Пинк мора пасти попут Бастиље!

Мирослав Паровић

07:40 09.06.2023.

Историјска пракса је показала да се власти могу мењати, али да без промене система не долази до суштинске промене већ се све своди на ону народну „сјаши Курта да узјаше Мурта“. Исто тако власти се мењају на изборима, а промена система је увек повезана са неким обликом револуције која се потом само верификује на изборима чиме се ствари уводе у неке легалне токове. При томе револуције не морају и углавном и нису насилне већ могу бити попут Плишане револуције у Чехословачкој или Револуције каранфила у Португалу. Јасно је да Србији треба промена накарадног система који је од нашег друштва направио токсичну депонију која убија људе. На нама је да урадимо све да револуција буде нежна у извођењу, али и немилосрдна по ефектима које ће у друштву и држави створити, сматра Др инж. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета

Хајде прво да размотримо шта су то кључне одлике система у којем живимо. Да ли се у Србији цени рад? Не, имамо најлошији закон о раду по којем су запослени део субвенција које се дају страним компанијама и имају право само да ћуте и раде. Да ли се у Србији цени знање? Не, најбољи доказ за то је то што су нам на најодговорнијим местима у друштву људи који немају адекватно образовање радно и животно искуство, а једини критеријум избора је подобност и лојалност Вучићевом режиму. Да ли у Србији постоји владавина права? Не, јер је само код нас могуће да за гажење детета на пешачком прелазу виновник добије само кућни притвор или да за дивљање Ламборџинијем и јавне претње полицији не буде кажњен изгредник већ његов аутомобил. Да ли се у Србији брине о животној средини? Не, дивље депоније су на све стране, а све фекалије и отпадне воде пуштамо директно у реке без било каквог пречишћења. Да ли се у Србији брине о животу људи? Не, људи су сведени на пуки број, а у екстремним случајевима као што је то на Косову и Метохији наш народ је од стране актуелне власти у улози топовског меса и монете за поткусуривање. Дакле, систем у којем ми живимо је такав за не пожелети ни најгорем непријатељу и сасвим логично да су се људи након мајских трагедија схватили да је крајњи тренутак за промену.

Фото: Фејсбук

Дакле постоји вољни моменат у народу, а претходних пет протестних скупова су показали да се ствара и критична маса спремних људи. Такође, Вучићев контрамитинг је показао да је његов систем попут диносауруса са малом главом, а огромним телом које та мала глава више не може да нахрани, те да он готово да нема било кога ко је спреман да га брани. У најкраћем, снага народа расте, снага Вучића пада и тачка пресека те две путање биће идеални тренутак за револуцију. Ако узмемо за пример Плишану револуцију у Чехословачкој можемо видети да је читав процес нежне промене система трајао безмало две године. Почело је низом мањих протесте крајем 1988. и почетком 1989. године да би се онда десио кључни део промена почевши од 17. новембра до 25. новембра када је на улицама Прага било преко пола милиона људи. Притиснута овом огромном потенцијалном енергијом народа, а без механизама да одбране свој већ потпуно трули комунистички режим власт је попустила и направљена је нека врста прелазних политичких решења тако што је лидер Прашког пролећа које се одиграло 1968., Александер Дупчек постао шеф савезног парламента, а Влацлав Хавел је именован за председника државе. Тиме је направљена прелазна власт која је припремила демократске парламентарне изборе који су одржани јуна 1990. и након тога Чешка и Словачка постају нормална и уређена друштва.

На мапи пута нежне револуције ми се тренутно налазимо негде у близини оне завршне фазе у којој ће се акумулисати довољна потенцијална енергија народа. Отуда не треба да чуди што Вучић ради све да испровоцира поделе и сукобе како би се акомулисана енергија трошила не међусобне свађе и поделе. У том погледу ангажовао је разне екстремистичке покрете како деснице тако и либерала. Присуство Жена у црном и војвођанских аутономаша са једне, као и Достојних и њима сличних са друге стране јасна су индикација намере власти. Међутим, кључни удар није требао јер није ни могао да дође са екстрема. Кључни удар је био планиран преко тзв. „државотворне опозиције“ (ДСС, ПОКС, Двери и Заветници) чија је јасна намера која је чак и јавно изречена била да се формира нека врста националне колоне унутар протеста уз образложење да је народ изманипулисан и да га преузимају грађанисти. Бошко Обрадовић је чак јавно израчунао да би та национална колона која би се формирала имала 50 мандата на изборима. Практично од суботе 27. маја када су „државотворци“ први пут дошли на протест кренуло се са јавним урушавањем истог. Срећом па је народ прозрео ту игру те се након неколико дана ствар рашчистила саопштењем Милице Ђурђевић Стаменковски о томе како Заветници неће да имају ништа са како каже прозападном опозицијом, тако да ће остати занимљиво видети даљу динамику односа ње и Бошка Обрадовића. Додоуше, могуће да је по среди и нека врста игре по принципу да умиљата „државотворна опозиција“ две маме сиса.

Како нису прошли удари преко разних сатрапа, наредна фаза покушаја гушења протеста ићи ће кроз средину и то преко покушаја куповине некога од декларисаних организатора. У том погледу власт је ангажовала и међународне лобисте који суфлирају неким лидерима опозиције у Србији како је Вучић и даље јак код странаца и како не треба да се надају да је готов. Уз ту причу иде и препорука како је потребна деескалација и склањање народа са улице те враћање у институције. Из тога што чујем делује ми како ће овај летњи прелазни рок на српској политичкој сцени бити много занимљивији од фудбалског прелазног рока. Власт не жали новце да у своје редове доведе нека звучна појачања. Срећна околност је та што нико од нас нема ауторитет над побуњеним народом и сходно томе чак ни бомбастични трансфери у Вучићеве редове неће направити неке велике проблеме. Такође, стање у табору власти је јако лоше, опет фудбалским жаргоном речено ситуација у свлачионици им није баш сјајна што је јако важно јер онда на терену праве велике грешке и отварају нам шансе.

Елем, поставља се даље питање шта нама ваља чинити?! Прво, мора се јако водити рачуна да се брзо елиминишу они који роваре како се не би на њих трошила велика енергија. У том погледу кључно је да се не одустаје и не мења списак захтева протеста. Иако је тај списак мањкав и вероватно би свако на њега могао додати нешто или нешто склонити, али сада је тај акламацијом усвојени усмени документ главни легитимитет који сви ми заједно имамо. Срећна околност је што је на списку захтева и онај о укидању националне фреквенције за телевизију Пинк. Да није било тог захтева ова наша тиха српска револуција не би имала практично никакве шансе за успех. Наиме, Пинк је симбол пропасти пуних тридесет година уназад. Није било друштвене и политичке трагедије, а да Пинк у томе није имао удела. Од промоције и рекламирања ратних профитера, криминалаца, проститутки до рекламе и потпоре буквално за сваку власт. На овај начин Пинк је постао нешто попут Бастиље у предреволуционарној Француској. Чисто ради подсећања, Бастиља је била кула у Паризу која је служила као затвор махом за политичке затворенике. У тадашњим политичким играма и надмудривањима око тога да ли ће пре власт да изведе државни удар или народ револуцију, удар на Бастиљу и њен пад 14. јула 1789. означио је победу народа. Ваља приметити да није извршен напад на краљевски двор у Версају нити на неку другу државну институцију већ на омражени симбол. И управо је пад тог омраженог симбола означавао пад система тако да данас никоме није превише интересантно то што су Луј XВИ и Марија Антоанета званично са власти збачени 1792. и коначно погубљени октобра 1793. већ се пад Бастиље слави као национални празник Француске.

Отуда је значај пада Пинка у овом моменту важнији од пада самог Вучића јер чак и да Вучић сутра оде, а остане Пинк, неће доћи до промене система. Из тог разлога је поновићу то још једном, кључно да се без обзира на бројне друге политичке изазове и догађаје попут најновије издаје на Косову не одустане од постављених захтева и да се они не мењају на било који начин. И сам Вучић је свестан тог симболичког значаја Пинка и отуда је спреман да га брани до краја. Видели смо да је у циљу покушаја умиривања народне побуне школа у читавој Србији практично укинута декретом, буквално преко ноћи и без консултација са наставним кадром. Истовремено Задруга је и даље актуелна и биће завршена мање више када је било и планирано, а на име претрпљеног „душевног бола и патње“ власт ће преко Телекома власнику Пинка исплатити огромне паре кроз куповину једне од фирми у којој овај има свој удео. Уз то, Вучић је одлучио да ојача симбол зла тако што је у помоћ Пинку послао и нову телевизију Информер чиме јасно показује да спрема фортификацију за коначни обрачун.

Улазимо дакле у завршну фазу. Морамо задржати једну колону кроз коју треба увећавати потенцијалну енергију народних маса. Друго, морамо се усмерити прво ка рушењу симбола Пинка. Дан одузимања фреквенције овом медију биће у историји означен као дан прве српске мирне револуције. Знам сигурно ће многи који ово читају помислити да Вучић неће пасти без физичког обрачуна и да је нежна револуција у нашем случају искључена. И ти људи који тако размишљају су можда и у праву, ал ако власт не буде хтела мирно да се повуче ваља на памети имати стихове Бранка Миљковића: „ко не уме да слуша песму, слушаће олују“.