Pročitaj mi članakKakav li su to veliki greh počinili Evropljani kada ih vode ovakvi što sede u Briselu.
Какав ли су то велики грех починили Европљани када их воде овакви што седе у Бриселу.
Реаговање политичке елите Европске уније на британски референдум, Брегзит, још једном је у огољеној форми разоткрило њену политичку беду. Уместо реалног сагледавања узрока таквог исхода референдума и суочавања са стварним проблемима и перспективом европске интеграције понуђено је гађење према ономе шта народ мисли, према изјашњавању оних којима та елита влада. Још једном се показало да је ЕУ уствари пројекат киднаповања, отимања Европе од њених грађана.
Агресивност у реаговањима разоткрива и страх несигурне европске елите, и то страх који се претвара у претњу и понижавање не само оних Британаца који су већински гласали за напуштање ЕУ, за коју је та елита тврди да је вечна и неповратна као и комунизам, него и претњу другим земљама које би можда кренуле британским путем. Сви су, међутим, изгледи да је ЕУ на ивици опстанка, а да је незадовољство јавности у многим земљама незаустављиво.
После почетног излива беса и гађења према вољи народа, бриселска бирократија и њена активистичка мрежа прешли су на оно што најбоље знају – пропаганду и лажи. Медији широм ЕУ преплављени су серијама упозорења да ће пропасти не само Велика Британија него и све оне земље које би се осмелиле да организују референдуме. Британска агенција за истраживање јавног мњења YouGov постала је кључни инструмент пропаганде.
Ту агенцију финансира ЕУ, а њен власник је муж Кетрин Ештон, бивше високе представнице, који је део бриселског медијско-политичког подземља. Прво је речено како је истраживање показало да су за излазак из ЕУ гласали стари људи и они необразовани, а како су млади сви гласали за останак. То је био увод у нову фазу пропаганде базиране на унутарнационалном расизму и понижавању грађана Британије и буђењу мржње младих људи према старијима који су им, како тврди YouGov, „украли будућност“. Или, како се 1,1 милион оних који су гласали за излазак сада покајало.
Како уопште неко може да утврди ко се покајао и баш колико је то људи. Ако и има таквих, зашто се не утврди колико се покајало оних који су гласали за останак. Све то, међутим, није прошло у јавности као ни плашење од референдума, па су Мађари већ озваничили свој референдум о мигрантима што ће у основи бити и изјашњавање о ЕУ. Све је, дакле, узалуд јер дух је пуштен из боце.
УОЧИ КОЛАПСА ИТАЛИЈЕ
Немачка канцеларка Ангела Меркел је реаговала на изливе панике поруком да би требало сачекати и свима, и Британији и ЕУ, дати мало времена за размишљање шта и како даље. Она је истовремено одмах организовала састанак у Берлину са француским председником Франсоа Оландом, потврђујући стару истину да је европска интеграција уствари само осовина Француске и Немачке.
А потом, са извесним тактичким закашњењем, позван је и премијер Италије Ренци како би се поручило јавности да није само Француска и Немачка него и Италија земља у којој је и формирана европска интеграција. Састанак у Берлину је наводно потврдио да дубља политичка интеграција, политичка унија, није решење и да неће бити нових споразума који би мењали конфигурацију ЕУ.
Идеја политичке уније је мало вероватна још од раније и састанак у Берлину није ту донео ништа ново. Наиме, до сада су се скривени процеси дубље политичке интеграције правдали економским разлозима и објашњењима да је ЕУ једина могућност економског напретка и запослености. Та објашњења и инструменти за обману су сада потпуно обесмишљени јер се економско заостајање и дубока криза модела ЕУ више не могу прикрити.
Уз то, постоји и проблем немачког Уставног суда. Када је Уставни суд одобрио Лисабонски споразум, за који се тврди да даје основу за стварање политичке уније, практично супер-државе, онда је пресудио да би стварање те супер-државе захтевало и промену немачког Устава, а за такву промену је неопходан референдум. То је одлука Уставног суда. То је изузетно компликована ситуација не само због сумњи да је стварно расположење немачке јавности против супер-државе него и због темељних промена у немачком системском уређењу.
Наиме, окупациони креатори Западне Немачке после Другог светског рата су у системска решења која су још на снази увели забрану референдума у тој земљи, а сада, у случају политичке уније, то би морало да буде промењено. И на тај начин би се онда отворила могућност да у Немачкој буде још разних референдума, а тада би било веома тешко контролисати даљи развој ситуације.
Све је то познато и без самита у Берлину па се испоставило да је, под изговором Брегзита, реч о замагљивању стварног разлога сусрета троје лидера. Стварни разлог је надолазећи колапс финансијског система Италије и зато је и био позван италијански премијер. Италија је уствари од самог почетка кризе била највећи проблем еврозоне. Немачка и друге земље могу да издрже колапс Грчке, али Италију тешко ко може да исплати.
То је трећа економија еврозоне са 62 милиона становника. Италија је највећа жртва евросистема и колапс њеног финансијског система се више изгледа не може одлагати. Свим значајнијим италијанским банкама изузев Интезе је смањен кредитни рејтинг, што поскупљује новац, а смањио се и приход од италијанских државних обвезница и сада је испод једног процента, што елиминише заинетересованост инвеститора. Ником није јасно како ће еврозона из италијанске кризе да исплива и до каквих ће то последица довести. Брегзит је ништа у односу на колапс Италије.
ИГРАЧКА ЗА ЗАПАДНИ БАЛКАН
Немачка је до сада, у ранијим колапсима од Грчке до Ирске, подносила највећи терет и, колико год то биле велике суме евра, могла је да поднесе јер је углавном реч о малим земљама изузев Шпаније. Мало је вероватно да би Немачка могла да исплати (bail-out) и Италију. Утолико пре што ће се расположење јавности у Немачкој ускоро још брже мењати. Немачка је до сада имала највеће користи и од ЕУ, и од проширења, и од евра, али постаје јасно да сада долази време наплате.
Немачка ће бити принуђена да поднесе највећи терет економских и финансијских тешкоћа такозваних периферних земаља евросистема, сносиће највећи део трошкова задуживања и у прошлости и у садашњости тих земаља. И шносиће и трошкове будућих задуживања тих земаља ако остане евросистем. Велико је питање да ли ће немачки грађани то прихватити. Тога је очигледно свесна и канцеларка Меркел, па се сада, ако је веровати немачком магазину Шпигл, противи стварању политичке уније. Јер у политичкој унији су трансфери помоћи од оних који имају онима који немају обавезни, а то Немачка не може више да издржи. И онда? Без политичке уније нема ни евра.
Амбиција бриселске бирократије и водећих земаља је, како сада изгледа, да суштинске проблеме у јавности потисну афирмацијом приче о проширењу ЕУ. То је стари метод који би причама о проширењу јавности требало да поручи како ЕУ још увек има перспективу и како још има земаља, за разлику од чланица, које желе да буду у тој интеграцији. Уствари, ЕУ губи пресудан утицај међу својим чланицама и сада своју моћ демонстрира према земљама које нису чланице, а желе да буду. Дешава се апсурдна ситуација да ЕУ уствари још једино има моћ међу онима који нису чланови ЕУ.
Али и то је слабо одиграна игра, па се и политика проширења претворила у неку врсту иживљавања према земљама које би хтеле да буду чланице, а јасних услова и критеријума за пријем и нема и никада их у ствари није ни било. Критеријуми у Копенхагену, иза којих се по потреби бриселска бирократија заклања, измишљени су да би се купило време и избегао јак притисак за убрзани пријем нових чланица из Источне Европе. Али никада нису сасвим примењивани, а касније је Лисабонски споразум и формално дозволио могућност да се не узимају у обзир. Све је остављено политичкој вољи, у преводу, манипулацијама.
У том знаку је био и недавни скуп у Паризу, који је део немачког процеса познатог као Берлинска иницијатива за земље Западног Балкана. Париски скуп је још једном потврдио да Немачка и Француска, значи ЕУ, Западни Балкан виде као једну подгрупу било које будуће интеграције, тај део је планиран да буде целина унутар неког европског система, као један круг са унутрашњом интеграцијом, како то као модел одавно Немци планирају не само за Западни Балкан, треба се присетити Вишеградске групе , а не да као појединачне земље буду равноправне чланице интеграције. Неизвесно је, међутим, како ће се тај експеримент развијати јер се криза ЕУ убрзава.
Реаговања на Брегзит су подсетила и на старо искуство које многи неправдено приписују Стаљину, оно је старије од Стаљина, да је „све у кадровима“, све је у људима. Ако је то тачно, онда они који предводе бриселску бирократију симболизују веома лошу будућност ЕУ. Све је, барем јавно, препуштено провинцијском председнику општине, а сада председнику Европског парламента Мартину Шулцу и маргинализованом председнику Европске комисије Жан-Клоду Јункеру, у медијима познатијем по надимку „Коњак-за-доручак“.
Обично се каже да сваки народ заслужује власт какву има, па, ако је то тако, какав ли су то велики грех починили Европљани када их воде овакви што седе у Бриселу. Политичка беда европске елите.
