Pročitaj mi članakNajveća snaga i pretnja političke korektnosti potiče upravo iz činjenice da je niko nije doživljavao kao stvarnu pretnju. Pojavila se tiho, ogrnuta navodnom borbom za prava, posvećeno grickala strane fondove, motala se po državnim kuluarima i za jedva par decenija postala ona nedodirljiva moć, bez čijeg odobrenja više niko ne diše, a kamoli da otvara usta. Ukoliko joj se usprotivite, vaš pad je neminovan, a da pri tome nikada nećete saznati ko vas je stvarno gurnuo niz liticu.
Највећа снага и претња политичке коректности потиче управо из чињенице да је нико није доживљавао као стварну претњу. Појавила се тихо, огрнута наводном борбом за права, посвећено грицкала стране фондове, мотала се по државним кулуарима и за једва пар деценија постала она недодирљива моћ, без чијег одобрења више нико не дише, а камоли да отвара уста. Уколико јој се успротивите, ваш пад је неминован, а да при томе никада нећете сазнати ко вас је стварно гурнуо низ литицу.
Добро умрежени гласови без лица, који се одазивају на име цивлно друштво, постали су она паралелна власт, што суди сваком и не одговара ником. Створена је паразитска класа, дубоко урасла у државо ткиво, која више прети само демократском устројсву, већ и опстанку народа чијим се ресурсима обилато храни.
Тумор политчке коректности није само захватио Србију, већ је метастазирао глобално, претећи и самим Сједињеним Државама на чијем тлу је створен. Land of the free, home of the brave, одавно више није земља ни храбрих ни слободних, већ више подсећа на оријенталну постмодерну деспотију, у којој је држање језика за зубима постало главно умеће политичког преживљавања. Но као што је у земљи слепих једнооки човек краљ, тако и у стаду покорних реч слободног човека далеко одлекује. Глас је ни мање ни више подигао осамдесетшестогодишњи глумац Клинт Иствуд изјавивши за магазин Есквајер да је:
Оно што је заправо Клинт Иствуд поручио забезекнутом естаблишменту и збуњеном плебсу, да је читав концепт погрешан, да се права и слобода не поклањају, као што то тврди политичка коректност цивилног друштва, већ се за њих бори и да се она освајају, што најчешће није пријатно нити угодно, баш као ни сам живот.
Первезна логика политички коректне дистопије покушала је наметне супротан концепт. Она је тврдила да ако из нашег говора уконимо све оштре, непријатне и убојите речи, створићемо хармонично и праведно друштво које почива на поштовању права свих… Добро, не баш свих, већ само неких и то оних група, које су арбитрарном вољом политичке коректности проглашене као угрожене. Перверзија се пре свега огледа у чињеници да су се активисти и боци против дискриминације послужили дискриминацијом као оруђем, при том не налазећи у томе ништа чудно.
Одсутво чуђења и запитаности, крајње је лако објаснити угодном позицијом арбитра коју су сами себи доделили. Пошто је њима добро и концепт је добар. Револуција може да се оконча. Но, када упитате боркињу за права жена, зар није логичније да се бори за права свих, њен по правилу одричан оговор, саопштиће вам да су окончани не само елементарна логика , већ и здрав разум. Уклањањем речи из нашег говора, оне се фактички уклањају и из нашег мишљења, а престанком мишљења престаје човеково постојање. Крања консенвенца идеолошког модела политичке коректности гласи: Смрт лечи све (друштвене) болести, баш као што и укидање свести решава све противречности које она у себи носи.
Постоје вечне и непобитне истине, које ни једна озбиљна политичка идеологија не може да негира или да их промени. Може само само да суочи са њима или да одбије да то учини. Светом влада сила и воља. Одрицање од силе и воље, свет неће учинити бољим местом, већ само бити разлог нестанка сваког оног ко их се одрекао. Ову константу, као потпарол тихе и још увек политички некоректне већине, Клинт Иствуд је духовито прокоментарисао: “Имам веома оштар став по питању контроле оружја – уколико у мојој близини има неко оружје желим да будем ја тај који га контролише“ Магнум не лаже.
Он је непорецива чињеница живота колико и смрти, која не подлеже ни једном теоријском политичком моделу, већ их ствара по мери власника. На панаичне повике из Дизниленда политичке коректности како свака потенцијална сила нужно предстаља и насиље, те да будућност света искључиво лежи у разоружавању, што од убојитих средстава, што од здраве памети, Магнум у рукама још увек слободног човека смирено и спартански кратко одговара – Дођи и узми. ( ). „Само из мојих хладних мртвих руку” (“Only from my cold dead hands”), додаје Чарлстон Хестон са места председника Америчке националне асоцијације за оружје (НРА) , чисто, да не би оставио простор погрешним тумачењима.
Није нимало случајно да први амандман у америчком Уставу гарнтује слободу говора, док други штити право грађана да посједује оружје, из простог разлога што духовне слободе нема без оне физичке и обрнуто. Велики блеф НГО активиста који се еуфемистички представљају као борци за социјану правду (СЈW) циљао је управо “слободу говора” као главну мету, свестан да у размени аргу- мената са Магнумом не би био довољно убедљив.
План је био једноставан. Ограничити и укинути слободу говора, а самим тим и слободу мишљења, наметнути ауторитет парадржавног цивилног друштва, које нити ко бира, нити коме одговара, а затим ће се градјани сами разоружати и препустити на милост политички коректних политика, уз обавезу да обилато финасирају исте. Механизам на који се цивилно друшто ослањало у овом науму могуће је разумети само ако разумемо суштину цивилног друштва. Сензорна и пузајућа памет цивилног друштва гамиже увек у оном правцу из ког примети да долази новац.
Ставите на сто овећу суму новца за нпр. финасирање права мигранта или родне равноправности и око стола ће се тили час скупити гомила парзита који су управо схватили да је то највећи друштвени проблеми, који је њихов активизам уз скромну надокнаду одувек жудео да реши. Кратко речено, суштина цивилног друштва је легална корупција свести. Ни једног активисту не занимају стварни циљеви, нити последнице оног што ради, па чак ни чињеница да најчешће ради на сопствену и трајну штету, све док од тог има краткотрајну корист.
Имајући све ово у виду, поређење политичке коретности цивилног друштва са тумором, постаје јасније и оправдано. Тумор као аутоимуна болест, своје постојање првенствено дугује неспособности организма да га препозна као болест, ширећи се полако и убијајући домаћина. Добра вест је да је оргнизам напокон схватио да нешто није у реду. Дијагнозу је успоставио Доналд Трамп у више наврата, током своје председничке кампање уз нескривене симпатије Клинта Иствуда чију је подршку добио.
Играјући овим речима на карту политичке некоректности, као сигурног знака постојања свести, Трамп се обратио оним слободним људима који су такође препознали болест и спремни су да се боре. Неочекиво јака рекација организма уследила је тренутно, од припадника ПЕГИДЕ у Европи чврсто супртотсављеној неодрживој политици имиграција до десних козервативаца око Бреитбарта који су у оналајн кампањи дословно измасакрирали идеолођке поставке феминизма.
Садашње стање би се најбоље могло описати, као глобални грађански рат између политички коректних зомбија, на кратком повоцу крупног капитала и остатака слободних људи чије мишљење није на продају, а чија слобода нема цену. Свако ко зна да нико права не поклања, већ она освајају и бране личном борбом, нашао се на правој страни. Здрав разум и Клинт Иствуд потврђују: “Понекад, уколико желиш да видиш промене на боље, мораш узети ствар у своје руке.”
Када вас следећи пут неко назове ксенофобом, расистом, фашистом, мизогином, насилником, хомофобом, националистом…
осмехните се уљудно јер ваш разум не лаже, баш као ни Колт који тренутно чистите… Истина, правда и кутија аргумената .44 калибра су на вашај страни.
„Go ahead, make my day.“
