Прочитај ми чланакУ Лесковцу нема посла ни за читаву армију гладног народа са чланским картама СНС-а, а овима другима без чланских карти који још увек држе до образа и личног интегритета, остаје само кофер или улица.
Лесковац је некада био привредни гигант коме се од милоште тепало „мали Манчестер“. Данас је овај град на коленима. У животу га одржавају лажна обећања локалне власти и по који трансфер из републичког буџета.
Монотонију паланке, уместо жамора радника, понекад разбије гаф првог човека Лесковца па уместо града познатог по „најубав штоф на цел свет“, бива препознат као град у коме се свечано отвара јавни тоалет.
По принципу – дај шта даш, само да се пресече црвена врпца па макар она била окачена и на вратима клозета. Судећи према обећањима локална власт је требало у протекле четири године да положи на десетине камена темељаца за изградњу нових фабрика и да запосли десетак хиљада радника.
У реалности, осим јавног клозета, отворен је и кинески тржни центар. У њему се продаје роба без издавања фискалних рачуна, а притом ту раде непријављени радници за понижавајућих 500 динара дневнице. Јавна је тајна да Кинези на читавој територији Србије продају робу без фискалних рачуна. А и што би издавали фискалне рачуне кад их нико не дира?
Финансијска инспекција не куца на њихова врата. Знају напредњаци да је Кина светска економска сила и да није згорег да Србија мало зажмури па макар то било и на сопствену штету.
Лесковац је постао град сиромашних и гладних. Сваке године из Лесковца се исели између 1.500 и 2.000 људи. Пратећи ту тенденцију кроз педесет година Лесковца и Лесковчана више неће бити. Постаће Нишлије, Београђани, Берлинци, Парижани, Мадриђани…
Трбухом за крухом и највеће локалпатриоте напуштају овај град. У Лесковцу нема посла ни за читаву армију гладног народа са чланским картама СНС-а, а овима другима без чланских карти који још увек држе до образа и личног интегритета, остаје само кофер или улица.
Аутор је члан Главног одбора Демократске странке
Па ипак, иако су фрижидери одавно празни и нема се новца ни за комуналне рачуне, а камоли за летовања и живот достојан човека, изненађује огромна подршка Лесковчана странкама на власти. Да ли је пет векова под Турцима код становника овог града развило осећај подаништва ког се ни у 21. веку не могу ослободити? Куд су нестали здрав разум, лично достојанство и храброст?
Атмосфера у јавном животу овог града је таква да се свако другачије мишљење кажњава на најсуровији начин отвореном дискриминацијом и вређањем. А све са циљем да завлада једноумље, да се истреби и последњи који више верује својим очима, а мање ТВ Пинку или Информеру.
Нажалост, Лесковчани показују да се живот може проживети и пузећи. Очигледно је све ствар личног избора.
