Pročitaj mi članakOvaj tekst, na žalost, pišem ja umesto moje supruge. Ona nema snage. Mnogo je suza noćas prolila zbog nekoga ko ne zaslužuje da na njega potrošimo milisekund svog života. Uostalom, on je sam sebe dovoljno polio kofom punom ko zna čega sve, onog trenutka kada je rekao da je "magarac" zato što je, dok je bio radikal brutalno vređao svog sadašnjeg šefa. Elem, moja supruga, moja Vera, nema decu. Za razliku od mene koji sam se kao roditelj ostvario kao otac Milice i Đorđa, Vera, na žalost, nije. I to je toliko bolna tema, da bih ga poistovetio i sa onim bolom kada večno izgubimo nekoga koga volimo. Oni koji nemaju decu nemaju čak ni grobove za svoju nerođenu decu. Njihova nerođena deca su završila kao medicinski otpad, a neki drugi otpad se iznova i iznova trudi da ih dodatno zakopa u tu tešku mračnu tugu.
Четири пута смо моја Вера и ја „сахрањивали“ нашу нерођену децу. Први пут смо остали у другом стању природним путем, и изгубили бебу. Само су нам рекли да је престало да куца њено срце. Зашто, никада нисмо добили одговор. По овом најбезобзирнијем примерку људског живота из Скупштине, моја Вера не би требало да има било какав осећај за децу, зато што ту децу нема. Да је то чудовиште од људске креатуре икада помислило како се осећају жена и мушкарац када им доктор саопшти да је животу у њеном стомаку престало да куца срце, и када та жена улази у салу да би лекари извукли бебу из њене утробе, никада не би ми помислио, а камоли изговорио нешто тако одвратно.
После овог искуства се нисмо предали. Три пута смо, о сопственом трошку, прошли кроз процес вантелесне оплодње. Једном у Београду, други пут у Новом Саду, и трећи, последњи пут, у Прагу. Без ичије подршке, сем њене мајке, њене другарице која је платила једну скупљу анализу и једног мог друга из детињства који је помогао другу ВТО у Новом Саду пошто је у неком власничком односу када је та клиника где смо били у питању. За последњи покушај у Прагу, моја супруга је продала очевину да бисмо имали довољно средстава да платимо све трошкове.
Не зна тај радикалски монструм обучен у напредно и скупо одело како се, пре свега, осећа жена чекајући резултате БЕТА теста. Тек нема представу какав је осећај када је тај резултат мањи од десет. То цепа цело тело и душу. Разара те од главе до пете. Боли и не престаје. Никада. Не знамо како би то дете, или деца изгледали. Бројимо године за неким ко се није ни родио, а сада морамо да слушамо и читамо оно што је нашао да нам каже један неотесан министар само да би увредио, понизио и осрамотио људе који немају децу.
Моја Вера је плакала за децом из Рибникара и Младеновца као да су њена. Плакала је и када смо пре протеста долазили испред школе на Врачару и палили свеће. Иако нема своју децу, плакала је. И да, плакала је више од мене, не зато што је жена, већ зато што ју је то погодило много више него мене који имам двоје деце. И да, рећи ћу и ово – моја Вера је плакала и када је Александар Вучић изгубио бебу, јер је знала кроз какав пакао је пролазио и он и његова супруга. Памтим све те сузе и на њих ме подсећају сви ти ожиљци. Како је мојој Вери, то само она зна.
Људи који немају децу тихо пате. Сваки дечији рођендан је њихова нова туга. Сваки полазак у школу је њихова нова бол. Пунолетство прво отплачу, па се онда придруже слављу. Сваки губитак детета их погоди снажније него нас који имамо децу. Тугују за својом али, и радују се свакој позитивној бети, свакој успешној вантелесној оплодњи, сваком родјеном детету у окружењу.
Да неко каже ово што је рекао неко чије име није вредно помена, не треба бити глуп, већ пре свега – безобразан.
Србија је земља у којој се неколико стотина хиљада породица бори са стерилитетом. Податак из 2018. године говори о 400.000 парова. Шта то магарцу може да значи? Апсолутно ништа. Он и није ту где јесте да би о нечему бринуо, већ да би величао самопрокламованог оца нације и вређао до ивице издржљивости свакога ко се дрзне да не буде њихов и да не подржава помахниталу политику чији је он један од најпродуктивнијих примера.
Тај примерак рођен у Шешељевом шињелу ударио је на сву нашу нерођену децу. Њихова логика је хорор. Ко нема децу, нема емпатију. Свако ко је против власти тај је страни плаћеник и домаћи издајник. Онај ко је против нас, тај је против државе. Уосталом, ко је њима дао дозволу да процењују ко може, а ко не може да има емпатије. Да ли је он покушао да каже да они који немају децу немају осећај за убијеном децом? Не може он да схвати да и људи који не желе да имају децу имају емпатију. можда и већу од свих других.
Позната је њихова емпатија према убиству Зорана Ђинђића која је заливена са ко зна колико литара алкохола. Шта тек рећи о радикалској емпатији поводом убиства Славка Ћурувије и Оливера Ивановића? Да ли се неко сетио Владимира Цвијана који је неколико година био њихов страначки друг?
Мислио сам да могу још много тога да напишем, али и речи нестају попут суза. Нисам веровао да ћу икада написати овако дубоко интимну причу, али ово није текст већ крик у име свих. Станите у уме деце које имају шансу да постану људи. Доста је више да те сузе било ко изазива. А, некима не вреди причати. Они не умеју да стану. Верујем да и ону умеју да заплачу, али им од срца желим им живот никада не донесе такву врсту туге да их пусте.
(ВИДЕО) Опозиција Мартиновићу у Скупштини: НАПОЉЕ!https://t.co/2H9jRpNhXP
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 5, 2023
