Pročitaj mi članak

Opet će da gazi Srbe: Veliki povratak Tonija Blera

Dragan Bisenić
0

Bler je napustio Dauning strit deceniju i po pre svetske ekonomske krize, Bregzita, KOVID-19 i rata u Ukrajini. Vraća se zahvaljujući laburističkom lideru, ser Kir Starmeru

Rehabilitacija bivšeg britanskog premijera Tonija Blera i povratak njegovog uticaja u Laburističku stranku, koja se donedavno borila da jedva izgovori njegovo ime, izgleda da je završena u trenutku kada je sadašnji laburistički lider, ser Kir Starmer, s njim podelio pozornicu na nedavnoj konferenciji koju je pod nazivom „Budućnost Britanije” organizovao Blerov Institut za globalne promene. U prijatnom ćaskanju u hotelu „Park Plaza Westminster Bridge“, prekoputa zgrade britanskog parlamenta, Bler i Starmer su završili dan čestitajući jedan drugom na uspešno obavljenom poslu.

Nedavni veliki spor između Starmera i nekih delova njegove stranke povodom pitanja socijalnog osiguranja samo površno je spomenut, iako je Starmer iskoristio priliku da uzvrati svojim unutrašnjim kritičarima nakon što je tokom vikenda izjavio da će laburisti zadržati granicu socijalnih davanja za ljude sa više od dvoje dece, odluku koju su usvojili konzervativci: „Stalno govorimo, kolektivno, kao stranka, da moramo da donosimo teške odluke”, rekao je Starmer Bleru, a novinari to čuli na kraju konferencije. „Uopšteno, svi kažu: ‘Tako je Kir’. Ali kada treba da donesemo teške odluke – a zaglavili smo u jednoj poslednjih nekoliko dana – oni kažu: ‘Ne sviđa nam se to. Zar ne možemo da donesemo još jednu?’”

Tema koja se javila u ovoj diskusiji biće relevantna i s njom će se suočiti vlada sa Starmerom na čelu ako laburisti pobede na sledećim izborima koji će se održati naredne godine. Starmer je ovom prilikom rekao je da je nemoguće navesti sve izazove sa kojima bi se njegova administracija mogla suočiti, i pomenuo pet „misija” za svoju buduću vladu koji odražavaju pet Blerovih obećanja glasačima iz njegovog prvog mandata. Tih pet ciljeva za laburističku vladu su ekonomski rast, zdravlje, čista energija, kriminal i obrazovanje. Starmer je u akutne britanske probleme ubrojao i krizu rastućih troškova života, klimatske promene, starenje društva, veštačku inteligenciju, „nered u poslednjih 13 godina”, „promašen dogovor o Bregzitu”, „hipotekarnu bombu”, infrastrukturnu oskudicu investicija, nedovoljno finansiranje javnih usluga i stagnirajuću produktivnost. Bler je siguran u Starmerovu pobedu. „Uradili ste neverovatan posao”, rekao mu je Bler. „Od 2019, kada je bila na ivici izumiranja, doveli ste Laburističku partiju do predvorja vlade”. Nedavno mu je prognozirao: „Ono što ćete naslediti kad dođete na vlast sledeće godine je mračno”.

Starmerovi izgledi za pobedu na predstojećim izborima u ovom trenutku više su nego dobri. Laburiste podržava 45 odsto Britanaca, a konzervativce svega 27 odsto. Iako se izbori održavaju u decembru sledeće godine, niko nije uspeo da nadoknadi ovoliku razliku u drugoj polovini izbornog ciklusa.

Međutim, više od očekivane pobede laburista na izborima, britansku javnost okupira mogućnost povratka uticaja i moći Tonija Blera u blizinu političke vlasti. Britanski mediji na to reaguju uz dosta gunđanja. Tako se Telegraf pita: „Da li vam je nedostajao Toni Bler? Prošlo je 16 godina od kada je otišao sa političke scene i započeo novi život savetujući po svetu. To se apsolutne razlikuje od normalnog ‘zagrobnog života’ drugih premijera. Margaret Tačer je otišla da radi na svojim memoarima. Džon Mejdžor je iznajmio kancelariju sa pogledom na Vestminster i tamo bezazleno sedeo. Gordon Braun živi u mraku u Fajfu i piše knjige. Dejvid Kameron svoje vreme deli između farme Soho i dobrotvornog rada. Ali Bler? Uvek je imao daleko veće ambicije.”

Bler se prošle godine žalio na „rupu u upravljanju Britanijom, tamo gde bi trebalo da budu nove ideje.” Ako želi da popuni tu rupu, sada je u savršenoj poziciji.

Život posle Dauning strita

Bler je svoju postpremijersku karijeru započeo u konsultantskoj ulozi u kompaniji „Tony Blair Associates”, koja je davala savete brojnim vladama u svetu. Pre sedam godina stvoren je „Institut Tonija Blera za globalne promene”, koji ima 750 zaposlenih sa aktivnostima u preko 40 zemalja. U vladama širom sveta nalazi se više od 100 Blerovih ljudi, kako se to navodi u promotivnom videu Instituta.

Početkom ove godine, pojavile su se i brojne spekulacije da bi Bler mogao da nasledi Klausa Švaba na čelu Svetskog ekonomskog foruma. Iako apsolutno pripada najvišoj nomenklaturi Davosa, pitanje je da li je Toniju Bleru potrebno da nezavisnu i samostalnu poziciju koju ima sa svojim Institutom zameni za kolektivnu ili, u najboljem slučaju, akcionarsku ulogu u jednom ogromnom događaju, gde bi morao da bude ljubazni domaćin političarima kojima je sada nadmoćni učitelj.

Blerovo delovanje je globalno, ali je Velika Britanija u velikoj meri izuzeta iz fokusa njegovih aktivnosti. Sada, po svemu sudeći, neće više biti tako. Blerov Institut ima novi projekat: „Budućnost Britanije”. Upravo je na tom projektu došlo do zbližavanja bivšeg i sadašnjeg laburističkog lidera. Starmer je bio ključni Blerov sagovornik na pomenutoj konferenciji, ali više od samog događaja, utisak je ostavilo to što se mnogima učinilo da se u Blerovoj senci stvaraju nove mreže moći. U javnosti je procenjeno da Starmer nema mnogo ideja ili kontakata, a Bler je spreman da ove manjkavosti nadoknadi, pa može da se očekuje da će dobar broj Blerovih službenika i saveznika biti prebačen u Starmerovu vladu, dok su neki već počeli da „rade” unutar Laburističke stranke.

Smatra se da su Blerovi ljudi imali uticaja u procesu izbora laburističkih poslanika – što je najdublje sredstvo za oblikovanje sledećeg parlamenta. To nije toliko Blerova restauracija, već regeneracija. Kao da se priprema za novu ulogu. Blerovi saradnici svedoče da se sada vratio svojoj staroj navici da u nedelju uveče sastavlja dugačke beleške koje im odmah šalje. Baš kao u stara vremena.

Povratak u EU

Kir Starmer je više „braunovac” nego „blerovac”: čovek mašina koji se popeo na vrh vladine pravne birokratije. Ispostavio se kao uspešan, pošto je pobedio „korbinizam” u partiji i uspostavio potpunu kontrolu nad partijskom mašinom. Tokom svoje uspešne liderske kampanje 2020. godine, Starmer je tvrdio da je svoj čovek, rekavši: „Mogu da mislim svojom glavom, ne moram da grlim Džeremija Korbina, ne moram da grlim Tonija Blera ili bilo koga drugog da bih doneo odluku”.

Starmer je izabran u Donji dom parlamenta na opštim izborima 2015. godine, a od strane tada novog partijskog lidera Džeremija Korbina u septembru iste godine postavljen je za ministra u senci za imigraciju. Podneo je ostavku 2016. u znak protesta protiv Korbinovog vođstva, ali je kasnije te godine prihvatio novu funkciju u Korbinovoj administraciji, kao državni sekretar u senci za izlazak iz EU nakon Bregzita. Starmer se zalagao za drugi referendum o Bregzitu, izjavivši da će na tom referendumu glasati za ostanak Britanije u EU, a ova politika je na kraju uključena u izbornu platformu laburista 2019. godine. To je nešto što je Bler svakako pozdravio.

Nakon poraza laburista na opštim izborima 2019, Starmer je pobedio na izborima za vođstvo stranke naredne godine. Njegovo vođstvo karakteriše kretanje ka političkom centru i napuštanje levičarske platforme koju je zastupao Korbin, kao i protivljenje nekim od poteza vlade tokom pandemije COVID-19. Uz to, Starmer je naglasio važnost eliminacije antisemitizma u Laburističkoj partiji, što je opet otklon od Korbina koga su upravo optuživali za levičarski antisemitizam. Za sebe govori da je „cionista ako to označava nekoga ko veruje u državu Izrael”, ali je i pristalica palestinske državnosti sa rešenjem o „dve države”. Osudio je plan američkog predsednika Donalda Trampa o „dogovoru veka”, a „Avramove sporazume” za region Bliskog istoka nazvao farsom, kao akciju koja „nije u skladu s međunarodnim pravom i zaštitom ljudskih prava”.

Politika protiv Srbije

Za nas je važno da je Starmer bio jedan od britanskih pravnika koji je neposredno učestvovao u radu tužilaštva Haškog tribunala. Danas se s ponosom seća tih vremena. Govoreći o sukobu Rusije i Ukrajine, podsetio je nedavno da je „ranije imao odgovornost u Hagu za borbu u korist žrtava srpske agresije”.

Današnji vođa britanske opozicije zastupao je Hrvatsku u tužbi koju je zvanični Zagreb podneo 1999. godine, tužeći vlasti u Beogradu za genocid koji su snage SFRJ i SR Jugoslavije navodno počinile na hrvatskoj teritoriji. Zagreb je od Beograda tada tražio i da „kazni sve počinioce ratnih zločina tokom sukoba 1990-ih, vrati sve ukradene umetnine i plati ratnu odštetu”.

„Motiv srpskog rukovodstva bio je da dominira trećinom hrvatske teritorije, ali način osvajanja teritorije otkriva nameru srpskog vođstva i JNA da trajno iskoreni hrvatsko stanovništvo kako bi se Hrvatska pretvorila u državu pod srpskom dominacijom”, rekao je tom prilikom Starmer. Međunarodni sud pravde odbacio je ovu tužbu u februaru 2015. godine i zaključio da „Hrvatska nije dokazala da su JNA i srpske snage počinile genocid”.

Kosovski premijer Aljbin Kurti sastao se početkom ove godine sa Starmerom. Za razliku od opravdavanja napada na SR Jugoslaviju 1999, Starmer je bio jedan od prvih koji je 2003. godine tvrdio da Džordž V. Buš, tadašnji predsednik SAD-a, i Toni Bler, premijer Britanije, nemaju legalnu osnovu za napad na Irak.

Kratkovida strategija

Bler i dalje izaziva duboke podele u sopstvenoj partiji. Mediji predlažu Starmeru da je za njega korisnije – ako zaista želi da transformiše Britaniju – da se fokusira na razloge zbog kojih to nije uspeo Bler, trostruki pobednik na izborima, umesto na Blerove prolazne uspehe. Naime, osvrćući se na Blerove premijerske mandate, Spektejtor ističe se da se oni više čine kao izgubljena prilika nego vreme ozbiljnih i trajnih dostignuća.

Njegove dve pobede, 1997. i 2001, i konfuzija koja je zahvatila konzervativce oko toga kako najbolje da odgovore na njih, zajedno sa stalnim ekonomskim usponom, dali su Bleru politički i finansijski prostor za promene u Velikoj Britaniji. Ali on nije želeo da iskoristi taj prostor. Umesto toga, on se pridržavao osnovne tačerovske ortodoksije koja predviđa superiornost tržišta nad državom, osim u izuzetnim okolnostima.

Blerov pristup je svakako kratkoročno funkcionisao i za laburiste i Britaniju. Ali njegova kratkovida izborna strategija i vera u globalizovano slobodno tržište na kraju su imali katastrofalne posledice za Britaniju, koje će Starmerova vlada morati da popravlja.

Bler je napustio Dauning strit deceniju i po pre svetske ekonomske krize, Bregzita, COVID-19 i rata u Ukrajini. Kada je on bio na čelu vlade sindikati su bili zastrašeni, inflacija i porezi su bili niski, a ekonomija je napredovala. Kontekst koji je omogućio Blerov uspeh je promenjen na mnogo načina, a malo njih su dobri. Shodno tome, izgleda čudno da komentatori i dalje govore o Bleru kao o relevantnom akteru britanske političke scene, posebno imajući u vidu mračni oblak Iraka koji se nadvija nad njim.

Kada je lider Laburista Harold Vilson 1964. izabran za premijera, nije se konsultovao sa Klementom Atlijem, koji je od 1945. do 1951. bio na toj funkciji, o tome kako treba da vodi svoju vladu, niti je Bler 1997. pozvao bivšeg premijera Džejmsa Kalahana kao bilo kakvog mentora. Možda bi Starmeru bilo najbolje savetovati da danas zauzme isti pristup prema Toniju Bleru.

Neoprostivo i oprostivo

Drugi, poput bivšeg Blerovog ministra Denisa Mekšejna, snažno podržavaju saradnju Blera i Starmera. Mekšejn zaključuje da je Bler „legendarna ličnost za laburiste i to s pravom, tri puta je pobedio na izborima i dao laburistima najduži period u vlasti, a nasledio je zemlju toliko uništenu da su se njeni siromašniji regioni, poput Južnog Jorkšira, Velsa ili severoistoka zemlje, kvalifikovali za dobrotvorne donacije od stotine miliona evra od EU. Snažan razvoj Londona 1980-ih i neophodne reforme zakona o zapošljavanju nakon štrajkova u javnom sektoru iz 1970-ih, sakrili su činjenicu da su godine pod Margaret Tačer ostavile ogromne delove Britanije zapuštenijim i siromašnijim nego što su ikada bili.”

Mekšejn smatra da su sve dobre reforme povezane sa Blerom bile potpuno zasenjene ratom u Iraku: „Nema veze što je 413 poslanika glasalo za to, uključujući sve buduće premijere do Liz Tras, ili što je i Vilijam Hejg rekao u parlamentu da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje. Nije bilo važno ni to što je Bler pokazao na Kosovu kako vojna intervencija može da okonča genocidni pokolj srpskih odreda smrti koji je organizovao Slobodan Milošević, a koga je u Bosni umirila torijevska administracija Džona Mejdžora. Intervencije u Iraku i Avganistanu nakratko su okončale Sadamovu i talibansku tiraniju, ali one su umesto njih stvorile propale države, što je otvorilo kapije masovnom dolasku tražilaca azila i ekonomskih migranata, koji je zgrčio Evropu u poslednjoj deceniji”, smatra Mekšejn.

I većina nekadašnjih Blerovih ministara se slaže da je bila greška slediti Donalda Ramsfelda, Dika Čejnija i Džordža V. Buša, a malo je i američkih zvaničnika tog doba koji sada brane invaziju na Irak. Ali, Bler ne može da se natera da kaže da je pogrešio i ponudi mea culpa. Promene koje je Blerov tim postigao za dobro Britanije su zaboravljene, jer ih niko ne brani i svi se fokusiraju na Irak.

S druge strane, pristalice Tonija Blera se nadaju da će ga nova generacija laburističkih poslanika i budućih ministara ponovo otkriti. Oni veruju da bi „bilo smešno” kada bi se Starmer oglušio o praktične uvide koje bi Bler mogao da ponudi. Zato odaju priznanje dobrom instinktu Kira Starmera da se vidi u Tonijevom društvu na visokom nivou.

Izvor: srbin.info, rts oko

Oznake: , , ,