Прочитај ми чланакХоће ли долазак Трампа променити агресивне регионалне стратегије и хоће ли његова победа бити добитак за Србе.
У корпусу који директно угрожава Србе и Србију ових дана су заставе на пола копља. У Загребу, Сарајеву и Приштини све је било спремно за помпезану прославу изборне победе Хилари Клинтон, која све до избора није била спорна. Зато је неочекивана победа Трампа изазвала неверицу и збуњеност. Куртоазне честитке су уследиле уз тешке дилеме – шта и како даље. Јер сви локални стратешки планови су били везани за Хилари и њене познате ставове према Србији и Србима, који су, благо речено, непријатељски.
Све је било спремно за крајње деструктиван наступ према Србији и Републици Српској, који није искључивао полувојна и војна решења. Међутим, ти агресивни блицкриг планови подразумевали су још агресивнији наступ САД и НАТО, јер без њих не само да се не могу остварити него не долазе у обзир. Све и баш све у регионалној политици хрватског, бошњачког и албанског корпуса мора да се мења након доласка Трампа.
Знамо добро теорије о постојаности и дугорочности политике САД, која се не мење ни лако ни брзо чак ни променом председника. Међутим, први пут су кандидати за председника САД имали дијаметрално супротне ставове о скоро свим међународним питањима. Тако, ако и буде Трамповог попуштања ратоборном делу Америке, то никако не може бити апсолутно. Сада је у спољној политици све постављено онако како је било у политичком програму Клинтонове. Значи, итекако се већина ствари мора мењати и то брзо. Трамп не би био никакав Американац и никакав бизнисмен ако већ данас не би размишљао о следећем мандату и никако се не сме догодити да разочара своје гласаче.
За нас су резултати избора у САД били разлика између рата и мира и зато смо их пратили са већом пажњом него многи Американци. Мирис барута, који је већ штипао за нос, одједном је нестао. Не радујемо се ми победи Трампа што ће нам нешто помоћи, него што нема сулуду идеју да нас уништи као његов супарник на изборима. Сада је интересантно како ће Трампова победа утицати на регионалне стратегије неких наших суседа које ће се такође морати мењати и прилагодити политичким плановима свог великог ментора.
ПЛЕНКОВИЋ НЕ БИ, АЛИ ТРАМПА ХОЋЕ
Андреј Пленковић предсатвљен је у предизборној кампањи као реформатор ХДЗ и умерени политичар, са којим је могућ договор. Само је накратко заварао Србе и Србију. Његова улепшана слика потамнила је одмах након формирања Владе. Тако се јасно видело да проусташки ХДЗ не мења стратегију и да ће своје старе циљеве остваривати примерено могућностима – отворено и дрско или перфидно и у рукавицама. Застоја није смело бити док имају отворену подршку најјаче светске силе.
Прве поруке српској мањини имају типичан проусташки контекст. Значи, подршка српских представника Пленковићу у Сабору нимало није кориговала агресиван наступ према преосталим Србима у Хрватској. Све је јасно, повратка избеглих неће бити а притисци са циљем даљег исељавања се настављају. Није тешко навести примере који то у овом веома кратком периоду од формирања Владе потврђују.
Први пример је пресуда суда у Вуковару којом је Маријан Живковић ослобођен по свим тачкама оптужнице што је чекићем лупао двојезичне табле у Вуковару. Ко се не сећа те слике и коме није пало на памет да би тако пуцале и српске главе. Иако је Живковић оптужен пре три године, чак ни Милановић у свом неочекиваном али снажном проусташком заносу није смео да га ослободи. Пленковић јесте – и то је више него јасна порука Србима.
Други пример је морбидан. Пленковићева Влада у првим корацима на власти врши велике, непријатне и тужне притиске на преостале Србе у Хрватској. Започела је етничко чишћење и мртвих Срба који су се усудили да остану у својим гробницама на православним гробљима у Хрватској. Добро осмишљена акција има за циљ брисање српских трагова на подручјима где су одувек живели како би се избрисали корени српског постојања у Хрватској.
На православним гробљима у Книну и Пакрацу освануло је следеће обавештење: „Сукладно чланку 14. закона, ово гробно мијесто сматра се напуштеним и може се додијелити на кориштење…“ итд, са јасним печатом и потписом челника градске институције која има право деложације. Обавештења су залепљена на надгромне споменике како би сигурно дочекала протерану родбину ако се усуде да обиђу гробове најмилијих. Порука је јасна – заборавите повратак јер овде ни за мртве Србе нема места.
Трећи пример је званична полицијска истрага и саслушања родитеља и учитељице Љубице Бауковић у српском славонском селу Бобота. Оптужба је да су рецитовали стихове Владимира Назора и Бранка Ћопића „који позивају на насиље и величају особе из тоталитарног режима“. Рецитовало се за време прошле владе, али је истрага покренута тек за време нове, Пленковићеве. Није ли и то јасна порука и Србима и антифашистима. Знамо у чему је ствар, јер су и Назор и Ћопић били противници усташке НДХ и фашизма уопште.
Четврти пример је инсистирање на поновном суђењу председнику бивше Републике Српске Крајине Милану Мартићу због ракетирања Загреба током грађанског рата. Мартић је за тај „злочин“ осуђен у Хашком трибуналу. Иако је осуђен на 35 година затвора, то Пленковићевој влади није довољно. Тражили су изручење Матића од Естоније, где издржава казну, како би му и они судили. Када им је захтев одбијен, јер је Мартић већ осуђен за то дело, присетили су се да је он ракетирао и Карловац и Јастребарско, тако да не одустају. Важно је запазити још једну ствар – уз Мартића, оптужен је и генерал Челекетић, који је недоступан хрватском судству јер живи у Србији. Сва средства информисања у Хрватској, као по договору, навела су да Челекетић живи у Војводини, не помињући Србију. Као да Војводина није део Србије. Наравно да то није случајно.
Пленковић нема искрену жељу да промени српско-хрватске односе, и то може да учини само под притиском Трампа. Реално, Пленковићев пут којим је кренуо у наступу према српској мањини и Србима уопште, мораће да се мења, и ми те промене чекамо са олакшањем.
ЗАШТО БАШ ОРАШЈЕ?
Хрватска Влада помно и детаљно истражује злочине Срба и олако оптужује за најтежа кривична дела – ратног злочина, па и геноцида. Да ли тако поступа и према Хрватима? Таман посла. Тако се догодило и у случају везаном за хапшење припадника ХВО у Орашју, где је ухапшен и један генерал ХВО Ђуро Матузовић. Јасни докази страшних злочина се игноришу а злочинци постају још већи национални јунаци него што су до сада били.
Нема државне институсије и удружења у Хрватској да ових дана није разматрало алармантну ситуацију у БиХ по питању безбедности хрватских грађана и Хрвата уопште. Нико у Хрватској нити међу Хрватима у БиХ не помиње да ли су ухапшени стварно криви, и све приказују као нову српску подвалу на коју су Бошњаци насели. Пленковићева влада је формирала и Повјеренство за координацију активности у вези са процесуирањем ратних злочина у БиХ у које ће бити укључено више министарстава. Повјеренством руководи министар хрватских бранитеља Томо Медвед.
Као и раније, спремни су и новац и адвокатски тимови за одбрану оптужрних Хрвата које тужилаштво БиХ терети да су као припадници ХВО у Орашју, Војне полиције ХВО и полицијских структура, као и стражара у логорима и објектима за затварање, починили ратни злочин над већим бројем жртава српске националнсти с подручја Орашја и околних места. Хрватска поново џелате приказује као жртве које би требало бранити свим средствима.
Изјаве хрватског врха су у почетку биле умерене и сваким даном се пооштравале до претњи Србима у РС, па и бошњачком руководству. Тако је министар вањских и европских послова Иво Стијер рекао: „Хрватска ће увијак штити права хрватских држављана и пружити сву потребну помоћ припадницима ХВО ухићеним у Орашју“. Шта та заштита Хрвата у БиХ стварно подразумева, није баш јасно. Да ли и ону физичку заштиту, због које би Хрвати морали прећи Саву?
Србија и Република Српска морале би добро да анализирају и донесу закључке у вези са тим што се дешава у Орашју. Јер Орашје нема неки стратешки значај за БиХ у целини, па ни за Хрватску. Међутим, шира зона Орашја је од виталног значаја за одбрану Републике Српске, па је стога значајна и за Србију као гаранта њене постојаности. То је зона коридора, око кога су се водиле велике борбе током грађанског рата и где су пале велике српске жртве. Пресецањем коридора РС се дели на две физички одвојене целине, где подручје са центром у Бањалуци више не би имало физичку везу са Србијом. Никоме не треба објашњавати шта то значи.
У случају оружаног напада, не постоји осетљивија тачка РС од оне према Орашју. Коридор тешко може да пресече бошњачка војска јер су им оружане снаге слабе. Хрватска војска, уз садашње наоружање које су добили на поклон од САД, итекако може, поготово у координацији са бошњачком. Код Орашја је мост преко Саве. Веза са Хрватском је непосредна преко моста и преко Саве. Заједничким дејствима хрватских и бошњачких снага та опасност постаје вишеструко већа.
Подручје Орашја било би одличан мостобран за напад на РС из Хрватске, а пресецање коридора би онемогућило сваку помоћ Бањалуци из Србије. Зато и Београд и Бања Лука морају да отворе четворе очи кад год се помене Орашје. Не би то била прва војна интервенција хрватских снага уз подршку САД и ћутање Европе – сетимо се РСК. Има ту још један проблем – чак када би се десило да хрватске снаге пређу мост и заузму борбени распоред у зони Орашја, то још увек није напад на РС, јер је то територија Бошњачко-хрватске федерације.
Требало би имати у виду још нешто – велике обавештајне службе играју велике игре. Наравно да мислим на CIA. Хапшења у Орашју су се догодила пре избора у САД, када је војна опција решавања ситуације на Балкану висила у ваздуху. Очекивала се победа Хилари Клинтон и завршавање незавршених послова на Балкану. Не би чудило да мајстори кобинаторике ове моћне службе координирају понашање и бошњачког и хрватског врха стварањем тензија баш у Орашју, са крајњим циљем пресецања РС када за то падне одлука. Јер како се то Бошњаци присетише ратних злочина својих ратних компањона баш сада, деценијама након злочина. Тачно, политички односи су им нарушени, али ко може да тврди да и то није део велике игре CIA.
Доласком Трампа, бар се тако надамо, све велике игре које воде подручје Балкана у нови рат су пропале. Велике обавештајне службе не би заслуживале да се тако зову да немају резервну варијанту. Како резервна изгледа, видећемо ускоро, али је сигурно да неће бити тако погубна по Србе као основна. Оно што не иде у прилог нашим очекивањима о смиривању тензија јесте посета бањалучког бискупа Фрање Комарице хрватском премијеру након избора у САД, где је настављена иста реторика о „великој угрожености Хрвата у БиХ која траје већ два десетљећа“.
Истовремено је премијера посетио и апостолски нунциј монс. Алесандро Ерицом, као представник Свете Столице, који је изразио забринутост због демографских промена у БиХ и похвалио позитивну улогу Хрватске како би се то превазишло. Надајмо се да су те посете, које призивају зло, планиране раније и да немају везе са новом политиком коју ће Трамп трасирати и наметнути Хрватској.
ПАНИКА НА КОСОВУ И У АЛБАНИЈИ
Идеја о Великој Албанији веома је стара. Настала је давне 1878. године у облику удружења под називом Прва призренска лига. Од стварања те идеје до данас се знало да се она може остварити само оружаним путам, и зато су све три Призренске лиге које су до данас основане имале облик војно-политичке организације. Другу призренску лигу основала је војно-обавештајна служба фашистичке Немачке (ABVER) 1943. годнине у сарадњи са албанским колаборационистима. Ни прва ни друга нису успеле, зато је 1946. године основана Трећа Призренска лига у САД. Не случајно у САД, јер од тада ова моћна држава ради на реализацији тог пројекта више него сами Албанци.
Све је ту ишло по плану и договору и, као прелазна фаза у реализацији кончног циља, формирана је такозвана држава Косово. Зато се америчким државницима на Косову подижу споменици за живота јер остварују оно што Албанци сигурно не би могли – Велику Албанију отимањем туђих територија. Албанци са Косова већ су скупљали бронзу за споменик Хилари Клинтон, који би вероватно подигли поред њеног бронзаног мужа Била Клинтона. Сада је све пало у воду и све је под упитником, поготово Велика Албанија.
Велика је дилема Албанаца на Косову шта сада да раде. Подигли би они споменик и Трампу, али Трамп је много крупнији и тежи по свим питањима. Сада једино преостаје да сруше Билија и да тај материјал, заједно са оним који су планирали за Хилари, претопе у Трампа. То би свакако могло, али има још један проблем, скоро нерешив – Трамп је стари бизнисмен и премазани пословни човек који одавно познаје и презире све врсте маркетиншких лажи и превара. Његове компаније су његов златни споменик и не треба му никакав лажни и бронзани у Приштини.
ШТА МОЖЕ ДА ОЧЕКУЈЕ СРБИЈА
Туга и еуфорија на Балкану брзо ће проћи. Чији је Трамп зет и кога Меланија више воли, неће имати много значаја за америчку политику. Значајно је нешто друго – да ће велики део онога што је обећао Трамп морати и да спроведе, не због нас, него звог својих гласача. Ту је шанса Србије да реализује визију своје будућности без ометања и подметања клипова. Наша је предност у односу на друге земље Балкана што ми ништа не очекујемо сем да нас не дирају. А то се сада, након победе човека који је најавио смиривање тензија, неће догодити. Други су рачунали на америчку агресију, и томе прилагодили своје агресивне планове, не размишљајући да би у тим збивањима и сами сагорели. Сада ће морати да их коригују.
Сада се широко отварају врата договора и мирних решења и зато је победа Трампа за Србију била важнија него за саме Американце. Клинтоновој се није могло веровати јер је најављивало зло. Говорила је о незавршеним пословима на Балкану који ће јој бити приоритети – а нас то одмах асоцира на бомбардовање и рат. Уосталом, она не крије да је од свог мужа тражила да бомбардује Србију. Добро се уклапала у медијске подвале, када је говорила како се у Тузли провлачила испод кише српских метака и слично. Зато је за Србе победа Хилари Клинтон значила нову катастрофу у најави. Да ли ће са Трампом бити другачије, видећемо, али је наше право да се сада искрено надамо и радујемо, јер одавно за то нисмо имали прилику.
Пленковић са својом новоформираном Владом, као да је знао (или није стигао), није наступао ђоном према Србији као што је то започео према српској мањини у Хрватској и Републици Српској. Тако и није потребно време за стварање повољних услова, и разговори и преговори могу почети одмах. Да ли ће бити искрени? Наравно да неће, али то и није важно. Сада је важно да се сва стварно спорна, па и она измишљена питања и проблеми са Хрватском почну решавати. На нашу жалост, ето, за нас је и обична прилика за равноправне преговоре као добитак на лотоу – тако су нам се сложили лончићи уназад неколико деценија.
Слично ће бити и са Албанијом и са лидерима такозване државе Косово. Јер, ако Трамп стварно промени реторику и агресивне планове према Русији, ако са Путином буде разговарао као послован човек, и овде ће нам се пружити неочекивана прилика да се кроз преговоре постиже много више. Ако Трамп стварно одбаци агресивну политику НАТО, што од њега тражи разумни део Америке, питање је да ли ће му требати Бондстил или ће као бизнисмен прекинути непотребно бацање пара. Ако му не треба Бондстил, треба ли му Косово чије су паре дејствовале против њега. Ако Трамп не подржи идеју Велике Албаније, брзо ће престати албанска љубав и према њему и према Американцима уопште. Јер Трамп са становишта албанског лобија има велику ману – не требају му паре и не треба му ништа.
И бошњачки корпус добија добру прилику. За њих је велики проблем био процеп у коме су се нашли – да ли са САД или са Турском. Трампова политика, бар онако како је најављена, неће бити искључива по том питању каква би била Хилари Клинтон. Тако имамо добру прилику и за договоре и преговоре са Бошњацима. Не да би нешто ушићарили – то нити можемо, нити нам треба – него само да сачувамо оно што већ имамо. И Бошњацима ће да лакне. Сада је за очекивати да Турска поново успостави добре односе са САД и задржи добре са Русијом. Да се БиХ очисти од радикалних исламиста и потенцијалних терориста, који не забрињавају само нас у Србији него и разумне Бошњаке.
Можда ово јесу снови, можда су и пусти снови, али долазак Трампа реално најављује такве могућности. Ако досадашњи председници САД нису много кориговали и мењали америчку спољну политику, овај ће морати и у томе је шанса да ово што ће некоме звучати као бајка постане реалност. Можда смо се ми Срби мало и занели, али наше је право да се након много година и мало радујемо и ведрије гледамо у будућност. Јер ми стварно не тражимо много од живота – само да нас нико не нападне и да нас поново не упропасти некаквим санкцијама и медијским сатанизовањем.
