Pročitaj mi članakLjutimo se kada nam kažu da smo pomalo šizofrena nacija, da ne znamo šta hoćemo, a i kada znamo, da se ne krećemo u tom pravcu. Kad se sve malo bolje sagleda, nije ni čudo što neko ko posmatra sa strane stiče takav utisak. Ovdašnje podele i kultovi ličnosti - heroja i antiheroja koje se još od davnina baštine, kao i nesloga čak i oko najočiglednijih opštedržavnih interesa, u srpskom narodu smatraju se normalnošću i svakodnevicom. U svetu se ceni pluralizam mišljenja i atmosfera debate.
Љутимо се када нам кажу да смо помало шизофрена нација, да не знамо шта хоћемо, а и када знамо, да се не крећемо у том правцу. Кад се све мало боље сагледа, није ни чудо што неко ко посматра са стране стиче такав утисак. Овдашње поделе и култови личности – хероја и антихероја које се још од давнина баштине, као и неслога чак и око најочигледнијих општедржавних интереса, у српском народу сматрају се нормалношћу и свакодневицом. У свету се цени плурализам мишљења и атмосфера дебате.
Међутим, то је једно, а нешто сасвим друго је оно што ми овде, у Србији, имамо. Сваки нови барјактар и суперхерој поделе знао је да треба да се дели и да има свој правац мишљења, али никако не и то где на крају треба да заврши читава акција. Поделе су нам изгледа уткане у самом генетском коду архетипа човека са овог поднебља и видљиве су чак и на први поглед.
Почевши са дна пирамиде и микронивоа, и оне наизглед симпатичне поделе на звездаше и партизановце, па све до оних најмодернијих, „тренди“ подела на првосрбијанце, другосрбијанце и трећесрбијанце, затим на евроскептике и еврофанатике, русофиле и атлантисте, десничаре и левичаре, монархисте и комунисте, четнике и партизане, глобалисте и конзервативце, либерале и радикале, сецесионисте и великосрбе и, коначно, оне најдуговечније поделе у нас Срба – на издајнике и патриоте. Тешко је и навести све поделе, а и ако би се навеле, вероватно би и пар томова текста било мало, тако да ћу се задржати на овим „базичним“, и на њиховим главним јунацима.
Једна од чувенијих и која је можда и клицоноша свих даљих у 20. веку, свакако јесте подела на монархисте и комунисте. Први се даље подгрупишу на Карађорђевићевце и Обреновићевце, опет сваки са својим аргументима, а ови други на титоисте и стаљинисте. Затим, из ове поделе проистиче ипак најчувенија, епска: подела на четнике и партизане. Боље да и не спомињемо њихове херојске и антихеројске подгрупације у различитим облицима: Дражиних, Недићевих, Љотићевих са једне и Ранковићевих и Крцунових са друге стране, као и многих других подела из овог доба… Од овог Гордијевог чвора личности хероја и антихероја би се сигурно могло направити једно право породично стабло подела и неслоге…
Немојмо наравно заборавити и потценити вечну групу оних који су мислили да је пројекат Југославије био могућ и остварив, а не наметнут и изнуђен. Југославија је земља која се распа(да)ла у свим могућим друштвеним облицима и порецима и представља еклатантни пример заобилажења воље народа и гурања под тепих историјске истине. Сматрало се да се у причицама интегралног југословенства („троимени народ“), а касније, и братства и јединства, могу складиштити сви они лешеви на којима је то крваво братство почивало.
Дакле, ту имамо југоносталгичаре, и оне друге, који су убеђени да смо могли сами себи, као „прејака“ Србија, након Првог светског рата, да одредимо границе и формирамо евентулно етнички чисту велику Србију. Војвода Живојина Мишић био је један од оних који су у то покушали да убеде регента Александра, али српска круна за то није имала слуха. Да ли због хегемонистичке тежње да се има што већи утицај и контрола над територијом? Или пак, због неких много већих политичких и владарских игара престола? То нећемо лако сазнати.
Одувек смо бежали и од чињенице да смо у односу на империјалне силе, које су постојале вековима, док смо ми били поробљени под османском шапом, веома ситан играч који се за мало шта пита. Истина, у неким моментима смо одиграли велике, неки би рекли и кључне улоге по светску будућност у оба светска рата. Можда и далеко значајније од тих моћних империјалиста који су некад само лежерно посматрали један храбри народ са Балкана који несвесно гине за њихове интересе, наивно мислећи да се бори за сопствену слободу. Но њима то није било битно јер и као статисти су увек могли да одреде све, од друштвеног поретка и крхких граница на Балкану, па све до начина на који ће се те границе реконструисати у одређеном периоду ради њихових нових геостатешких циљева.
По правилу, у последња два века, границе на Балкану су формиране само из голог краткорочнијег или дугорочнијег интереса најмоћнијих. Југославија, било као монархистичка или социјалистичка, понашала се као нечији протекторат. И у једном и у другом периоду постојао је интерес да се такво стање одржава, а када се интерес изгубио, знамо до чега је долазило. Занимљиво је да толико ратовасмо, а ништа на крају сами одлучили нисмо, нити нас је ко и питао.
Наредна подела, на којој се вреди највише задржати, не само због њене актуелности, већ због тога што ће представљати дугорочни камен спотицања, који ће постојати и који ће бити пренесен на покољења још дуги низ година. Она је овековечена у виду једне дугометражне игране серије под називом „Коначна подела… До следећег нам виђења и поновног уједињења – ЕУ“. Све у складу са максимом да се историја понавља, први пут као трагедија, а дрги пут као фарса. На овим просторима она је у пракси и доказана.
С тим што се историја код нас понављала много више од два пута, а за свако следеће репризирање као адекватну допуну ове маскиме, додао бих да би требало да стоји – ријелити шоу. И то орвеловску верзију ријелитија за велике играче. Управо тако се и одиграва даљи расплет, који се у репризној варијанти овог „евергрин“ чина понавља тренутно у реторици званичника који се у складу са насловом овог сјајног комада разводе, кокетирају, па воле и то баш као у свим професионалније урађеним драмским опусима. Свакако, овај комад је био потпомогнут од скоро сваког народа бивше СФРЈ, и то на бази квазинационалистичких и иредентистичких тежњи.
Дакле, тада је свако имао свог главног глумца – „суперхероја“. Уједно, тај је био и режисер, а понеки „најсрећнији“ попут Срба имали су и своју „суперхероину“. Код Бошњака у улози „суперхероја“ био је Алија Изетбеговић, код Хрвата Фрањо Туђман, док код Срба Слободан Милошевић и хероина му Мира, но њу ћемо, ипак, овде оставити по страни. Наравно, ова читава трагикомична фарса ријелитија не би била то што јесте без значајног „продуцентског“ (читај: финансијског) уплива из најбољих светских продукцијских кућа. Оне су се нарочито истакле у жанру „дивиде ет импера“ познатијем као завади па владај, а који је нама, народима са Балкана потпуно јел’те непознат. Трагичан део овог шоу-а је свакако ишао преко леђа пучине који живе на овим просторима, а комичан и профитабилан за инострано тржиште.
Нарочито војно и новинарско-лобистичко, а богами и ништа мање интересантан за аудиторијум широм света. Иначе, те продукцијске куће имају вишевековно искуство у снимању оваквих опуса и, наравно, потрудиле су се да то буде што романтичније и спектакуларније изведено. Сад, зашто квазинационалистичке тежње „суперхероја“? Одговор је врло једноставан. Зато што су се сва три „суперхероја“ превасходно борила много више за лични интерес, богаћење и покушај стварања сопственог култа личности у земљама из којих долазе, него ли за сопствене народе који би требало пре или касније да наставе да живе једни наспрам других у овим или оним околностима.
Нарочито се по „националистичким“ особинама истицао српски представник у овом трилеру личности. Наиме, Милошевић је био потпуно заслепљен од уклесане петокраке КПЈ на челу, и очигледно није видео пад Берлинског зида и рушење једног система тамо где је и настао, у Москви. Овај примерак „суперхероја“ одбио је да се помири са том чињеницом и својом неспремношћу и потпуно погрешном антиципацијом догађаја, на које изгледа нико жив није могао или смео да му укаже, наставио је да буду трн у оку читавом свету и да се себично инати. Коме? Себи? Свом народу? Или можда да изазива „продуцентске куће“? Ипак, њему је било занимљивије да се игра великог квазипатриоте на Газиместану, тада већ у психолошкој монодрами личности у улози између безидејног националисте и бољшевичког бирократе.
Било како било, овај део серије се завршио како се завршио, године су изгубљене, генерације избегле трбухом за крухом, а жал због те проклете деценије заувек остала у сећањима многих. Оно што ову поделу и „суперхероје“ овог времена чини специфичном и уникатним у односу на све друге, свакако јесу њихове „заоставштине“. Управо оне које представљају садашњост, а и будућност овог пројекта који је већ увелико загазио у трећу деценију одигравања. Ту мислим на њихову „дечицу“ која су у међувремену порасла и отиснула се. Нечија чак и биолошка, док нечија само политичка, данас чине то крем друштво које заједно са својим идолопоклоницима држи конце власти, свака у својој држави.
Пре него што се посветимо „дечици“ хероја и антихероја, ваља споменути чињеницу да су горе наведени потписали један папирић под називом „Дејтонским споразумом“ из 1995. године. Тиме су се, између осталог, свесно или не, те глобалне дворске луде обавезале и да ће сарађивати са међународним иституцијама и судовима. Тада им није ни случајно пало на памет да ће и сами бити прогоњени од истих, јер ко може нешто таквим великанима и главешинама? Након тога сваки из ове „фантастичне тројке“ је наставио да влада својом земљом, а по неки је од стране људи блиских „продуцентским кућама“ чак био и проглашен за принца мира и слободе-хероја просперитета и будућности.
Мислећи да се тиме завршила читава игранка, и не слутећи да коначни расплет тек долази. У складу с тим, планови глобалних сила су предвиђени ипак коју декаду испред, и не зависе од тренутне групације која се налази на позицији власти, јер су институције и интерес дугорочни, а људи у њима подложни смени и потрошни. Код нас је ситуација нешто другачија, суперхероји на власти су егоцентрични и нарцисоидни, мисле да ће живети вечно, а њихови мозгови су фабрички подешени на живот од данас до сутра, потпуно занемарујући покољења која долазе, којих су им узгред пуна уста.
Но, вратимо се нашој некадашњој светлој будућности, данас горкој садашњости односно „дечици“ хероја и антихероја. Та отиснута дечица (овде превасходно мислим на дечицу српског „суперхероја“) вршљају безбрижно својим двориштем, које се из године у годину, све више смањује, али обрнуто пропорцијално томе, она нам обећавају у наредним годинама никад бољи живот и стандард грађана. Као и свака добра деца, она нису заборавила свог некадашњег политичког оца и данас желе да му подигну споменик. Оправдање и повод за тако нешто, дечица су изразила након што се неко (британски новинар) сетио да прочита првостепену пресуду Радовану Караџићу, стару пет месеци.
Треба подсетити да су све досадашње пресуде које су долазиле из истог тог Трибунала, и које су, узгред буди речено, биле скандалозне, увек са оправданом критиком биле дочекиване од наших власти. Док данас, одједном, преко ноћи, постале су легитимне и правно утемељене, чак и за нашу власт. Жеља да се по сваку цену оправда политички отац је очигледна, али како се онда, господо и другови драги, може назвати ово осим врхунцем цинизма? Први у редовима критика свих Хашких пресуда били су Вулин и Дачић. Управо они који су се гле чуда, са накнадном памећу сада први и позвали на пресуду Трибунала и тај штури параграф у процесу против Радована Караџића, који Милошевића наводно аболира од кривице за дешавања за време рата у Босни 1992-1995. године. Како то сада одједном дајемо Хашком суду легитимитет и напрасно му се може веровати?
На страну што се у праву, наравно, нико не може постхумно ослободити или осудити, нарочито не тек након првостепене пресуде у процесу против неке друге особе. Такве олаке квалификације из врха након неправоснажне пресуде и скандирање ослобађајућом пресудом зарад јефтиног маркетинга, могу само да унесу новог „ровца“ у наше већ довољно хетерогено и збуњено друштво. А све то имајући у виду да је хашко тужилаштво већ најавило покретање жалбеног поступка у овој пресуди, где се нарочито потенцира однос на релацији Караџић-Милошевић. Хипотетички говорећи, што се саме оптужнице против Милошевића тиче, и да се утврдило да нема везе са већином ратних збивања у БиХ, немојмо се заваравати у томе да хашко тужилаштво не би нашло „јаке доказе“ пре свега базиране на дешавањима у Хрватској и КиМ, на које се највише и ослоњала оптужница против њега.
Имају ли Дачић или Вулин, или било ко у Србији, илузије да би Хашки суд ослободио Слободана Милошевића да је доживео своју пресуду? Мислим да и не вреди расправљати на ту тему. Њему би, несумњиво, била одређена вишедеценијска, ако не и доживотна робија, и тиме би се сви даљи случајеви против српских генерала и осталих оптужених много лакше изводили, и много би већи терет данас био на плећима Србије, а ко зна какве би се још тужбе „родиле“ на пракси овог случаја. Сигурно да је била грешка изручење председника земље тој накарадној институцији, какав год он био, требало је да му се суди у Србији.
Међутим, у то време нису постојали услови за тако нешто у Србији, и ондашње власти нису биле у позицији преговарача са „продуцентским кућама“, већ нажалост најобичнијег извршитеља оног што им је било наређивано. Исто тако, аболиција за хаос и патњу у земљи се не може пронаћи ни у томе како је Милошевић скончао свој живот. У томе се једино може наћи још један доказ за то колико један српски живот вреди по „међународним критеријумима“, био тај неко Милошевић или мала Милица из Батајнице.
„Чујте Срби“ Арчибалда Рајса је можда и најдобронамерније штиво које смо од неког странца добили у скоријој историји, нажалост смо га изледа слабо чули, а још мање и искористили. Очигледно смо превише потискивали истину и гурали је под тепих, јер да није тако, данас не би могле бити изговарене разне неистине. Такође, чињеница је и то да су овде државници, много пута, радије прећуткивали истину и свесно изговарали лажи, ваљда мислећи да је народ који живи у заблуди бољи народ. Међутим, манипулација информацијама често дође главе вође, јер нису дугорочне и расплет догађаја не зависи од њих самих. Вероватно су се претходне вође водиле и оном старом, да хиљаду пута изговорена лаж постаје истина.
Љубав према лажи овдашњих политичких елита досегла је те висине безобзирности и лицемерства, као и то да се крајњи програмски циљ своди на замајавање народа и довођењу га пред свршен чин. Захваљујући такозвананој „корак по корак“ шеми, где се малим али филигрантски прецизним корацима планира сваки наредни поступак као и најповољнији тренутак када би требао да уследи. Често се тај „повољни тренутак“ за неку иначе непопуларну одлуку или саопштење поклопи са неким значајним спортским успехом репрезентације или појединачним успехом спортиста. А пошто, хвала богу, њих има, тако се перфидно заобилази евентуални круг критика.
У таквим ситуацијама врхунског маркетинга, а уз помоћ медијског спина пролаз једне такве акције свакако је безболнији и више је загарантован, док се било какав маневарски простор критика сужава на минималан или никакав. Са оваквих ситних примера можемо пројектовати и оне веће, крупније које нам се такође подмећу и сервирају на тацни.
До кад ћемо се делити и имати „хероје“ и „антихероје“ у политичком животу? Оне који само могу да нас још више заваде, и који су величине капи кише, а најављују нам неке велике промене и олује? Уместо тога, треба нам једна здрава популација која само као цела и јединствена може и мора да обави херојски посао да би се тако нешто и променило. Када ће се то и обистинити, то нам само остаје да нагађамо. А до тад, корисна нам може бити она Пашићева: „Спаса нам нема, пропасти нећемо“.
