Прочитај ми чланак
(Новости)
Отац Ермолај из манастира Ковиљ, до 2006. Владимир Турчан, једини је православац међу Словацима и једини офталмолог међу монасима
Све је промисао Божја. До 21. године, о вери нисам знао готово ништа, осим да су моји Словаци евангелисти. А онда сам, на другој години студија, срео Душана Сланкаменца, који ће ми, доцније, постати више од пријатеља и брата и који је, кад већ говоримо о промисли, рођен истог дана и исте године када и ја. Иако ни сам није био из религиозне породице и мада то временије било нимало наклоњено вери, он је, сам, већ тада понирао у раскошне дубине православља. Онда смо кренули заједно.
Монашко име
Монашко име саговорнику „Новости“ дао је владика Порфирије, по светом свештеномученику Ермолају.
Он, истина, није био лекар, али је био духовни отац Светог Пантелејмона, који то јесте био.
Отуда и духовна веза са ковиљским монахом који је понео његово име.
Овако, у лековитом миру манастира Ковиљ, говори монах Ермолај. До 2006, када је примио монашки постриг, звао се Владимир Турчан. Уз то име ишла је и титула доктора медицине, стечена на Медицинском факултету у Новом Саду.
– То почетно зарањање у беекрајни простор православља је кулминирало 1984, током туристичког путовања у СССР. За разлику од других колега, Душан и ја смо, на ужас водича, обилазили раскошне московске цркве. У новембру те године крстио сам се у православном храму у Зрењанину.
Владимиру је, разуме се, кум био Сланкаменац, данас иначе угледни гастроентеролог у граду на Бегеју. Ипак, родитељима Зденки и Јану није одмах рекао какав обрт у свом животу је направио.
– Сазнали су то много година касније и дуго им је требало да се с тим и помире. Као и већина, и они су Словаке изједначавали са евангелистима, Србе са православцима… Касније су схватили да ја тиме што сам постао православац нисам престао да будем Словак.
Зов монашког живота му се, наставља, јавио још током студија. О томе је, уз остале, разговарао и са светогорским монахом Макаријем, с којим се спријатељио током потоњих одлазака у Грчку, али му је он саветовао да, пре тога, ипак, заврши студије. То је и урадио.
– У међувремену сам завршио и специјалистичке студије и животне околности су ме одвеле у Грчку, тачније у Атину. Ту сам, као офталмолог, девет година радио у једној угледној очној клиници.
Монашки зов га, међутим, није напуштао, па се с почетка овог века вратио у Србију, а пре него што је 2006. примио постриг, у Ковиљу је четири године био искушеник. Своју стручну литературу поделио је колегама, верујући да је лекарска каријера дефинитивно иза њега, али…
– Све је, па и то, била промисао Божја. Игуман нашег манастира, владика Порфирије, тада је писао докторску дисертацију у Атини, а ја сам често, што због знања језика, што због познавања града, тамо ишао с њим. Једном ми је, више узгред, рекао да се распитам колико би коштала половна офталмолошка ординација. Отишао сам до мог бившег колеге, добротвора и великог пријатеља др Томаса Кицоса. „За тебе ништа“, рекао ми је, „имамо две у подруму, бирај коју хоћеш“.
Штавише, Кицос је, о свом трошку, опрему довезао у најстарији манастир српског дела Паноније, који датира још из 13. века, па се монах Ермолај, ипак, вратио својој основној струци. Он не лечи само тридесетак монаха манастирско братство, већ и мештане Ковиља, Шајкаша, Мошорина, Вилова, Чуруга, Титела, Каћа, Будисаве… Ту, подједнако, лече и свој вид и своје душе.
(Вечерње новости)
