Јакуб Ксавер Тициан је штампао „Граматику горњолужичког језика“ 1679. године, далеко од српске домовине, у Прагу. Српски језик је звао „вендским“. Била је то прва граматика лужичких Срба која је опстала до данас. На срамоту немачких лутеранских јункера који су чинили све да затру српску књижевност и језик током XVII и почетком XVIII века, Јакуб Ксавер Тициан је био римокатолик и то језуит.
Шта више, учествовао је у рату против Османлија и погинуо под Београдом 1693. године борећи се за ослобођење јужне Србије, наше отаџбине. Тицианова граматика је постала основ развоја каснијег српског горњелужичког књижевног наречја, а римокатолици од тог доба полако и све сигурније заузимају значајнију улогу у развоју књижевности и културе лужичких Срба.
Прву српску типографију је основао тек 1721. г. Јан Богумил Фабрициус у граду Хоћебужу (Cottbus) и упркос пруској забрани успевао да штампа књиге на српском језику.
Исте 1721, г. је у Будишину Јуриј Гавштин Светолик издао први познати нам латинско-српски речник, a 1728. године је издата Библија на горњолужичком наречју.
Јан Богумил Рихтар је 1730. г. издао књигу која је садржала етнографску грађу о Горњој Лужици, додуше на немачком језику.
Тек 1728. г. је отворена „Лужичка семинарија“ (звана je и „Српска семинарија“, али то је био само колоквијални, никад званични назив), прва школа међу Србима која је радила до 1922. г. Та школа никада није имала суштински значај за образовање лужичких Срба, већ је ту улогу ипак имала једна Гимназија у Прагу, „Лужичка семинарија“ ван домовине у којој се образовала већина српских писаца и песника од почетка XIX века. Та чињеница показује чињеницу да северни Срби у својој домовини нису могли да се образују у свом властитом духу и култури под влашћу немачких лутерана, у условима доминације њихових вредности.
Током Седмогодишњег рата (1756—1763) Саксонија је ратовала против Пруске, па су мобилисани Срби уваљени у нову невољу, јер су ратовали једни против других у две непријатељске војске. Лужица је у овом рату ужасно страдала.
У тешко доба прогона и обесправљености Срба, велику помоћ им је током XVIII века пружао народни човекољубац и адвокат из Саксоније, Србин Јан Михал Будар.
Српско проповедничко друштво
Што се тиче српских лутерана, на универзитету у Липсику су основали Српско проповедничко друштво (СПД). Његов први председник Јан Кжесчан Август Коцор, затим преводилац Јан Венцељ, Јан Ринч и лингвиста Јан Заломон Френцел (син Саломона Богухвала Френцела) издали су на Универзитету у Липсику „Липске новине и обавештења“ (Lipske nowizny a wšitkizny). Биле су то прве српске новине и изашле су 1766. године у два броја. Матица српска у Будишину чувала је пажљиво ове најстарије драгуље српске публицистике, али су они нестали у вихору Другог светског рата.
Члан СПД је био и Јуриј Мјењ, који је штампао своје проповеди, поезију и прозу на српском језику. Био је оснивач песничког кружоока у СПД. Његов син је био раније помињани српски песник Рудолф Мјењ.
Године 1790. је друштво у Лајпцигу издало први редован месечни часопис на српском језику: Месечник за поуку и утеху (Mesačne pismo k rozwučenju a wokřewjenju) на иницијативу студената Јана Августа Јанка и Карла Богуслава Шераха.
СПД је до краја XVIII века постало толико угледно да су и немачки лутерани из Лужице постајали његови чланови. Немци су у то доба често Србе приказивали као убоги и неписмени народ којег треба искоренити. Управо је таквим Немцима засметало српско име у наслову друштва чим су се одомаћили у њему. Показало се да немачки лутерани учлањени у СПД нису били искрени пријатељи Срба.
Немачки чланови друштва су 1809. године напросто избацили из назива СПД реч српско и назвали га „Лужичко проповедничко друштво“ (ЛПД). Тиме је немачко лутеранство према Србима показало нови начин свог непријатељског рада. Уместо огољеног насиља, употреблили су подмуклост и превару. Ова два начина рада против Срба ће од тада наизменично мењати, увек у истом циљу – затирању Срба, њиховог језика, писмености, културе, историје и имена.
Ипак, Срби нису остали малодушни. Дабит Богувер Глован је објављивао на српском језику проповеди и црвкене песме.
Настанак редовне публицистике северних Срба
Јан Богухвал Дејак је 1809-1812. г) је издавао новине Српски разговор и курир (Serbski powědar a kurěr) у којима се јавно супротставио германизацији Срба.
Хандриј Љубенски и Бедрих Адолф Клин су унутар ЛПД основали сопствено одељење под називом „Сорабија“ које је српској култури дало писце и песнике Хандрија Зајлера и Хенриха Августа Кригара.
Њих двојица су од 1826. до 1828. издавали магазин Српске новине (Serbska nowina). Затим је значај ЛПД опадао све до потпуног ишчезавања друштва друштва 70-тих година XIX века, али су у њему ипак стасали великани српске културе као што су Јуриј Броск, Арношт Мука и Виктор Шулце.
Јан Шиндлљар је 1813. године издао „Мали немачко-вендско-пољско-руски речник“. Из таквог наслова је јасно како је Шиндљар очекивао да ће помињање имена Венди изазвати мање подозрења од помињања имена Срби.
Повремено су штампани часописи на српском језику. Јан Петр Јордан је 1842. г. издавао Јутарње новине (Jutrnička).
Хандриј Зајлер је у исто време покренуо недељно издање Тижденска новина (Tydźenska Nowina) које су излазиле редовно све док их није забранио нацистички режим 1937. године.
НАЈВЕЋИ ОСЛОНАЦ У ЖИВОТУ: Све што је постигао у животу Бора Станковић је дуговао једној баби https://t.co/sLlcdCVfXd
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 15, 2018