Погрешне историјске аналогије – Зашто је Запад потценио Русију

Роберт Инглиш

18:44 05.12.2023.

Западна политика у Украјини заснована је на низу погрешних историјских аналогија које су обликовале како стратешки, политички приступ, тако и тактички приступ на бојном пољу

Након што је украјинска контраофанзива 2023. године претрпела неуспех – упркос слању наоружања вредног више милијарди долара и вишемесечној обуци – отпочело је низање изговора за пораз.

Они иду отприлике овако:

Запад је био превише спор у обезбеђивању ракета и авиона;

Русија је имала превише времена на располагању да припреми ровове и минска поља;

Украјини је било потребно више времена да научи тактике ратовања садејством различитих елемената војске као и да на ефикасан начин ангажује западна оклопна возила.

Ипак, у темељу ових изговора јесте један шири аналитички неуспех који би тек требало признати: мањкаве и често неадекватне историјске аналогије водиле су војне планере да потцене руску отпорност.

Чак је и данас – уз страшну цену претераног самопоуздања која је постала свима очигледна, па и Украјини, која се нашла на прекретници – и даље актуелна иста погрешна анализа руског противника.

Изнова и изнова, доносиоци политичких одлука и коментатори заснивају своја очекивања о рату на погрешним историјским аналогијама. Један пример је руско прихватање масовних жртава и прибегавање нападима „људским таласом”, у којима се трпе губици у односу три или четири руска за сваког страдалог украјинског војника.

Понављање историје

Изнова и изнова – све до овог тренутка – команданти и коментатори наводе ово као знак велике руске слабости. Без обзира да ли се говори сложеном терминологијом о „степену асиметричног исцрпљивања” или се руски војници једноставно означавају као „топовска храна”, аналитичари често бележе да је такво олако расипање људских живота наслеђе тромих совјетских и царистичких армија.

Али оно што они често пропуштају да примете јесте да ова тактика неретко доноси победе. Царске армије трпеле су тешке губитке у борбама са шведским, персијским и турским снагама док су градиле руску империју. Борећи се против Наполеона, Руси су имали исти број жртава колико и Французи, упркос томе што су имали предност борбе на сопственој земљи и што су боље били припремљени за руску зиму.

Совјетски маршал Жуков претрпео је 860.000 жртава спрам немачких 200.000 у бици код Курска у Другом светском рату. Такође је изгубио 1.500 тенкова наспрам 500 немачких, али је Курск запамћен по великом тријумфу Совјета, који је скршио последње наде Хитлера у победу. Може ли неко да замисли како Немачка прославља несразмеран однос у жртвама док трпи поразе од „Стаљинових хорди”?

Колико год ова тактика изгледала шокантно – у питању је ресурс којим Москва располаже, а Кијев не. Размотримо битку за Бахмут и дневне билтене који су се хвалисали украјинским успесима у елиминисању хиљада Руса, све до тренутка када је Бахмут пао у руке плаћеничкој групи Вагнер – што је необично подсетило на бројчане билансе жртава (body-count bulletins) у Вијетнамском рату.

У Бахмуту, Украјина је пред навалом лако заменљивих руских осуђеника изгубила незаменљиви крем своје армије, који је претворен у јуришне трупе у безизгледној одбрани стратешки неважног града, за који се председник Зеленски заклињао да никада неће пасти. Просечна старост украјинских војника је сада 43 године.

Губитак Бахмута је оштетио украјински морал, док аналитичари тврде да је тада заправо пао руски морал. И они нас подсећају на војне катастрофе које су изазивале руске устанке у прошлости – 1905. године после пораза у Руско-јапанском рату, или дебакл у Првом светском рату, који је водио ка колапсу владавине династије Романов 1917. године.

Кад се узму у обзир њихове потешкоће и патње, због чега Руси поново ово не би урадили и збацили Путина? Аналитичари и тумачи често игноришу да је, након деценија економског хаоса и глобалног понижења 1990-их година 20. века, Путин завредио поштовање због успостављања стабилности и враћања националног самопоштовања. Цар Николај II је, насупрот томе, више личио на Бориса Јељцина – слаб и изолован владар, који се ослањао на омражене саветнике и који је владао у хаотичној ситуацији.

Погрешне анализе

Такође је вероватно да, за разлику од удаљеног дебакла у рату са Јапаном или европског крвопролића које је изазвао аустријско-српски неспоразум, многи Руси верују у исправност овог рата, зато што Крим и Донбас сматрају историјски и културно руским територијама.

Без обзира да ли потиче од дубоко усађених империјалних склоности или од деценија анти-западне пропаганде, Руси и даље подржавају Путина и чак су и поносни на успех своје борбе против свега што НАТО може да сручи на њих.

Настојање да се разумеју гледишта Путина и његових људи не значи да је неко „проруски” оријентисан, без обзира да ли њихове ставове сматрамо погрешним или одбојним. Напротив, такав приступ је кључан како би се „благовремено размишљало” уз адекватне историјске аналогије, и од виталног је значаја како би се избегла варљива претпоставка да ће се руски војници и грађани понашати онако како бисмо се ми понашали.

Уочи украјинске контраофанзиве, шеф америчког здруженог генералштаба генерал Марк Мајли је рекао да Русима „недостаје вођство, недостаје им снажна воља, њихов морал је слаб а њихова дисциплина се нарушава”. Наравно, уколико је ваша главна историјска лекција та да се руска армија ломи под притиском, онда пажљиво тражите знаке незадовољства и убрзо уочавате како колапс само што није наступио.

Тако површно познавање историје, сједињено са пристрасношћу потврђивања, води ка погрешној анализи. Заустављене жестоким руским отпором, украјинске трупе су и саме говориле Мајлију да греши: „Очекивали смо мањи отпор. Они држе положаје, ини имају вођство. То није нешто што често говорите о свом непријатељу”.

Како се криза у Кијеву продубљује, уз изношење различитих оптужби у јавност, команданти на свим нивоима Украјинских оружаних снага сагласни су да су и они и њихови НАТО саветници тешко промашили у процењивању руске истрајности: „Ова велика контраофанзива била је заснована на једноставној рачуници: када Москаљи (увредљив израз за етничког Руса) види бредлија или леопарда, он ће једноставно побећи”.

А што се тиче питања преношења борби у Русију? Некадашњи директор ЦИА, генерал Дејвид Петреус, предвидео је да ће се руска одлучности „урушити” после украјинских напада дроновима на Москву. Такви напади „пренеће рат у близину руског народа” и можда ће уверити Путинов режим да је, попут совјетског хладноратовског глиба у Авганистану, садашњи руски рат у Украјини „у коначници неодржив”.

У ствари, совјетске елите нису сагледавале рат у Авганистану као неодржив, нити су се претерано бринуле око јавног мњења. Било је потребно да дође и до смене генерација и до појаве храброг новог вође за којег је приоритет било побољшање веза са Западом – Михаила Горбачова – да коначно испослује излазак из рата.

Поента није да рат није скуп. Рат у Авганистану је био скуп, а украјински рат је још и скупљи. Поента је да прихватање пораза у великом рату – који се оправдава као витални национални интерес – није вероватно, све док не дође и до постављања новог лидера и до промена у владајућој елити.

А што се тиче „преношења рата до руског народа” бомбардовањем Москве, да ли је тако нешто икада давало ефекта? НАТО је 1999. године, бомбардујући Београд, пренео рат са Косова ка српском народу, што их је само сврстало на страну диктатора Слободана Милошевића; 25 година касније, Срби су остали снажно проруски и анти-НАТО оријентисани. А када су чеченски побуњеници бомбардовали Москву и друге руске градове почетком 2000-их година, то је само учврстило Русе око Путина и помогло да се оправда његова све ауторитарнија владавина.

Последња лекција

Ово нису пуке историјске препирке, већ примери погрешних аналогија на којима су се заснивала и стратегијска очекивања и тактичке одлуке. И оне су скупо плаћене – и у погледу украјинских живота, и у погледу западне подршке.

Самоувереност међу вашингтонским и бриселским елитама је опала, иако званичници и даље тврде да Украјина побеђује и да Путин „не може издржати дуже од Запада”. У ствари, пошто НАТО празни своја складишта опреме и пропушта задате рокове за производњу нове муниције, тешко је не доћи до супротног закључка, уколико неко није заробљен још једном погрешном аналогијом из Другог светском рата: оној о Америци као „арсеналу демократије“.

Многи су поредили иновативне приватне америчке произвођаче оружја са руским, технолошки оскудним државним фабрикама, предвиђајући да ће Москва ускоро остати без муниције. Уместо тога, Русија је изнова и изнова оповргавала наратив „да је код њих све у снази без памети”, не само тако што је производила више тенкова, артиљерије и артиљеријске муниције од Запада, већ и мудрим заобилажењем санкција, те развојем нових прецизно вођених бомби, дронова и ракета. Можда ово омаловажавање руске домишљатости заборавља каћушу, вишецевни лансер ракета, легендарно артиљеријско оруђе које су касније у Другом светском рату ископирали и Немци и Американци.

Уз надолазећи кризу снадбевања Кијева муницијом, корисно је пажљивије погледати америчку производњу наоружања у Другом светском рату, када је „арсенал демократије” у извесном смислу више подсећао на Путинову него на Бајденово економију.

Данас, међутим, Вашингтон се суочава са сложеним низом институционалних препрека: „модели производње са најнижим трошковима”, невољност извођача послова да гомилају залихе, извозна ограничења и регулативе о заштити животне средине – што су све фактори који не оптерећују Путина.

Последња лекција коју би требало извући из „трке наоружања” у Другом светском рату јесте опрезност против технолошке охолости која је приметна када се Запад размеће супериорношћу тенкова Леопард или Абрамс у односу на руске тенкове Т-72 и Т-80.

Немачки тенкови Тигар били су очигледно надмоћни у односу на совјетске тенкове Т-34 у Другом светском рату, али су потоњи били јефтини, поуздани и лаки за масовну производњу. Код Курска, совјетске снаге су имале бројчану предност у тенковима у односу 2:1.

Стога када НАТО планери и медијски аналитичари понављају рефрен о „топовској храни” у вези са тешким губицима које Руси трпе док напредују у бици за Авдејевку, требало би да размотре досетку која се приписује совјетском ратном вођи Јосифу Стаљину: „Квантитет, сам по себи, представља посебан квалитет”.