Pročitaj mi članak
Ексклузивно: Породица Поповић-Павићевић чува три необјављена писма владике Николаја Велимировића. Пријатељство настављено у Америци. Прота Душан сахранио 1956. владику у Либертивилу
ВЕРА нам треба да бисмо се могли надати, нада да бисмо могли живети, а љубав да бисмо као културан народ могли опстојати…
Ова мисао, тек једна у мноштву мудрости владике Николаја Велимировића (Лелић, 1880 – Либертивил, 1956) провејава и кроз три до сада необјављена писма, која је владика 18. јула, 17. септембра 1954. и 16. јануара 1955. године разменио са протом Душаном Поповићем (Гацко 1921. – Чикаго, 1972), свештеником СПЦ у Чикагу.
Писма, која је породица Поповић чувала дуже од шест деценија дата су на увид „Новостима“ захваљујући предусретљивости протине кћерке Јованке Поповић Павићевић из Чикага и њиховог кума Радислава Николића из Новог Сада.
У тим писмима владика, који је за живота преживео силну голготу и оспоравања, а данас је уврштен међу 100 најзнаменитијих и најумнијих Срба свих времена, распитује се код проте Душана о неком нашем човеку који се у српској емиграцији у Америци представља као свештеник. У другом писму осврће се на значај краљевског генерала Драже Михаиловића.
Писмо од 18. јула 1954. године, заправо је писани говор већ болешћу скрханог владике, који је прота Душан прочитао у цркви у Чикагу на помену генералу Дражи.
Он своје писмо-говор почиње овако:
„Поштована господо српска, браћо и сестре,
у свим временима и народима слављени су као велики људи они који су положили живот свој за пријатеље своје и ближње своје… У нашем народу таква се љубав може односити на оне велике људе који су положили живот свој за цео народ…“
У наставку владика Николај пише, за то време у Србији, невероватне и пророчке речи:
„Дража је био легендарна личност и за време свога живота, а његова мученичка смрт створила је око његовог живота ореол светог ратника. Временом ће тај ореол бити све светлији, а име Дражино све славније.“
У другом писму (18. септембар 1954), владика пише проти Душану о извесном „брату Миленку“ који му се обратио са жељом да буде свештеник. Владика моли проту да „брату Миленку поручи да напише своју биографију и што више података о породичном пореклу“.
Кандидат за свештеника то, изгледа, није урадио на прави начин, јер у наредном писму, писаном ћирилицом, зеленим мастилом (16. јануара 1955. године) само 14 месеци пре него што се упокојио, забринути владика Николај каже:
„Драги мој Душане, овај човек се губи у неким пустим фразама, а ништа о себи не каже, ни где је свршио богословију, ни ко га познаје од свештеника у овој земљи. Незгодно ми је ништа му не одговорити, а не могу док не чујем да ли га ти познајеш и шта о њему знаш“.
Познанство породице Поповић са светим владиком успостављено је на српском двору, још пре Првог светског рата. Владику је први упознао официр жандармерије Марко Поповић, отац проте Душана.
Марко, рођен у Гацку, унео је 1918. ослободилачки барјак у Београд. Са своја четири брата и оцем био је на Солунском фронту, и за ту храброст одликовали су га и отаџбина и савезници.
После 1918. године, од државе је добио добровољачку парцелу у Кисачу, код Новог Сада и ту се породицом настанио, а затим преселио у Бачки Петровац где је свих шесторо његове деце завршило гимназију. Међу њима и Душан који је потом отишао у Сарајево на Богословију, да би 1946. отишао је у Америку.
Владику Николаја је капитулација Југославије затекла у манастиру Жича. Ухапшен је 1941. и затворен у манастир Љубостињу, а касније и у Војиловицу. Потом су га Немци заједно са патријархом Гаврилом спровели у логор Дахау где су остали три месеца.
Децембра 1944. године, Немци их ослобађају, па владика и патријарх заједно са Миланом Недићем путују у Словенију. Патријарх Гаврило се вратио у земљу, а владика је отишао у Америку.
Нису то биле за њега непознате стазе. Пре Првог светског рата српска влада слала га је у Америку и Енглеску, у мисију у вези „са српском и југословенском ствари.“
Владика Николај у Америци је наставио своју богословску и списатељску мисију путујући и срећући наше људе у Канади и Америци.
У Америци је и повремено предавао – у српској богословији у манастиру Светог Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Светог Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихобна у Саут Канану (Пенсилванија).
– Често је боравио у нашем дому – присећа се Јованка Поповић Павићевић. – Била сам тада сасвим мала, али се сећам да ми је већ тада изгледао као светац. Био је невероватно смирен, благ и увек забринут за свој српски народ. Говорио је замишљено и успорено.
Јованка је била десетогодишња девојчица када је њен отац прота Душан у присуству бројних америчких Срба, 27. марта 1956. године, у манастиру Светог Саве у Либертивилу служио опело упокојеном владици Николају Велимировићу.
– До последњег свог дана, мој отац је у нашој породици неговао успомену на владику – каже Јованка Поповић Павићевић.
Прота Поповић није доживео испуњење последње владичине жеље. Упокојио се 1972. године, а мошти светог владике 12. маја 1991. године пренете су из Либертивила и сахрањене у његовој задужбини, у малој цркви у Лелићу.
(Новости)
