Прочитај ми чланак
„Ова влада је дуго окретала леђа народу. Сад је народ окренуо леђа влади.“
Ова изјава једног од демонстраната у Љубљани можда најбоље описује однос Словенаца према владајућој класи. Протести, који су прво букнули у Марибору, шире се попут пожара по целој Словенији. Марибор, Љубљана, Цеље, Крањ, Крањ, Ајдовшчина, Трбовље, Велење, Равне на Корошкем, Кршко, Птуј …Наредних дана су најављени протести иу Новој Горици, Копру, Мурској Соботи …
Скоро свакодневно широм Словеније људи, који се организују путем Фејсбука, излазе на улице и тргове и протестирају, уз жестоке сукобе полицајаца и демонстраната.
Избор Борута Пахора за председника Словеније са „двотрећинском већином“ (како је то представљено у већини медија) само наоко потврђује тезу да је парламентарна демократија у Словенији здрава и да су протести дело тек „шачице изманипулираних грађана“, како то представља јавности владајућа СДС, партија словенског премијера Јанеза Јанше.
Истина је да је Пахор 2. децембар изабран на изборима на којима је велика већина грађана остала код куће, јер је у другом кругу председничких избора гласало само 42,07% бирача. Тако ће Пахор владати захваљујући гласовима малог дела становништва, док три четвртине грађана или није изашло на биралишта или су гласали за досадашњег предсједника Данила Тирка.
Уз све то, и Јаншина се влада суочава са рекордним неповерењем јавности. Чак 66% грађана не подржава Јаншину владу, док трећина гласача не види „своју“ странку међу онима које се нуде на на политичком паркету.
Јавност протестима, у којима демонстранти вичу да желе отерати „и црвене и црне и плаве и оне свих других боја“, показује да више не верује актуелним политичким партијама и систему у коме „леви“ и „десни“ на крају изборног процеса склопе коалицију, којом изиграју вољу бирача. А и Јаншина влада је наставила тамо где је стала претходна (Пахорова), што значи с резовима у социјалним трансферима и смањењима плата у јавном сектору, уз све теже услове рада, снижење пензија и подизање намета који најгоре погађају управо оне који су близу социјалног дна и који су у ионако тешкој егзистенцијалној ситуацији.
Словенија је, упркос чланству у ЕУ, последњих година место застрашујућих примера кршења права радника, што се нарочито видело када је „радна снага“, придошла из некадашњих република некадашње Југославије, остала без зарађених плата и икаквих права, преварена под претњом изгона из државе због „истеклих“ радних дозвола.
Тада је у случају грађевинске компаније Веград из Велења откривено нешто до тада у Словенији незапамћено, тачније да је директорица „присвојила“ 20.000 евра из посебног фонда у који су радници с муком одвајали од плата како би помогли породици погинулог колеге из БиХ.
Суђење директорици још увек траје, без расплета. Када се мислило да је већ дотакнуто дно урушавања свих вредности, уследио је нови шок – Други програм Радио Словенија емитирао је недавно потресна сведочења школараца који су у микрофон испричали да су гладни у школи и после школе, јер је држава ове школске године драстично смањила дечје додатке и ученичке стипендије. Држава је на вештачки начин и онима који су на рубу глади укинула социјалну помоћ, подигавши цензусе и за пензијске додатке на најниже пензије, суфинансирање оброка у школама и слично.
Уколико нека породица, поред стана у којем живи, поседује и припадајући паркирни простор или дрварницу, онда порезници на основу те „некретнине“ од ове године израчунавају какав би био „фиктивни доходак“ те породице, дакле свота коју би теоретски могла остварити приход на тржишту иако је јасно да се простор попут дрварнице не може издати нити на њему зарадити.
Порезници ту фиктивну, боље речено виртуелну суму онда додају „стварном“ дохотку породице и тиме јој „фиктивно“ подигну приходе услед чега грађани губе право на одређену врсту социјалног трансфера (нпр. На бесплатно здравствено осигурање, дечји додатак, субвенционисану ужину у школи, јефтинији вртић и слично).
Нису ништа мање неправде ни у функционисању правосуђа – многи челници некада највећих словеначких компанија, у домаћем сленгу названи „тајкунима“, или још нису ни оптужени (нпр. Игор Бавчар и његов, сад већ пропали „Истрабенз“), или су неправомоћно осуђени на мале затворске казне (на пример Бине Кордеж због злоупотребе положаја у „Меркуру“, или – због пљачке – Иван Зидар, шеф некадашњег грађевинског гиганта СЦТ, и Хилда Товшак из горепоменутог Веграда), док политичари који су оптужени за тешка кривична дела (корупцију, злоупотребе положаја) и даље обављају своје функције.
То у првом реду важи за премијера Јанеза Јаншу, оптуженог за корупцију у примеру финске „Патрије“, као и за градоначелника Марибора Франц Канглер, али и за првака опозиције и градоначелника Љубљане Зорана Јанковића, који је однедавно под истрагом због неправилности приликом изградње љубљанског стадиона „Стожице“.
И док радници у бројним фирмама, које једна за другом иду у стечај – губе посао преко ноћи, опљачкани и за вишемесечне зараде и доприносе за пензијско, а онда се на судовима по неколико година боре за погажена права – политички прваци тврде да имају право остати на свом положају све док им се „правоснажно не докаже“ да су починили неки преступ или кривично дело.
Типичан пример је мариборски градоначелник Франц Канглер. У Марибору је инсталирао супермодерне радаре, преко којих је чак и казнену политику препустио „приватном капиталу“ односно у руке „приватног сектора“, а уједно је у време свеопштег затезања каиша злоупотријебио положај омогућивши својој „гатари“ (жени која му прориче судбину) да од општине унајми непрофитни стан.
Ни то није све; када је полиција, прислушкујући његове разговоре, ухватила Канглер како се с „партнерима“ договара како да „окрену новац“, Канглер се правдао да је заправо желео да на Похорју, мариборској излетничкој тачки – „окрене прасе на ражњу“ , заједно с пријатељима.
А када су порезници на банковном рачуну његове супруге открили преко 150.000 евра (за које госпођа Канглер није знала објаснити одакле јој), Канглер је изашао пред новинаре с причом да има мали пашњак од пар хектара те да је оних 150.000 евра – зарађено од продаје сијена.
Зато су Канглер суграђани 3. децембар испред зграде општине у Марибору довукли, а онда и запалили балу сена, вичући „готоф си!“ (Готов си) а потом су на све стране летеле поново коцке из калдрме, петарде и ракете, које су не само поразбијале стакла на општинској згради, него и изазвале мањи пожар, уз неколико десетина рањених и преко стотину приведених и тридесетак притворених демонстраната. Тиме је народ показао колико је сит неувјерљивих, лажних изговора политичара на власти.
„Истина у овој држави су све саме лажи, непотизам, клијентилизам, смеће! Ми доказујемо да смо здрави део друштва, његов лек. Франц Канглер сувише дуго размишља о својој оставци,“ скандирали су демонстраната у Марибору. Већина у руци носи плакат с Канглеровим ликом на којем пише „готоф је!“, Што је мариборска парафраза слогана који је пре 12 година на улицама Београда ношен против режима Слободана Милошевића. Захтеви за смену водећих политичара брзо су се проширили и сада се могу чути иу Љубљани, Птују, Цељу, Копру и другим градовима по Словенији.
Демонстрације, које се организују путем Фејсбука имају све више присталица свих доби, упркос томе што је полиција прибегла сили употребом водених топова, хеликоптера, паса и сузавца. У Марибору се током „трећег устанка“ 3. децембар испод Канглеровог уреда окупило преко 12.000 људи, који су протестовали дуго у ноћ, захтјевајући градоначелникову оставку. Канглер то одбија, а како га полицијски специјалци не би поново „вадили“ из опкољене градске куће – отишао је на одмор.Што је још више ражестило Мариборчани.
Иако се окупљени грађани труде како би демонстрације прошле у миру иу то име полицајцима деле и цвеће, не прође протест а да не буде љутих и насилних сукоба између полиције и демонстраната, што је за Словенију потпуно нова појава обзиром да су и демонстрације 1988. године биле мирне и тада чак ни ЈНА није употребила насиље, иако су демонстранти тражили ослобађање Јанеза Јанше из притвора.
Јасно је да се талас незадовољства и протести у Словенији неће лако зауставити, посебно јер је организација протеста кренула из „базе“ (народа) и ван контроле политичких партија. Словенија је тако сваким даном ближе „грчком сценарију“, а синдикати су, након потпуног прекида дијалога с Јаншином владом (која је у уторак, 4. децембра, кроз парламент „прогурала“ нову, тврду реформу пензијског система упркос оштром противљењу социјалних партнера!) , најавили општи, генерални штрајк за 21.децембар.
(Адванце)
