Прочитај ми чланакНајпознатију духовну школу на Космету завршила прва послератна генерација ђака. Владика Теодосије: Господ није хтео да ово место остане пусто
Ученици испред зграде Богословије
Најпознатију духовну школу на Космету завршила прва послератна генерација ђака. Владика Теодосије: Господ није хтео да ово место остане пусто.
Преживели смо многе голготе и 1999. и 2004. године, а ово училиште остало је потпуно пусто када су, спасавајући животе, Срби напустили Призрен и Космет. Ипак, пре пет година, са једанаест ученика обновили смо рад ове школе и ове године изнедрили прву генерацију богослова. Тај први корак био је најтежи, али ниједног тренутка нисмо били у оскудици – каже владика Теодосије, вршилац дужности ректора призренске Богословије, у чијим клупама сада борави педесетак ученика из свих крајева Космета и централне Србије.
У овој духовној школи, која је у својој 140 година дугој историји прекинула рад само у периоду од 1999. до 2011. године, предавачи су били патријарси Варнава, Павле и Иринеј.
– Господ није хтео да ово место остане пусто – истакао је владика Теодосије. – Посебно сам срећан што у протеклих пет година ни ученици ни предавачи ни једног тренутка нису били у оскудици и што током тог периода није забележен ни један једини инцидет.
Радост због учења у овој најпознатијој духовној школи у нашој земљи не скривају ни ученици, који ове године завршавају школовање, али ни они који ће још неколико година провести учећи у кабинетима и учионицама обновљеног комплекса, који је свом народу завештао Сима Андрејевић Игуманов.
– Када би ми се поново пружила прилика, сигурно бих уписао исту школу, са истим људима и истим професорима и све ово поново прошао – прича богослов Никола Ракићевић (21).
Доласку богослова у призренску Богословију, осим самих ученика и професора, највише се радовала мала Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену, која са мајком Евицом често проводи време на литургијама у Цркви светог Ђорђа.
– Са њима често играм одбојку или неке друге спортове – каже кроз осмех Милица док се њена мајка нада повратку расељених Срба, којих је сада у граду једва тридесетак.
Његов вршњак Душан Капетановић из Грачанице, један од најбољих ученика завршне године, сматра да је учење у призренској Богословији искуство вредно живљења које изграђује човека.
– Део живота сам уткао у ову школу, у коју сам дошао када је још била у рушевинама од последица мартовског погрома 2004. године – прича Душан, поносан што је учио у школи у којој су предавачи били најпознатији српски духовници.
Да је част похађати школу у граду у којем је столовао велики српски цар Душан, сматра и Жарко Перић (16) из Клокота, ученик друге године.
– Ова школа је позната међу нашим људима у читавом свету. Зато сам био пресрећан када сам примљен у Богословију и трудићу се да оправдам то поверење – прича Жарко, који је поносан на своје другове из централне Србије који, како истиче, ниједног тренутка нису показали страх због тога што раде и живе у албанском окружењу.
ОДЛИЧНИ УСЛОВИ
ОТАЦ Андреј, заменик ректора призренске Богословије, истиче да је обнова ове духовне школе започела још 2006. године у оквиру санације порушених цркава и манастира.
– Могу рећи да је обнова Богословије заправо животно дело епископа Теодосија – истиче отац Андреј и додаје да је тренутно у школи 52 ученика и 12 професора. – Обновом зграде Симе Игуманова, односно интерната и ректората, добили смо савршене услове за рад и ученика и професора и могу рећи да су услови бољи него што су икада били.
