Што се тиче модерне историје и немачке „помоћи“…. следећи пут када јавно или тајно посетите Србију, било би добро да се распитате ко је Милица Ракић, где се дедоше органи косовских мученика (које су по рецепту некадашњих нацистичких савезника из СС „Скендербег“ дивизије, једнако уз помоћ неких нових Немаца клали њихови потомци), а могли би да се распитате и о томе колико Срба болује од рака и колико их је, захваљујући немачкој помоћи, током протеклих година умрло. А да, и не заборавите да питате ваше „српске пријатеље“ да вам отпевају „Данке Дојчланд“

Најпре, дугујем извињење цењеном господину Барту што сам тек сада у могућности да му одговорим на већ давно изречену реплику на мој текст настао поводом његовог коментара у вези са изложбом о страдању Срба у Панчеву, а од стране немачког окупатора.

Током своје модерне историје и поред немалог броја сличности, Срби и Немци у суштини никада нису успели да нађу заједнички језик. Односи два народа који су све до краја Првог светског рата имали приближно сличан однос према дефинисању политике, народа и нације (оба су супротстављена француском космополитском обрасцу), увек су били затегнути и на ивици ножа.

Многи су склони да главног кривца за ову истину виде у Аустро-Угарској која се у својој (суштински германској) идеји продора на Исток знатно ослањала на Берлин (све до почетка двадесетог века када је ова замисао и званично из слабог, трошног и дављеничког Беча пренета у нешто (политички) млађи, енергичнији и борбенији Берлин), односно у, рекли би, свенемачкој потреби да се као епицентар културног, научног и сваког другог живота у Европи, балканским народима, па међу њима и Србима, наметне као носилац светлости и цивилизације.

У тој својој намери, немачке елите су током протеклих неколико векова одузимале Балканцима, а пре свега самосвесним Србима право на историју, културу, национални идеал… на постојање. И као онај, рекли би, архилучоноша, једнако гордо и надмено, своје схватање цивилизације свенемачка елита, потпомогнута прекодринским несрбима и другим балканским и суседним нам народима, који су одрастали на свршетку кракова тевтонског светла, приказала је у најбољем светлу током два светска рата: у Првом у којем су, решени да „челиком купају“ остали загљавени на Церу и утопљени у Сави, Дунаву, Колубари и Дрини, и у Другом у којем су, решени да се освете за чињеницу да су Срби ипак остали суви, нестали подављени у сопственој и још више туђој невиној крви коју су као окупатори, надмени и саможиви, као и библијски Лучоноша, просипали од Триглава до Ђевђелије.

У овој истини, допуњеној чињеницом да су педантни Немци на исти начин лучоношили и по другим непкороним словенским земљама (Пољска и Русија, односно СССР пре свих), те да су једнако силовито кажњавали „надмене“ Французе који нису прихватали самопрокламовано право Вотанове деце на бивање „културним моделом Европе“ лежи, сматрамо, наше право да о немачкој логици (истој оној која одобрава убијање Срба касетним бомбама или македонских полицајаца у Куманову) са пуним правом говоримо као логици смрти, којој би се могла придодати и логика протестантског капитализма, али то је већ друга тема…

Тој логичкој школи, том мисаоном корпусу припада и Стефан Барт који је, као што смо већ раније навели, у свом тексту у „Панчевцу“, занемарујући чињеницу да су Немци погазили Међународно право, окупирали и распарчали Југославију, односно да су Немци рођени у Југославији у великом броју издали своју отаџбину и стали на страну једнокрвних окупатора, бранио право Вермахта и СС-а на ликвидацију како цивила, тако и оних који су са оружјем у рукама, борећи се за себе и своје породице, настојали да обнове нарушени поредак.

У свом цењеном одговору на текст „Стефан Барт у одбрану немачких злочина…“, објављеном недавно на СРБИН.ИНФО (http://srbin.info/2015/04/30/nemacka-logika-kao-logika-stefan-bart-u-odbranu-nemackih-zlocina/) немајући могућност да немачку самртну логику било како одбрани, уместо да се држи иницијалног текста, имановани Барт, тему скреће на питање партизанских злочина над Немцима током последње године рата (http://srbin.info/2015/05/06/stefan-bart-odgovor-na-clanak-objavljen-na-srbin-info-nemacka-logika/) о чему ми, услед одбране од његовог застрашујућег става да је убијање непокорених Срба у Панчеву и широм Југославије било оправдано са аспекта немачке оружане силе, нисмо много ни говорили.

Оно што смо тада рекли и што ћемо опет поновити, како би причу у том делу коначно затворили јесте да истина и правда, ако то јесу, морају бити једнаки за све или не постоје. По том основу, више је него лицемерно бранити право окупатора на ликвидацију окупираних, а не допустити право ослобођенима и ослободиоцима да освете ради то чине дојучерашњим суграђанима и… окупаторима.

Што се тиче конференције коју у свом одговору господин Барт спомиње, овом приликом било би превише да улазимо у њену суштину и тада постављене тезе, а једино што је и овде потребно рећи јесте да највећи број побијених у Словенији нису били Немци, него држављани Југославије (и то махом Срби или припадници оружаних формација верних Краљу), чиме то, ма шта ко о ликвидацијама на Блајбургу, Кочевју и другим стратиштима мислили, ипак остаје унутрашње питање Србије и екс-Југославије (а не Немачке), односно да је дијалог свакако добродошла ствар, али да се он може водити са људима којима је циљ да открију истину, а не са пријатељима, потомцима и сарадницима немачког окупационог апарата.

Управо отуда, ми се још једном враћамо на питање Јовице Стевића за кога смо у међувремену утврдили да је запослен у Суду у Сремској Митровици и његових веза са нацистичким и окупаторским војницима,  Андреасом Милером из немачког градића Ројтлингена, који је рођен и живео све до 1944. године у сремскомитровачком селу Чалма, када се као активни припадник СС- а и полазник немачке Гимназије „Адолф Хитлер“ у Руми преко Мађарске, заједно са осталим оружаним формацијама Трећег Рајха повлачио пред југословенском војском и Црвеном армијом за Немачку, те Егоном Хелерманом из Салзбурга, рођеним Румљанином, који је за време Другог светског рата радио као истакнути обавештајни официр Вермахта у Београду, лично задужен за организовање обезбеђења супруге Хајнирха Химлера приликом њене посете престоници, веза са појединим четничким одредима (о чему је у листу Подунавских Шваба „Фенстер“ из Сремских Карловаца, у тексту „Салзбург господина Холика“ писала са доста сентимента и Надежда Радовић) и иследником Мустафе Голубића.

Све то добро зна и сам господин Барт, али му по свему судећи те истине нису представљале проблем да се управо са Стевићем 14. маја састане на још једној у низу комеморација у Бачком Јарку (http://www.vajma.info/cikk/szerbkiadas/4128/Komemoracija-u-Backom-Jarku.html).

Дијалог је, поновимо то још једном, потребан, али ће он бити могућ тек онда када се поражени окупатори ослободе „дивљих“ у сопственим редовима. Докле год преговоре о помирењу буду водили припадници окупационих формација и њихови саслужитељи, расправе попут ове коју тренутно водимо биће неминовност. Не зато што не умемо да прихватимо сопствене грешке, него зато што не можемо допустити да нас њима уче они који ни после седам деценија немају храбрости да стану испред огледала и погледају себе у очи.

Што се тиче модерне историје и немачке „помоћи“…. следећи пут када јавно или тајно посетите Србију, било би добро да се распитате ко је Милица Ракић, где се дедоше органи косовских мученика (које су по рецепту некадашњих нацистичких савезника из СС „Скендербег“ дивизије, једнако уз помоћ неких нових Немаца клали њихови потомци), а могли би да се распитате и о томе колико Срба болује од рака и колико их је, захваљујући немачкој помоћи током протеклих година умрло. А да, и не заборавите да питате ваше „српске пријатеље“ да вам отпевају „Данке Дојчланд“.

(Србин.инфо – Миливоје Булатовић)

Oznake: Milivoje Bulatović, Nemačka, SRBIN.info, Stefan Bart, Folksdojčeri, Hitler