Одбрана „демократије” или лов на АфД

Душан Достанић

09:00 28.01.2024.

Масовни протести против Алтернативе за Немачку под паролом „одбране демократије” могли би се тумачити као контра-митинг, односно као покушај политичко-медијског комплекса да демонстрира своју моћ

Иако се протести пољопривредника и железничара још нису окончали, у Немачкој се организују нове демонстрације. Медији јављају о великим скуповима у Келну, Хамбургу, Минхену, Ахену, Бону, Берлину… Наводно се широм земље окупило више од милион људи. Овога пута разлог за демонстрације није био бес због пада животног стандарда, нити љутња због економске или енергетске политике владе.

На скупу у Потсдаму су се међу окупљенима појавили и канцелар Олаф Шолц (СПД) и министарка спољних послова из редова Зелених, Аналена Бербок. На улице се изашло у знак отпора наводном јачању „крајње” деснице, што заправо значи да се сада у Немачкој демонстрира против Алтернативе за Немачку (АфД). Тако се доспело у необичну ситуацију да власт протестује против опозиције, при чему се тврди да се то чини ради „одбране демократије”. Таква ствар могла би се тумачити и као контрамитинг, односно као покушај политичко-медијског комплекса да демонстрира своју моћ.

Медијски извештаји са ових скупова пружају слику Немачке у којој као да је све мање или више у реду, осим што постоје десничари којима се доцртавају хитлеровски брчићи. Тако се ствара представа да поред спољног непријатеља (Русије) – сада постоји и једнако опасан унутрашњи непријатељ. Дежурни аналитичари су увек ту да истакну везу између ових непријатеља. На једном од транспарената које су носили самопрокламовани бранитељи демократије, отворености и толеранције писало је да само фашисти гласају за АфД, чиме је жигосана четвртина бирачког тела.

„Непријатељи” Немачке

Намеће се питање како је дошло до ове несвакидашње слике. Све је почело са новинарском платформом Коректив. Ипак, иако име сугерише да би истраживачки медији у једном уређеном, демократском друштву требало да представљају коректив власти у Немачкој се и то окренуло наглавачке будући да се тим Коректива до сада није претерано секирао због афера власти. Такође, није показивао никакав посебан интерес ни за то ко је у једном терористичком нападу уништио немачки гасовод, нити за поруке које је Урсула фон дер Лајен размењивала са Албертом Бурлом, председником и извршним директором Фајзера.

Напротив Коректив је пажњу пре свега усмерио на АфД, вероватно у жељи да коригује опозицију. „Истраживачи за друштво”, како сами себе називају, су у том послу толико педантни да им није промакао ни интервју који је прошле године за Нови Стандард дао Артур Абрамович из АфД-а, а у коме је поменута иницијатива његове странке да Немачка повуче признање Косова. У складу са претпостављеним моделом о сарадњи унутрашњих и спољних непријатеља, потенцијалне везе између Србије (српских националиста), Русије и АфД прилично су узнемириле новинаре.

Још један детаљ пада у очи. Наиме, наводно независни новинарски тим је само 2023. године из савезног буџета добио 431.059,85 евра, плус још 145.338 евра из касе покрајине Северна Рајна-Вестфалија. Можда се тиме може објаснити и избор тема којима се Коректив (не)бави. У својој оријентацији на „опште добро” и „јачање демократије” тим Коректива је толико осетљив на активности опозиције да у потрази за пикантеријама не преза ни од тајних снимања. Посланик Бундестага из редова АфД – Јан Венцел Шмит – је у једном интервјуу методе рада новинарске платформе упоредио са начином рада Штазија, посебно наглашавајући да група новинара добија државна средства како би „шпијунирала опозицију и подгревала атмосферу у којој би било могуће забранити његову странку”.

Коректив је 10. јануара изашао са информацијама о наводно тајном састанку у Подстаму, који се одиграо још у новембру 2023, а на коме је, између осталих, присуствовало неколико функционера АфД-а, двојица чланова ЦДУ, као и један број привредника. Према извештају Коректива на скупу су се састали неонацисти и десни екстремисти да разговарају о плану протеривања странаца из Немачке. Посебну пажњу изазвао је аустријски активиста Мартин Зелнер који је означен као централна фигура плана и главни организатор будућег етничког чишћења. У интервјуу који је Зелнер прошле године дао за Печат, српски читаоци су могли да се упознају са његовим ставовима.

Репортажа Коректива изазвала је праву хистерију усмерену против деснице. Цела прича, међутим, доста подсећа на теорију завере у којој се опаки десничари тајно састају по буџацима да би ковали планове за етничко чишћење и укидање демократије све док их мала и одлучна група идеалиста не раскринка. Ту завереничку причу брзо су прихватили и остали етаблирани медији, да би се на њу спремно надовезали и политичари. Министарка унутрашњих послова, Ненси Фезер, је можда отишла најдаље поредећи скуп са Ванзејском конференцијом из 1942, на којој су нацистичке главешине правиле план за елиминацију Јевреја у Европи.

Ипак, иако се прича врло брзо проширила лако је приметити да она стоји на прилично упитним основама. Како констатује публициста Мартин Лихтмес, прича о разоткривању не би издржала трезвену проверу – али то је сасвим ирелевантно за њено дејство. За почетак на састанку у Ландхотелу Адлон у Подстаму није било високих државних функционера који би могли да спроведу никакав „мастер план”, чак и када би тако нешто постојало. Такође, није био присутан нико од највиших функционера АфД-а, а ни у вези скупа и теме није било ничега што би се могло означити као тајно. Из Алтернативе говоре о затвореном, али не и тајном догађају.

Заправо, Мартин Зелнер, који је у овој причи означен као главни негативац, је одржао излагање у оквиру кога је споменута и ремиграција, али не као главна тема. Потребно је имати у виду да је Зелнер недавно написао књигу на ту тему која би требало да се ускоро појави. „Тајни план” који свако може да прочита не делује сувише тајанствено. Такође, постоји спор и око појма ремиграције. Док је за новинаре реч само о еуфемизму за протеривање, према Зелнеру ремиграција носи другачије значење. Када тражимо ремиграцију, онда желимо да преокренемо разорне последице масовне имиграције, демократским средствима и на темељу наше правне државе, каже посланик Шмит. Према његовим речима онај ко је у Немачку ушао илегално, ко не ужива право на азил, као и онај ко током свог боравка врши кривична дела мора да се врати кући.

У ауторском тексту у коме објашњава шта значи ремиграција и наводи историјске примере, Зелнер тврди да је реч о логичним реакцијама суверених држава на нежељено масовно усељавање, које нису водиле ни насилном протеривању, ни грађанским ратовима. Са друге стране, посланик Шмит објашњава да се све то не односи на интегрисане немачке грађане страног порекла. Уосталом, бројни чланови АфД-а су и сами страног порекла, што важи и за један број високих функционера странке. Сам Зелнер подвлачи да му је стало до другорочне корекције политике у временском оквиру од око 20 година, а не до некаквих брзих решења.

Поред тога ремиграција представља легитимну тему. Наиме, Немачка се већ предуго суочава са несавладивим тешкоћама изазваним неконтролисаном масовном имиграцијом. На последице политике широм отворених врата упозоравао је још 2010. бивши социјалдемократски политичар, Тило Сарацин, у својој књизи Немачка укида саму себе. Дакле, то је било пре 2015. и огромног таласа миграната. Такође, иако етаблирани медији о томе не воле да извештавају, за већину у Немачкој је јасно да постоји чврста повезаност између имиграције и стварања паралелних друштава, односно ерозије безбедности пре свега у урбаним деловима.

Нема сумње да немачки случај представља згодан пример за анализу последица масовне имиграције. Било како било, усељеничка политика је питање које захтева отворену дебату. У уређеној земљи би медији требало да представљају платформу или форум у оквиру кога се дебата води, чак и о тешким питањима, а не да блокирају дијалог. Када то чине они се претварају у пропагандисте. У сваком случају, да се би говорило о ремиграцији нису потребни тајни састанци. Читава ствар постаје чак и забавна када се зна да о проблемима изазваним усељеничком политиком не причају само проказани десничари. Да се људи који немају право да буду у Немачкој морају брже и одлучније враћати у земље свог порекла истакао је у лево-либералном Шпглу нико друго до канцелар Олаф Шолц. Међутим, он због тога није зарадио етикету екстремисте и неонацисте као Зелнер.

На крају крајева, и у програму АфД-а истакнути су захтеви за рестриктивнијом усељеничком политиком. Тешко да може бити речи о „раскринкавању” тајних планова уколико странка већ годинама јавно говори о потреби заустављања прилива азиланата, категоризацији и културној компатибилности досељеника. Ипак, медијско-политичкој класи све ово као да је промакло, те их је савладало силно изненађење да је имиграција проблем и да значајан број Немаца сматра да је време за другачију политику. На све то политичко-медијска класа реаговала је етикетирањем оних који другачије мисле и подгревањем приче о десничарској претњи.

Лов на вештице

Још један моменат завређује посебну пажњу. Реч је о тренутку када се прича појавила у јавности. Састанак који су из жбуња фотографисали истраживачки новинари догодио се крајем новембра, а прича је објављена тек 10. јануара – односно у јеку протеста пољопривредника. Непопуларној влади требао је некакав маневар који би скренуо пажњу са реалних проблема у земљи и усмерио је на борбу против деснице. Тренутак је био озбиљан и Коректив је дао оно што је имао. Прича о десничарској претњи, према томе, служи за мобилизацију и хомогенизацију јавног мњења. Реч је о некој врсти притиска на АфД који би од протеста пољопривредника могао највише да профитира.

Уосталом, сада се већ сасвим јасно уочава одређени образац. Сваки пут када незадовољни грађани изађу на улице – било да ли се то догодило због миграција (Пегида), противљења корона мерама или због неслагања са политиком санкција према Русији – медији су сваки пут говорили о фашистима на улицама. Иако се увек изнова позивало на одбрану демократије, није тешко закључити да ће као последице такве политике настати још дубљи расцепи међу становништвом, као и могућа ескалација насиља.

Наиме, кандидати и гласачи АфД-а су и до сада били изложени физичком насиљу због свог политичког ангажмана и неслагања са доминантном политиком. На демонстрацијама у Ахену левичарски екстремисти су шетали иза тренспарента који је позивао на убијање АфД-оваца. Упадљиво је да тај позив није изазвао реакције из колоне, те да се нико од организатора или учесника скупа није дистанцирао од ове отворене претње. Својом серијом контрамитинга влада као да жели да криминализује сваки облик десног убеђења, односно да створи атмосферу лова на вештице.

На то упућују и изјаве званичника владе које све гласније траже забрану АфД-а. Изгледа да је читав политичко-медијски комплекс убеђен да се АфД – као непријатна конкуренција – мора што пре ставити ван закона, иако би то вероватно подразумевало креативно тумачење важећих правних норми. Ипак, и константне претње забраном представљају врсту притиска на опозицију, чак и уколико странка не буде забрањена. Мали број људи би се активно ангажовао у странци којој забрана виси над главом, што ће последично довести до тога да у партији остану само они који немају шта да изгубе. То даље значи смањење броја солидних људи на функцијама и на изборним листама.

Уосталом, није у питању само забрана странке, већ се и појединим њеним функционерима прети одузимањем права на бављење политиком. Наиме, Бундестаг ће одлучивати о томе хоће ли се Савезном уставном суду поднети захтев за одузимање грађанских права шефу АфД-а из Тирингије Бјерну Хекеу. Уколико то буде случај – Хеке неће моћи ни да бира, ни да буде биран. И овде је намера сасвим очигледна. АфД у Тирингији, према анкетама ужива, има око 36% подршке. То значи да би се после овогодишњих избора Хеке могао наћи на врху извршне власти у овој покрајни – што власт у Берлину жели да спречи по сваку цену.

Очекивано, и овај потез правда се „одбраном демократије”. Добре демократе желе да одузму политичка права једном популарном политичару како би спасили демократију од бирача. Мартин Зелнер као држављанин Аустрије није у опасности да и изгуби грађанска права, али то његов положај не чини много лакшим, будући да Ненси Фезер, министар унутрашњих послова, жели да му забрани улазак у Немачку. Реч је о занимљивом предлогу, с обзиром да су Аустрија и Немачка чланице ЕУ у којој су, наводно, границе све мање важне. Министарка која није у стању да спречи долазак илегалних усељеника може барем некоме да онемогући улазак у Немачку.

На крају, овај читав случај поново поставља питање о томе шта је дужност медија, односно чиме треба да се бави државна власт. Свакако у надлежност државе не би требало да спада контрола приватних сусрета и разговора. Напротив, дужност владе требало би да буде решавање стварних проблема грађана, било да су они везани за питања енергије, субвенција, масовне имиграције или безбедности. Када нека влада сваки облик протеста настоји да делегитимизује, односно када власт демонстрира против опозиције јасно је да ствари нису у најбољем реду и да она није у стању да испуњава своју функцију.

Поред тога, изгледа да медијско-политички комплекс ради на криминализацији базичног патриотизма. То се види већ по томе што се парола да ко не воли Немачку треба да је напусти не посматра као нешто саморазумљиво – већ као говор мржње. У таквим околностима отвара се и питање могућности опстанка политичке заједнице која се не темељи на љубави према сопственом, него у најбољем случају на равнодушности, ако не и презиру (Франк Лисон).

Плакат са натписом „Депортујте АфД сада“, током протеста у Бону против расизма и наводних планова странке АфД да депортује део мигранта, 21. јануар 2024. (Фото: Реутерс/Wолфганг Раттаy)
Исто тако потребно је поставити питање и о месту истраживачких медија у једном друштву. Иако су лоше извештавање, подметања и ширење гласина одувек постојали није свеједно да ли се такве активности финансирају из државног буџета, као што није свеједно ни то да ли су такве пропагандистичке активности идеолошки мотивисане. Када новинари добијају државни новац да тајно снимају опозицију – они се тада претварају у неку врсту помоћне шпијунске агенције. Тиме они од чувара слободе говора постају њени противници. Требали се после чудити када велики део становништва губи поверење у етаблиране медије?

На крају, може се констатовати и то да је прича о АфД-у и тајном састанку добро послужила многима који у противљењу десници и борби против мртвог Хитлера траже животни смисао. Демонстрирати сопствену врлину узвикујући пароле против мржње и певати о отпору на барикадама није тешко, поготово када та борба против „фашизма” више не укључује никакав ризик и када се у свему може пронаћи џак за ударање, а нови Хитлер проналазити у различитим облицима, од Путина до Хекеа. Водити увек изнова већ добијене битке захтева много мање напора него препознавање садашњег положаја и данашњих изазова. Једноставно речено уколико се може говорити о опасностима за демократију, онда је данас угрожавају они који тврде да је бране.