Прочитај ми чланакПрема веровањима, у нашим крајевима Нова година почиње да се слави тек од 9. века, када је већина Јужних Словена примила хришћанство.
Према веровањима, у нашим крајевима Нова година почиње да се слави тек од 9. века, када је већина Јужних Словена примила хришћанство.
Први српски принчеви који носе хришћанска имена (Стефан – најмлађи Мутимиров син, и Петар – Гојников син) рођени су између 870. и 874. године, због чега се сматра да су Срби и њихова владарска породица дефинитивно примили хришћанство између 867. и 874. године.
Старо словенска вера
Веровања старих Словена су и дан данас, услед малобројних материјалних остатака и оскудних писаних извора, недовољно истражена и реконструисана, нарочито међу Јужним Словенима, а самим тим и Србима.
Питање ко је био српски врховни бог ни данас није решено, јер се сматра да би то могао бити Дабог, Триглав или Световид.
Словенска митологија – СветовидПоред њих тројице, на српском културном подручју пронађени су трагови који указују и на поштовање других богова. Сматра се да су Срби правили жртвенике и кумире (идоле) својих богова, иако њихови трагови до данас нису пронађени.
Део некадашње многобожачке вере очуван је са измењеним хришћанским тумачењем у данашњој народној вери код Срба.
Верује се да је један од највећих очуваних многобожачких обичаја је крсна слава, некада празник у част митског претка и умрлих предака.
Покрштавање Срба
Средином 9. века уследио је период снажног мисионарског деловања Цариграда и византијске цркве на покрштавање Словена у време када је још увек била жива стара словенска вера.
Многи средњовековни српски владари су били у вазалском односу према Византији, што је подразумевало и прихватање хришћанства као службене вере.
Византијски цар Василије И почетком осме деценије 9. века боравио је у западном делу Балкана, а у његовој биографији је забележено да су током његовог боравка сви Срби примили хришћанство.
Иако се сматра да су Срби прихватили хришћанство између 867. и 874. године, стара вера се међу њима одржала до краја 12. века, односно до доба Стефана Немање и његовог сина Светог Саве.
Свети Сава благосиља Србе – 2015Крајем 12. века, под Стефаном Немањом, долази до прогона старовераца, богумила и свих других облика хришћанства осим службеног византијског, који је касније међу покрштеним Словенима одомаћен као православље. Велики утицај на покрштавање Срба имао је и српски принц Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, монах Свети Сава.
Међутим, Срби су се и након тога чврсто држали своје старе словенске религије, а последњи пагански храм у Србији уништио је Цар Душан у 14. веку.
Нова година у Србији
Прослављање Нове године настало је од светковине рађања Сунца, а сви обичаји имали су за циљ да се „помогне“ Сунцу да надвлада мрак и хладноћу, да се природа поново пробуди. Прскалице палимо уместо новогодишње ватре, која је некад „помагала“ Сунцу да савлада мрак.
Током историје, како су се мењали религијски системи, мењали су се и календари, па и дан када се дочекује Нова година. У Србији је Нова година стизала на Божић, а ређе на Српску нову годину. На селу су се до Другог светског рата прослављали Бадњи дан и Божић, потом Мали Божић или Свети Василије, празник познат данас и као Српска или Православна нова година.
Обичај даривања постојао је и још увек постоји у готово свим нашим крајевима. Некада су дарови углавном намењивани деци, јер се у неким срединама веровало се да Свети Никола доноси дарове, па дарујемо децу слаткишима, орасима, јабукама и играчкама које остављамо испод јелке, или ономе ко први дође у кућу да честита Нову годину.
Током новогодишњих празника посебно украшавамо домове. Обичај да се врата, прозори, трпеза и намештај у дому ките зимзеленим гранчицама, ловором и имелом, служи да наговести да ће ускоро, после дуге зиме, опет све озеленети. Тако се ово најкритичније доба године, кад се чини да је природа на умору, претвара у радост поновног рађања, обнављање и помагање њене животне снаге.
А историја јелке као новогодишњег и божићног симбола, према предању, везује се за Исуса Христа. Међутим, зелено дрво као знак новог вегетационог доба које би требало да наступи, датира из прехришћанског периода када су 21. децембра (у зимској краткодневици) антички народи зеленим дрветом помагали богу Сунца да поново ојача.
Кићење јелке у нашим крајевима новијег је датума. Долази из северних крајева данашње Војводине, почетком 20. века, са културом немачког становништва. Претпоставља се да је овај обичај дошао у Немачку у 16. веку из Индије у којој је и раније било познато кићење дрвета свећама, а које се тамо звало „дрво живота“. Мало је познато да се зелено дрво – јелка, поистовећује са бадњаком.
Увођењем у службену употребу грегоријанског календара 1919. године, прва Југославија је установила и за Србе 1. јануар као први дан Нове године, откад се он код нас празнује као државни празник.
Народи су мењали веру, људи обичаје, али Нова година је преживела све и устоличила се као глобална прослава свих народа и националности.
