Прочитај ми чланакПоводом текста Неџмедина Спахиуа „Косовска Митровица – барикаде или мостови”, од 14. јула.
Нисам сигурна да ће млади Срби и Албанци искрено доћи до „помирења” кроз разне пројекте. Знам да ће се зближити кроз бизнис, кроз интерес да им у будућности буде добро.
Поводом текста Неџмедина Спахиуа „Косовска Митровица – барикаде или мостови”, од 14. јула.
Када се говори о људским (не)делима на Косову и Метохији, најчешће се мисли уопштено на читав народ – Албанци упиру прст на Србе и обрнуто. Тада губимо из вида оно добро у нама. Чињеница је да смо ми који смо живели у Приштини, Призрену, Косовској Митровици, Пећи давали црвено јаје за Васкрс и добијали тацну кадаифа или баклаве за Бајрам. Дакле, били смо подељени на добре и лоше људе.
Чак и у оно време када су нам професори на факултету били Албанци, нисмо имали отпор. Били су то строги или благи професори. С пијететом ћу споменути професора Партизана Шуперку.
И када је наше корзо у Приштини било подељено, па смо једном страном шетали ми Срби док су другом страном исте улице шетали Албанци, ми нисмо знали шта су то барикаде.
Бодљикаву жицу и барикаде поставили су нам они трећи којима је из политичких и ко зна каквих разлога била потребна неслога међу нама и рат као највећи облик несреће.
Као река су одлазиле колоне Срба из свих делова Космета и било је много страдања, муке и несреће која у неким домовима још увек траје, а ја сам прибележила и оне примере где су Албанци комшије и колеге помогле да се поједине породице извуку из паклене ситуације.
Не могу да погазим оно добро у себи и да прећутим чињеницу да сваке године добијамо честитање за славу, Божић и Васкрс од једног Албанца. Не могу нити да осудим све Албанце због чињенице да је Каћуша Јашари, њихова многовременска политичарка свих седамнаест година узурпатор мог стана у центру Приштине. Не могу да осудим ни Србе који дозвољавају да она поседује и стан у центру Београда. Али не желим да кажем да је то завршена прича иако још увек не могу да се вратим у свој стан и у свој град. Због оних двадесетак Срба који су тамо остали да живе. Због добрих људи који ће кад-тад изаћи на светлост дана.
Ја и сада тражим добре примере код добрих људи. И верујем у добро. Верујем да ће устати часни старци и заштитити од скрнављења храм Христа Спаса у Приштини, да ће скинути жицу из једне кратке улице у Ораховцу и са Богородице Љевишке у Призрену.
Нисам сигурна да ће млади Срби и Албанци искрено доћи до „помирења” кроз разне пројекте. Знам да ће се зближити кроз бизнис, кроз интерес да им у будућности буде добро. Мостовна логика гради се и онда када Србин оде у клинику „Резонанца” да обави потребно снимање и онда када Албанци траже и добијају српске пасоше и личне карте. Мостовна логика је и када уторком Албанци из Приштине дођу на пијацу у Грачаници да од Косовке купе сир, млеко и баштенске производе.
Мостовна логика је и она ако још увек имамо коме да поклонимо црвено јаје, и да добијемо сјајну коцку баклаве.
Све оно друго, барикадно, не долази од нас. Долази од оних трећих који су произвели ову ситуацију. И који новцем још увек манипулишу страстима и масом.
Кад останемо сами са собом и загребемо поштено по сећању, добре и лоше људе сигурно нећемо делити по националности нити вери. Разликоваћемо их по њиховим делима.
Писац из Приштине, живи у Грачаници
