Pročitaj mi članakZašto Peking sve više ulaže u zemlje poput Srbije ili Gruzije i kako je Mao Cedung najavio Inicijativu pojas i put.
На 19. Конгресу Комунистичке партије Кине јасно је стављено до знања да пројекат Новог пута свиле – Иницијатива појас и пут – који је пре четири године лансирао председник Кси Ђинпинг пружа концепт на којем ће се у догледној будућности заснивати кинеска спољна политика. Заправо све до симболичне 100. годишњице Народне Републике Кине 2049. године.
Буквално сваки атом снаге кинеске администрације упрегнут је у претварање велике стратегије BRI у успешну причу. Покренути су економски актери, финансијски играчи, државна предузећа, приватни сектор, дипломатска машинерија, тинк-тенкови и – наравно – медији. У оваквом дугорочном контексту треба посматрати вишеслојне пројекте BRI. А њихов домашај, да будемо јасни, обухвата већи део Евроазије, укључујући целокупан простор од централноазијских степа до Кавказа и Западног Балкана.
Представници не мање од 50 држава тренутно се налазе у Тбилсију (Грузија) на још једном у низу самита повезаних са BRI. У главном плану Иницијативе појас и пут издваја се шест великих економских „коридора“, од којих је један Економски коридор Централне и Западне Азије. Ту се укључује Грузија, заједно са суседним Азербејџаном – обе земље настоје да се позиционирају као кључни кавкаски транзитни чворови између западне Кине и Европске Уније.
Првог дана самита грузијски премијер Гиоргиј Квирикашвили изразио је жељу за „јачањем економских и цивилизацијских веза између Европе и Азије“. То у пракси подразумева настојање да се изгради економска слободна зона, у складу са меморандумом о разумевању који су потписали кинески и грузијски званичници.
Додајте на то недавно отворену железницу Баку-Тбилси-Карс и нову дубоководну луку која ће кинеским инвестицијама бити изграђена у Анаклији (Црно море) и добијате Грузију као кључно логистичко чвориште у повезаности Кине и ЕУ. Грузији иде у прилог то што је преко гасовода Баку-Тбилси-Чејхан – који пролази кроз Каспијско море – већ годинама позиционирана као чвориште енергетског транспорта.
Што је најважније, Грузија је потписала споразуме о слободној трговини са ЕУ и Кином, при чему ће овај други ступити на снагу почетком 2018. године. Такође, Грузија ради на томе да извуче корист из повезаности BRI са Евроазијском економском унијом (EAEU) коју предводи Русија. Пекинг и Москва су формално потписали партенрски споразум између BRI и EAEU у јуну прошле године, премда ће бити потребно време да се то рефлектује на реалну трговину и пројекте економске сарадње, што ће вероватно кренути од руског Далеког истока.
ПОВРАТАК МАО ЦЕДУНГА
Дешавања са Кавказа раније ове недеље пресликала су се на Европу, када су кинески премијер Ли Кећијанг и мађарски премијер Виктор Орбан у Будимпешти отворили шести самит „16+1“, уз учешће Кине и 16 земаља Централне и Источне Европе.
Формат „16+1“ је један од оних заштитних знакова кинеских дипломатских „победа у гостима“. Неке од ових земаља су чланице ЕУ, неке су чланице NATO, а неке ни једно ни друго. Једино што је важно за Кину јесте немилосрдни погон инфраструктурног повезивања у склопу Иницијативе појас и пут. Пекинг је до сада инвестирао можда и целих осам милијарди долара у Централну и Источну Европу.
Кина се осећа лагодно на Западном Балкану, посебно у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини, где финансијски мишић ЕУ није присутан. Пекинг је инвестирао у неколико саобраћајних и енергетских пројеката у Србији, укључујући и брзу пругу Београд-Будимпешта која је подигла много прашине. Ове недеље почела је изградња српског крака, а 85 одсто укупних трошкова (око 2.4 милијарде евра) покрива Извозно-увозна банка Кине (Еским банка).
Европска комисија (ЕК) очекивано се успротивила, тврдећи да постоји могућност да тендерски процес није био у сагласности са правилима ЕУ.
Стратешки трговински значај пруге Београд-Будимпешта не може бити прецењен. Замислите флоте контејнера са кинеском робом који пристижу у грчку луку Пиреј – кључно средиште такозваног Поморског пута свиле – и потом преко Србије бивају транспортовани у ЕУ.
Усред ове повезивачке грознице лако је превидети важан историјски моменат – све ово је антиципирао Мао Цедунг. Експерт Чен Ганг истиче да већина земаља које учествују у Иницијативи појас и пут нису економски развијене као Кина и да BRI није „ограничен само на Евроазијски континент, већ ће на крају покрити целу ‘средњу зону‘ и ‘Трећи свет‘, као што је Мао предвидео у својој ‘Теорији три света‘“.
То нас враћа у 1974, када је Мао написао да је свет подељен између суперсила (САД и СССР); средњих сила (Јапан, Европа, Канада); и експлоатисаних држава Африке, Латинске Америке и Азије, које је похвалио као снаге које се боре против хегемоније Првог света. Мао је сместио Кину у Трећи свет, што је после Денг Сјаопинг рекао у УН. Фасцинантно је да Ченг Ганг BRI види само као продужетак историјских веза Кине са Трећим светом, али и као отварање „нове ере за кинеску стратегију ‘Трећи свет‘“. Правилно запажа да су америчке и европске елите забринуте да ће BRI „нашкодити њиховом глобалном утицају и иностраним интересима“
Анализа Чена Ганга осврће се и на оно што је сада већ постало очигледно: „Међународна игра око BRI је тек на почетку.“ Готово се подразумева да ће пекиншка спољнополитичка стратегија, – коју покреће BRI стављањем у турбо-погон кинеску сарадњу са „Глобалним југом“ – у најмању руку маргинализовати САД.
