О ТЕШКОМ ПРЕЛАСКУ С ХРИШЋАНСКЕ ТЕОРИЈЕ на јеванђељску праксу

23:30 20.12.2018.

Надахњивати се лепим текстовима о посту, молитви, незлобивости, милосрђу и покајању је корисно, али је још корисније применити све ове врлине у животу

У време СФР Југославије није се могло наћи много духовне и црквене литературе. Верници, којих је тада било веома мало, читали су Јеванђеље и ишли на богослужења. Своју веру проверавали су на опиту. Пошто је хришћанин лако могао бити осуђен и исмејан, није било лако сачувати посвећеност вери ни љубав и стрпљење према ближњем, па и оном најарогантнијем и најразузданијем. У Русији је у време комунизма било још теже. Верујући није могао остати само без посла, већ и без слободе, па и без живота.

Данас, када хришћане у православним земљама скоро нико не осуђује, постоји огроман број књига на тему подвижништва, тумачења Јеванђеља и хришћанског живота уопште. Публикација православних светитеља, духовника и побожних мирјана из целог света, као и најразличитијих текстова на православним интернет сајтовима има у изобиљу. Због тога се, нажалост, многи од нас задржавају само на читању, и никада не прелазе на дело.

Знање о истинама вере је неопходно, али оно је тек прва степеница за човека који жели да се попне до врха. У последње време, када знање о православним истинама може све више да се стиче у удобности меке фотеље, поставља се питање како наставити са корачањем ка циљу наше вере? Тек када не будемо више само читали или слушали о томе да је „молитва дисање душе“, или да је „пост мајка свих врлина“, него се у то и уверимо на основу сопственог опита, наставићемо да духовно напредујемо и приближавамо се врху којем тежимо од када смо први пут прогледали.

Као што каже отац Димитрије Видумкин, данас нам је омогућено да сатима у виду одмора после посла читамо штиво светих отаца, слушамо приче о животима светитеља или гледамо занимљиве филмове о историји Цркве, али ћемо, догод се само на томе будемо задржавали, остати само корисници привлачне духовне информације без икаквог односа према нашем личном духовном животу. И зар се тако не рађају „свезналице“ које поред свих својих знања немају ни најмањег искуства живота „у Христу“? Зар се на тај начин човек постепено не преображава у „фарисеја“, који само устима поштује Господа, а срце му је далеко од Њега, пита се отац Димитрије.

Јаловост теорије при недостатку праксе препознали су чак и неки филозофи чија су учења имала утицај на формирање јавног мњења, јер она открива управо ову чињеницу које су многи свесни, али је мало ко примењује. Мартин Хајдегер, рецимо, при објашњењу познатог појма Dasein, који за њега представља биће у свету, уводи термин Geworfenheit („убаченост“). Човеков живот никада није апстрактан, већ се увек одвија у конкретној ситуацији и у односу на конкретне људе и догађаје, јер смо сви „убачени“ у овај свет са својим различитим и непоновљивим испољавањима.

Руски философ Михаил Бахтин уместо „монологизма“ тоталитарног совјетског система у коме је живео предлагао је „вишегласје“ или дијалог који у обзир узима присуство ближњег и присуство Творца. Када више није могао своје тезе да изражава путем религиозне философије, Бахтин је потребу о којој је реч упоредио са разумевањем говорног исказа искључиво на основу контекста у коме се налази. Пре забране и прогона он је нимало случајно конкретизацију мисли представљао као „отеловљење“ или „инкарнацију“ идеје, алудирајући на рођење и земаљски живот логоса или речи – другог лица нашег Творца. Због тога остварење или примену божанске идеје у времену и простору можемо упоредити са највећим догађајем у историји човечанства – отеловљењем Бога у свету.

Према томе, од кључне важности је не само читати, већ и испуњавати Слово Божије. „Од свих обрађивања обрађивање душе је најважније; и од свих трудова, којим се човек труди на земљи, труд око душе је најразумнији“, говори наш велики Владика Николај. Надахњивати се лепим текстовима о посту, молитви, незлобивости, милосрђу и покајању је корисно, али је још корисније применити све ове врлине у животу. Тек тада ћемо наставити пењање ка врху лествице, ка Царству Божијем.