Прочитај ми чланак
У јесен 1914. Обрен Бајић је имао 24 године. Мобилисан је одмах након атентата у Сарајеву. После изгинућа за слободу и крст часни на Церу и Колубари, и изгона Аустроугара с оне стране Дрине којим је српска војска задивила цео свет – децембра исте злокобне године, иза краља Петра Првог Карађорђевића на белом коњу – са швапским шрапнелом у телу ушао је храмљући у опустошени и похарани Београд. Његов син Мирко (мој деда) имао је тада шест година. Уз огњиште и пуцкетање влажних дрва у ватришту – требио је вашке из очевог шињела и слушао приче о биткама на Мачковом камену, о ноћи пред Мишићев контраудар, када је стари краљ сишао у ров да окуражи војнике и понуди им цигару дувана и комад тврдог танина…
Али не задуго. После Васкрса у пролеће 1915. недовољно опорављен и залечен – Обрен је поново обуо лојем нафиксане војничке цокуле и узео маузерку у руке. Уклештена челичним канџама са 800.000 аустроугарских војника преко Саве и Дунава и 400.000 Бугара на јужном боку, са којима је српска влада узалудно покушавала да склопи савез – десеткована од сиромаштва и тифуса који је харао Србијом, маленој краљевој војсци била је потребна свака мушка глава. Распоређен је у други батаљон десетог кадровског пука под командом мајора Драгутина Гавриловића. У одсудној бици за одбрану Београда октобра 1915. на дорћолским обалама Дунава мој прадеда Обрен је положио живот за Србију. За краља и Отаџбину.
Његов син, моје деда Мирко, служио је војни рок 1929. године у Београду. Као наочитог и отреситог сељака који уме са људима и са коњима, за личног фијакеристу узео га је командант школе резервних официра пуковник Живојин Трифунац. И док су његови другови увек када би добили излазак у град слушали ћемана из скадарлијских кафана и испијали пиво код Вајферта – он би, као да се негде шуња, сам и скровит, главрњао тесним калдрмисаним уличицама Дорћола и тражио – где би могло бити тачно одредиште на којем је митраљеском ватром са аустроугарског монитора сасечен његов отац.
Никакав опипљив, стварни и материјални доказ нити је имао, нити је могао да нађе – али ми је причао да му се једне ноћи у сну указао: ћошак са пинтерском радионицом и содаџијском радњом испод велике липе у чијем хладу се наврћући клакер одмарао од тумарања и истраживања. Да ли је то место на којем је издахнуо његов отац? Све до прекоманде у Ваљево, када би од пуковника Трифунца добио вољно – време је проводио испод велике разгранате липе, загледан у њену крошњу, замишљен и упитан. О Боже, кад би могла да проговори?
Његово краљевско височанство Александра Карађорђевића видео је два пута. Једном, на показном егзерциру кадета изнад Кумодража, други пут 1930. на Бањици, на војној паради „Стопама витешких отаца“ – на којој је носио пуковску заставу. Када је 1934. у Марсељу краљ смртно погођен – као да жали род рођени, обукао је црну кошуљу и није се бријао четрдесет дана.
Био сам младић и добро се сећам. Све до вести да је у америчком Денверу преминуо последњи југословенски монарх – деда Мирко се надао да ће изнад Србије засијати сунце, да ће Енглези на неку српску планину, чије име се крило, падобраном спустити краља Петра Другог Карађорђевића.
У лето 1964. Србијом се пронео глас да се на планинама изнад Ваљева десантом искрцала једна група краљевих официра као претходница, да је већ почела да по сувоборским селима хапси доушнике комуниста – и да се „само чека да се небо изнад Сувобора добро разведри како би аероплан могао да надлети одређено место где ће свог вољеног краља дочекати одушевљени народ“. Да би се као балони од сапунице распршили снови и наде оданим и верним краљевим поданицима у Србији, Централни комитет комунистичке партије је брже-боље наложио да се на сва звона, преко штампе и радија свакодневно објављује – да се у брдима изнад Ваљева снима филм „о патриотским и слободарским традицијама наших народа и народности под називом ’Марш на Дрину’“.
Мој отац Милош није видео краља. На прозору некадашњег Централног комитета, у садашњој згради Историјског музеја Србије, видео је пажеве новог комунистичког суверена, Ђиласа и Ранковића – како у белим перлонским кошуљама са великим крагнама пијуцкају лимунаду и руским „зенитом“ за потребе Агитпропа фотографишу изгладнеле младиће, који голим рукама носе тешке камене цокле и зидају последњи надзидак Дома синдиката. Сем што је уз присилу као учесник радне акције 1947. у Београду и Панчевачком риту зарадио тешко срчано обољење због којег га нису хтели у Титову армију – мог оца Милоша је, хвала му – ипак, погледао Бог. Није видео ни кланицу Сремског фронта на коју су под претњом одмазде, из поучних и едуктивних разлога одвикавања од монархије – приоритетно послате хиљаде голобрадих српских младића. Које је као младо жито – ван сваке логике и војне доктрине – немачка војска у одступању немилосрдно косила митраљезима. Зато што је ваљало – завидним бројем безразложних жртава српске младости поспешити преговарачке позиције југословенских комунистичких диктатора у новом дизајнирању карте света, Европе и Балкана.
Живим у Лисичијем потоку. Тамо где су неки узалудно тражили гроб армијског ђенерала и мученика Драгољуба Драже Михаиловића. Ту, на дну и зачељу велике шуме дворског комплекса, која кад у пролеће процвета багрем опојним мирисима прекрије Кошутњак, Канарево брдо – све до Раковице. Од којег моје унуке и унуци спавају благословено и мирно као јагњад.
У великој части што ме је за мој скромни рад Његово краљевско височанство принц Александар одликовао Орденом југословенске круне – дао ми је Свевишњи да живим надомак краљевског дома. Чије старославне тапије ова власт не признаје, већ и она маше оним комунистичким.
Увек кад пролазим поред краљевског дома, као прави комшија бацим поглед у двориште и вртове мог суседа. Пре мање од две недеље – жив нисам био. Видим – светле лампиони и понека упаљена сијалица. Богу хвала – рекох себи. Онај коме је дато да одлучи о свему – смиловао се. Има струје. Високи гост британске круне уважени принц Чарлс са својом свитом – може да дође на чај.
А кости мојих предака – преврнуше се у гробу.
Извор: Политика/Радош Бајић
