Прочитај ми чланакПорфирије баш баш воли да уз деликатес себи наручи и помије.
Отприлике тако бих описао његову улогу рокенрол ди-џеја коју је ових дана имао на једној радио-станици, пуштајући 12 рок песама по његовом избору које га – како сам рече – „асоцирају на младост“ и „помажу му да се врати у живот када дотакне дно услед искушења“.
Foto: Printscreen/RTS
Јер, сви ми који смо слушали рок, метал и панк у младости, па потом постали делујући хришћани (никакви карактером, али минимално уцрковљени) знамо да оно што у року наводно ваља (антиконформизам, принципијелност, осећај бивања“ последњим Мохиканцем“ који не да на себе без обзира на лицемерне прекоре друштва…) одавно постоји у Православљу, чији би један од главних предводника на земљи као патријарх требало да буде и он, Порфирије.
Само, у Православљу те ствари никада нису биле фолирање, позирање и патетика као у року. Светитељи су све своје давали за своја уверења (па и главу), а Порфиријеви рокери су хероји били само на речима и на бини, а у ствари се радило о највећим конформистима система (и то глобалистичког), кукавицама, килавцима.
Оно што су Порфирију рок бендови, хришћанима су светитељи. Од страних бендова не знам ни за једног рокера да је испао фаца до краја (док од српских можда један из једног книнског бенда Минђушари који је дао живот за Крајину), док је код СВИХ светитеља то било листом принципијелно до краја.
Зато, не слушај рок или метал или се барем не хвали тим. А у сваком случају не слушај Порфирија, клони га се док не преуми. Буди заиста кул, буди хришћанин.
