
Наравно да није. И даље се духовно блато и талог, третира као злато, а духовно злато као блато. Због тога је логично, да се од часних моралних громада праве криминалци, а од криминалаца хероји. Пишем логично, зато што је у поремећеном систему вредности, нормално ненормално, а абнормално нормално.
У поремећеном правном систему, када се изрекне ослобађајућа пресуда Готовини, Орићу, Харадинају и сличнима, трагично је, али нажалост, логично и очекивано да један частан и поштен официр, попут генерала Ратка Младића, посебно зато што је Србин – буде осуђен. Чак је и хашки тужилац Серж Брамерц навео да је тужилаштво обезбедило довољно доказа против Орића, Готовине и Харадинаја, али их је суд ослободио.
Некадашњи председник трибунала Фаусто Покар, члан апелационог већа суда које је одлучивало о жалби на првостепену пресуду „хрватској тројци“ (Готовина, Чермак и Маркач), у свом издвојеном мишљењу навео да је правноснажна осуђујућа пресуда „противна сваком осећају за правду“.
Опште позната је чињеница, да су припадници хрватске паравојске поред убиства око 2000 Срба (од тога највише цивила), извршили и највећи злочин етничког чишћења после другог светског рата. Са друге стране, војно и политичко руководство Србије и СР Југославије осуђено је на вишедеценијске казне, између осталог и због злочина етничког чишћења албанског становништва…
Сребреница – Злочин узрок и злочин последица
Једно од бољих сведочанстава о разним негативним стварима унутар партизанског покрета и комунистичке партије дао је Милован Ђилас (био је један од креатора црногорске нације, учествовао у злочинима за време тзв. „левих скретања“). Био је фанатичан „верник“ нове „комунистичке вере“, а касније њен најистакнутији отпадник.
Педесетих година почео је да пише о „ерозији партизанског морала“ и изневереној револуцији… При крају живота признао је да црногорска нација не постоји, да је вештачки пројекат, те да он то најбоље зна, јер је у његовом стварању учествовао.
Још паметнију реченицу изрекао је његов отац, који је тврдио: „Ако Црногорци нису Срби, онда Срба нема.“ Тако су праву слику о Насеру Орићу предочили не само Срби који су стицајем околности избегли његов нож и куршум – него и његови саборци. Два најистакнутија су Хакија Мехољић и Ибран Мустафић.
Ибран Мустафић, један од оснивача СДА, а за време рата председник извршног одбора СО Сребренице, у низу интервјуа навео је да је Орић ратни злочинац, те да би му он изрекао казну од 20 година за злочине према Србима, а за злочине над Муслиманима чак 20.000 година. Затим, да је „једна јајара“ и профитер, која уместо да остане и брани муслимански народ у Сребреници, бежи и оставља народ на цедилу, како 1993., тако и 1995. године (када је побегао хеликоптером).
За време рата убијао је све оне муслимане који су се конфронтирали њему и његовој банди, а уз то, силовао је неке муслиманке… После рата написао је књигу „Планирани хаос“, у којој наводи да су се Алија Изетбеговић и Бил Клинтон договорили о потреби једног већег злочина, како би се оправдала интервенција НАТО пакта. Тиме би свет добио представу о народу жртви и народу џелату…
Елем, Мустафићу је више пута прећено да престане са наведеним, да би на крају био и жртва физичког напада.
Хакија Мехољић, током рата командир полиције у Сребреници, Орића такође представља као обичног криминалца и ратног профитера.
Велики део хуманитарне помоћи која је била намењена муслиманима, Орић је злоупотребио за себе и своје људе. Поред тога што износи доказе о шверцу нафте и осталог, оптужује га и да је са председником општине Сребреница, још на почетку рата, из фабрике „Први март“ узео око 28 килограма злата.
На крају, тврди да је одговоран и за око 20 убистава у Сребреници (жртве су муслимани), а за поједина наводи и доказе о умешаности Орића и његових људи, али и даље нема ниједне подигнуте оптужнице. На крају, треба истаћи да се о бројним његовим криминалним активностима говори и у извештају АИД-а (досије “Губер“), муслиманске тајне службе.
** „Младић је крив за злочине у Сребреници“, Орићеве су рећи упужене Веселину Шљиванчанину у притвору хашког трибунала. Шљиванчанин је рекао да треба погледати и другу страну медаље…: „Мора се Насере, говорити и о злочинима у Кравици и Скеланима“… А затим следи срамна и лицемерна констатација бившег Милошевићевог телохранитеља: „Слажем се, али били смо опкољени, па смо били приморани да отимамо храну да би преживели“ („Бранио сам истину“, Веселин Шљиванчанин, стр. 112).
То је тачно у истој мери као и „чињеница“ да су усташе лета 1941. године у херцеговачком селу Пребиловци поклале скоро цело село, углавном цивиле, укључујући и децу из школе, зато што им је од људи из села претила опасност, „посебно“ од цивила… Масакрирање српских жена, деце и стараца у Скеланима, Кравицама и низу других села у околини Сребренице, разумљиво је за муслиманског ратног команданта, зато што наставља да иде путем који су трасирали његови узори из другог светског рата – Мирослав Мајсторовић Филиповић, звани фра Сотона (радило се о католичком свештенику, који је иначе имао српско порекло. Један од команданата Јасеновца и злогласних кољача, за кога чак постоје подаци да је у кабаници одлазио у јасеновачки логор, носећи црево, којим би након ритуалног клања жртве, буквално пио њену крв), Андрија Артуковић (рођени православац, имао је презиме Ковачић, а са 7 година прешао у католичанство. За време рата министар унутрашњих послова НДХ), Јурај Францетић, звани Јуре – командант црне легије.
Наравно, не треба заборавити ни све оне муслиманске кољаче из другог светског рата, муслиманске усташе… Уосталом, на почетку рата влада НДХ је све муслимане у тој новој квислиншкој држави, прогласила „цветом хрватства“. Наравно, било је и не мало часних и поштених мулимана, као што каже Сиктер ефендија – Халил Барбарић, један од главних јунака из књиге нож: „…Крв је крв и она не зависи од капе коју носимо, нити од Бога коме се молимо“… На свим странама, увек и свуда, постоји прва и основна подела на добре и лоше људе, поштене и непоштене…
„Тврдња“, да су морали нападати и убијати српску нејач, због хране, толико је монструозна и цинична – чини ми се као да читам речи неког усташког кољача из Пребиловаца на једном од послератних суђења, које би изгледале отприлике овако: Морали смо не само да убијамо децу у пребиловачкој школи, него и да им вадимо црева… Морали смо, схватите. То је био једини начин, тако ми Алаха, да се одбранимо од србо-четника јер је највећа опасност претила од деце, су на челу са учитељицом.
*** Сребреница је деведесетих била заштићена енклава УН-а – УНПРОФОР-а. У њу нису смеле улазити српске снаге, али ни муслиманске снаге нису смеле улазити у српска села. Ипак, од када је муслимански криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцао у српског свата у Сарајеву (том приликом је убијен Никола Гардовић), муслиманске паравојне формације под командом Насера Орића су плански вршиле упад у српска села у сребреничкој околини, убијајући при том све живо на шта су наилазили (често и псе и стоку). Жртве, које би скончале од метка, имале су срећу… Углавном је смрт била последица клања ножевима, секирама, а коришћени су и маљеви, будаци и сл. У бројним селима почињено је на стотине убистава. Тај број је око 3.450 жртава, до данас утврђених.
У редовима војске Републике Српске често су били људи чија су браћа, сестре, очеви, мајке били убијени у поменутим крвавим походима. Ипак, када је војска ушла у Сребреницу јула 1995. године, са једне стране је одбрањена част српског оружја и српског војнка. Није убијено ни једно муслиманско дете и ни једна жена. Аутобусима су евакуисани на одређене локације. Ипак, са друге стране нико не може да спори, да су се након ослобођења Сребренице десили одређени ратни злочини, али они, не могу имати обележје геноцида, јер се радило о злочинима стрељања ратних заробљеника.
На питање да ли је у Сребреници било геноцида, неко ће рећи – ствар је кристално јасна, међународни суд правде у Хагу, донео је деклараторну пресуду у којој се констатује да је у заштићеној енклави УН-а почињен геноцид, а постоје и бројне кондемнаторне пресуде којима су неки истакнути српски официри осуђени за геноцид. Међутим… Исти суд је узрочника злочина из јула 1995. године, ослободио сваке кривице. Орић је првостепео добио 2 године затвора, другостепено веће га је ослободило – са образложењем да је злочина над Србима било, али нема доказа да их је наредио он. Са друге стране, генерала Младића су осудили за геноцид на доживотну казну затвора, а не постоји ни једно његово наређење не за кривично дело геноцида, него ни за једно једино стрељање. Једна од ретких ствари која је лошија од неправде јесте селективна правда. Ово је класичан пример.
Страни фактор, наравно и овом приликом имао је учешћа… С тим у вези треба посматрати улогу десетог диверзантског одреда ВРС… Наиме, наведена формација, је према писању неких људи (међу њима и Југослав Петрушић) основао уз логистику страних служби Фикрет Муслимовић, шеф муслиманске обавештајне службе у Босни. Такође, евидентно је и субверзивно деловање француске обавештајне службе (чији је Петрушић био припадник). Према ратном распореду ВРС, овај одред на дан заузимања Сребренице, уопште ту није требало да буде, а евидентно је да су неки његови припадници учествовали у стрељању заробљеника, да би се повећао број ликвидираних муслимана – највероватније по задатку, као плаћеници (Дражен Ердемовић, Станко Савановић, Зијад Жигић…).
О учешћу страног фактора, доста су говорили већ поменути Хакија Мехољић и Ибран Мустафић. Мустафић је у својој књизи и више пута у јавности истицао да је долазак Клинтона у Сребреницу да се поклони жртвама, враћање убице на место злочина. Мехољић у документарном филму „Сребреница – издани град“, такође, потенцира на одговорности Орића и посебно политичког врха на челу са Изетбеговићем, за предају града и злочин који је следио.
Тачка неслагања је и број убијених, као и сам чин смрти. 28. Муслиманска дивизија је кренула у пробој обруча који је ВРС направила око Сребренице. У колони је било између 12.000 и 15.000 људи. Трећина војници, две трећине цивили. Доста цивила је било наоружано, неки и ловачким оружјем, а наоружани цивил се према међународном ратном праву изједначава са војником. Постоје разне верзије колико је људи изгинуло у пробоју од око 2.500 људи до преко 3.000. Из муслиманских извора сазнајемо (Ибран Мустафић) да је било појединачних и групних самоубистава. Такође, у међумуслиманским обрачунима, за време пробоја изгинула је најмање између 500-1.000 војника и цивила. Помињу се спискови муслимана који никако нису смели да преживе, јер су вероватно били сведоци разних криминалних радњи, а наводи се и да је из Сребренице изнето око 10.000.000 марака.
Господин Миливоје Иванишевић, износи егзактне податке о томе, колико је људи живо – а налази се на списку стрељаних. Затим, на списку се налазе и они који су умрли за време рата, умрли од последица рањавања, убијени од стране муслимана, убијени од стране Срба, али у другим деловима БИХ, а наравно највећи број чине они који су погинули у фронталној борби, приликом пробоја из обруча.
Дејан Манинг, патолог хашког трибунала је од завршетка рата до 2001. године откопао око 2.000 људи и установио узроке смрти. Индикативно је да се сваке године, све више повећава број убијених…
На крају, поменуо бих генерала Винка Пандуревића, кога је хашки трибунал осудио на правноснажну казну од 13 година затвора за помагање и подршку убиствима и прогонима и кршење обичаја рата, иако је пресудом установљено, да је само захваљујући њему спасено око 5.000 људи из муслиманске колоне која је кренула ка Тузли, а тај део колоне био је усмерен директно према зворничкој бригади ВРС којом је он командовао.
ХРВАТСКИ ПУТ У НЕСТАНАК: Евро није циљ него алат за политичку унификацију у америчком пројекту https://t.co/8q5urDPstK
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 13, 2018
Наиме, муслимански командант је успоставио везу са Пандуревићем и замолио га да пропусти колону ка Тузли. Пристао је, али под условом, да Муслимани положе оружје. Ови су то одбили. Ипак, српски генерал је допустио муслиманима да прођу ка Тузли, под пуном ратном опремом, о чему постоје докази у трибуналу (транскипт разговора). Значи он је више људи спасао, него што је Орић директно и индиректно побио, али је опет осуђен.
Радомир Живковић, правник
ГО Двери Крагујевац
