Pročitaj mi članakKako će SAD sa dugom od 19.000 milijardi dolara sačuvati NATO?
Како ће САД са дугом од 19.000 милијарди долара сачувати НАТО?
Геополитичке изјаве америчког председничког кандидата Доналда Трампа у недавном интервјуу за Њујорк тајмс изазвале су пометњу у балтичким земаљама и Источној Европи. Одговарајући на питање о „опасним активностима Русије, која плаши мале балтичке земље које су недавно постале чланице НАТО савеза”, Трамп је рекао да ће подршка зависити од тога „јесу ли те земље испуниле своје обвезе према Америци”. „Ако оне испуњавају своје обвезе према нама, онда ће наш одговор бити позитиван”, рекао је Доналд Трамп.
Другим речима, његов став је да ће „радо поштивати постојећи споразум, али Америка неће сама сносити терет којег себи не може да приушти”. Ако се САД надокнаде огромни трошкови повезани са одбраном других земаља, од којих су многе „изузетно богате”, Трампов став ће према њима бити другачији и он им је спреман рећи: „Честитамо, заштитили сте се!” Овај став подржале су и његове присталице. Њут Гингрич, бивши председник Представничког дома, рекао је да „савезници морају да брину о америчкој спремности ако желе да САД испуни своје обавезе”. „Сваки предсједник је рекао да земље НАТО савеза не испуњавају свој део договора”, рекао је Гингрич.
Реакција је била предвидива. Председник Одбора за спољну политику парламента Латвије Ојарс Калнинш је рекао да су изјаве Трампа „опасне и неодговорне”. „То ће негативно утицати на јединство НАТО и безбедносну ситуацију. Углавном, он је рекао да САД неће испуњавати своја обећања или обавезе”, рекао је Калнинш. Неформални одговори у медијима досегли су такав ниво апсурда да су Трампа у балтичким земљама представили као „пријатеља Путина”.
Унутар САД оптужбе су дошле од демократа и „традиционалних” републиканаца. Републиканци, демократи и независни функционери који су помогли у изградњи НАТО, најуспешнијег војног савеза у историји, дошли су до истог закључка и Трамп им не одговара, тако да нису спремни да он буде врховни командант америчких снага.
28 ЗЕМАЉА КОЈЕ ИЗДРЖАВАМО
Али Трамп није рекао ништа ново. Његов став је потпуно исти као у два интервјуа из марта и априла ове године, кад је рекао да „НАТО Америку кошта цело једно богатство”. „Да, ми бранимо Европу, али смо потрошили много новца. Ми више себи то не можемо да приуштимо. Требало би да то размотримо и бићемо у НАТО, али ћемо плаћати много мање. Ми плаћамо превише, а све што имамо је 28 земаља које издржавамо”, рекао је раније ове године Трамп.
Његова реторика се не односи само на НАТО. „Јужна Кореја је богата индустријализована земља, а ми не добијамо праведну надокнаду за оно што радимо за њу. Ми тамо бескрајно шаљемо своје бродове, авионе, проводимо вежбе, а уместо тога добијамо само мали део оног што потрошимо. Без нас ни Саудијска Арабија неће дуго трајати и без наше заштите ће се распасти.
Они једноставно штампају новац, а њиме не компензују ни своје трошкове”, рекао је међу америчким либералима, демократама и републиканским јастребовима омражени Трамп. У исто време он је предложио да се одустане од куповине нафте из Саудијске Арабије ако та земља и даље буде одбијала да попље своје војнике у борбу против Исламске државе.
Генерално, из Трампове тачке гледишта, „Америка је та која увек плаћа рачуне, док други уживају безбедност”. Али САД себи више не могу да приуште такву „великодушност”. „Погледајмо начин на који смо градили школе у Ираку, а онда су летеле у ваздух. Градимо школу и неко је разнесе. Не можемо је реконструисати и други и трећи пут, а да у исто време не можемо да изградимо школу у Бруклину. Ми немамо новца за образовање и не градимо у својој земљи. Кад смо се упитали да ли је дошло време да бринемо о себи?
Да, постоји свет и изван САД, али наша земља се распада. Данас се свет промијенио и ми не би требало да се бавимо сређивањем других држава. Искуство је показало да се то тако не ради. Наш дуг је досегао 19.000 милијарди долара. Вероватно седимо на мехуру, а, ако он пукне, последице ће бити страшне”, изјавио је Трамп. „Ми смо били утицајна и богата земља. Сад смо сиромашна и земља дужник”, закључио је републикански кандидат и пожалио се на ограничене америчке ресурсе.
У исто време, главни амерички супарник за Трампа је Кина. „Они су извукли из наше земље толико новца да су реконструисани целу Кину. Без нас не би имали све те аеродроме, цесте, мостове. А ми сами не градимо ништа и наше време је прошло”, жали се Доналд Трамп. Уствари, његова сирова и радикална реторика усмјерена је у срж проблема и методе њиховог решавања, али ово што Трамп гооври 2011. године рекао је и министар обране Роберт Гејтс, кад је изјавио да би америчка јавност могла изгубити вољу да у потпуности плаћа војне трошкове НАТО.
„КРИЗА ОДГОВОРНОСТИ” САВЕЗНИКА САД
Тврдње о земљама које не испуњавају обавезе у систему колективне безбедности чују се већ дуго. Важно је поменути да је непосредно пре пролетњег интервјуа Трампа слично говорио и председник Барак Обама. У интервјуу за Атлантик јадиковао је како се осећа као „слободни јахач” који види да су амерички савезници навикли на „коришћење америчких мишића у решавању својих специфичних проблема”. Његова је изјава донела је прилично болне реакције неких европских чланица НАТО, као и у Саудијској Арабији, Турској и Израелу.
Ограничити Кину приоритет је за садашњу администрацију, али су сви свесни тога да САД имају ограничене ресурсе, што захтева мобилизацију савезника. „Кризу одговорности” неких сателита признаје и Хилари Клинтон, али она инсистира да се према њима не користе присилне мере и да САД не могу изаћи испод „истог крова”. Очито је категорички императив Клинтонове ширење америчке сфере утицаја по сваку цену.
Али, како год било, проблем неиспуњавања обавеза америчких савезника објективно постоји и Вашингтон то врло скупо плаћа. Од 2014. до 2016. само је пет од 28 земаља НАТО за одбрамбени буџет издвајало договорених два одсто укупног БДП, а то су САД (3,61 одсто), Грчка (2,38), Велика Британија (2,21), Естонија (2,16) и Пољска (2). Укупно је буџет НАТО за 2015. годину био 1.023 милијарде долара, а САД су уплатиле 735 милијарди или 71,8 одсто. Пре десет година, 1995, амерички је удео био је 59 одсто.
Али, ако гледамо укупни БДП земаља НАТО, САД у њему чини мање од 49 одсто, што у издвајањима чини још већу разлику између Америке и европских савезника. У савезу је шест великих земаља, укључујући и два најближа савезника Вашингтона, који су у 2015. години смањили војне буџете. Реч је о Немачкој, Великој Британији, Канади, Италији, Мађарској и Бугарској. На пример, војна потрошња у Немачкој пала је са 1,14 одсто БДП на 1,09, а војни издаци у Италији и Мађарској су пре смањења износили 0,9 одсто БДП.
Због тога само раст војних буџета у више у 16 земаља може омогућити НАТО да стабилизује ниво војне потрошње, а укупни БДП европских чланица организације порастао је за 1,7 одсто, што значи да су земље Западне Европе удео војне потрошње савеза као целине смањиле за 1,3 одсто. Са друге стране, на повећање трошкова за одбрану, како би заштитили Источну Европу, спремно је само 31 одсто Немаца и мање од половине Француза и Италијана. Две од три „младе демократије” у балтичким земљама такође су проблематичне, а тамо се сад улаже огроман новац за смештај нових снага, полигоне и инфраструктуру.
Војни буџет Литваније у 2015. порастао је за 32 одсто, али у процентима још увек износи јадних 1,1 одсто БДП, док ће следеће године бити увећан на 1,48. Војни буџет Латвије ове године је повећан је за 14 одсто и досегао око један одсто БДП, а 2016. планирано је повећање на 1,45 одсто. Зацртани циљ од два одсто звучи као неостварив. Другим речима, тешко је стварати напетост између Запада и Русије ако балтичке земље нису превише вољне да плаћају за сопствену безбедност Али постоји и друга опција – да све плати Вашингтон.
ПЕТИ ЧЛАН КАО АДУТ САД
Ту је и Пољска, чији војни издаци у 2016. неће досегнути циљани ниво. Истовремено, вредност балтичких држава као војног мостобрана под знаком је питања. Та група земаља смештена је између руске границе, мора и енклаве Калињинград, и као таква не може бити нарочито снажна. Другим речима, све што могу да понуде „младе демократије” Балтика су русофобија и потенцијални проблеми САД по узору на кубанску ракетну кризу.
Ту си и притужбе противника Трампа, који тврде да он непосредно угрожава члан 5 Статута НАТО, који обавезује све земље чланице да међусобно помогну било коју земљу која буде нападнута. Ако погледамо члан 5 дословно, онда су притужбе, које понављају и наши „уважени” колумнисти, прилично чудне. Члан 5 НАТО уговора: „Потписнице сматрају да би се оружани напад на једну или више њих у Европи или Северној Америци требало сматрати нападом на све њих и зато се слажу да ће, у случају таквог оружаног напада, свака од њих, позивајући се на право индивидуалне или заједничке самоодбране из члана 51 Повеље УН, помоћи потписници или потписницама које су нападнуте, предузимајући одмах, саме и у складу с другим потписницама, кораке који се сматрају потребним, укључујући употребу оружане силе, да би повратиле и одржале безбедност Северноатлантског подручја.
Сваки такав оружани напад и мере предузете као резултат тог напада морају се одмах пријавити Савету безбедности. Такве мере морају се зауставити када Савет безбедности предузме мере потребне за поновну успоставу и одржавање међународног мира и безбедности“.
Другим речима, чланице НАТО би прво требало да буду нападнуте, једна или више њих, а одговориће се ако се буде сматрало потребним. У том случају могуће радње укључују употребу оружане силе, али то није једина опција. Јасно дефинисано опредељење да се стане на страну „жртве” у повељи НАТО не постоји, што отвара простор за маневар Вашингтону. Управо то је оно што Америци у овом тренутку и треба.
Покушавајући да задржи контролу над глобалним уделом светског БДП, кога САД неспорно губе, посебно у индустријској производњи, САД су суочене са класичним примером „обрнуте империје”, ситуације у којој центар царства издржава периферију. Због тога су пропала велика царства у историји, као на пример Римско царство или социјалистички блок Совјетског Савеза, кога су земље Источне Еуропе коштале вишеструко више него што су доприносиле.
Остале опције, осим “мобилизације” савезника и ресетовања прерасподеле, не постоје. Уствари постоји Трампов „изолационизам”, који ће савезницима дати онолико колико плате. Поштено или не, сурово или не, ситуација је таква каква је.
ЛАЖ О „РУСКОЈ ОПАСНОСТИ“
Али с тиме се слажу готово све америчке политичке елите, а оне окупљене око Хилари Клинтон уверене су да ће још неко време Америка задржати место „глобалног лидера” иако им је јасно да је то готово немогуће. Без обзира изаберу ли Американци Трампа или не, корекција курса спољње политике Вашингтона је неизбежна. Узалуд је Мишел Обама држала сладуњаве говоре у којима каже „да, кад види Хилари Клинтон, зна да ће и њене две ћеркице, као жене, као Афроамериканке, једног дана моћи бити председнице”.
Заиста дирљиво. Узалуд је Барак Обама излазио пред јавност са статистикама и поређењима Реганове и Бушових администрација и оних Клинтона и њега – бројке су неумољиве. САД дугују око 19.000 милијарди долара, буџет земаља НАТО је 1.023 милијарде, од чека САД издвајају 735 милијарди или 71,8 одсто. Ту су трошкови одбране савезника на Пацифику: Јужне Кореје и Јапана, али и Израела и земаља Заливског савета за сарадњу на челу са Саудијском Арабијом, где САД такође имају сталне базе и огромну војну инфраструктуру. Већина савезника непрестано тражи помоћ, али, кад је реч о трошковима, истина, учествују у њима куповином војне опреме, али не увек. Европљани су по том питању најгори купци, јер Француска, Велика Британија и друге земље имају сопствену војну производњу, а за остатак ће се већ „побринути Пентагон”.
Како ће амерички Конгрес и Стејт департмент у овим условимса састављати буџет, то само они знају. Трамп види решење или у једнаком учешћу у трошковима, гледајући при том БДП сваке земље појединачно, или у смањењу активности Америке у НАТО, што би уствари требало поздравити, јер би тиме спласнуле и напетости на европском континенту. Наравно, остаје „претња руске агресије” на земље Балтика.
Али верује ли ико у те бесмислице осим оних који су плаћени да их пропагирају? Русија, као земља са војним буџетом од око 50-60 милијарди долара годишње би, према проценама „аналитичара”, могла да нападне војни савез са буџетом од преко 1.000 милијарди долара војних издвајања и свет уведе у Трећи светски рат? Није потребно ни коментарисати овако нешто иако ове тврдње Атлантског савета и Стратфора редовно преносе све медијске куће, листови и портали земаља НАТО.
