Pročitaj mi članakU ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik, pop Stojiljko Kajević govori sve o nastanku SOPO-a, o tome kako je postao jedini sveštenik u Americi "osuđen za terorizam", o surovim ubistvima Udbe, o čuvenom Nikoli Kavaji i srpskom kumu u redovima Džona Gotija Bošku Radonjiću, ali i o tome kako je, posle pada na Brionima, sa njima sarađivao i Leka Ranković.
У ексклузивној исповести за Недељник, поп Стојиљко Кајевић говори све о настанку СОПО-а, о томе како је постао једини свештеник у Америци „осуђен за тероризам“, о суровим убиствима Удбе, о чувеном Николи Каваји и српском куму у редовима Џона Готија Бошку Радоњићу, али и о томе како је, после пада на Брионима, са њима сарађивао и Лека Ранковић.
У разговору са свештеником Стојиљком Кајевићем и чешљањем кроз његове биографске белешке „качамак“ и „уз божију помоћ“ добијају потпуно ново значење. „Качамак“ је, наиме, шифра коју су поп Кајевић и његови саборци из Српског ослободилачког покрета „Отаџбина“ (СОПО) – организација која је током шездесетих и седамдесетих у Америци и Западној Европи годинама водила борбу против југо-комунистичког режима – користили за експлозив. А божија помоћ је, углавном, представљала наду да нико неће бити убијен или ухапшен.
У истој недељи у којој је бизарни случај пресуде Божидару Спасићу за „дебеовско“ убиство у Белгији подсетио на сурове обрачуне „службе“ са политичком емиграцијом, стигла је и вест да је у Финиксу у Аризони преминуо Радош Стевлић. Медији су га испратили као „последњег Титовог атентатора“, што није тачно, макар у тој мери што је оснивач и најистрајнији члан СОПО-а поп Стојиљко Кајевић још увек жив и здрав, предаје на једном америчком универзитету, записује своја сећања и религијско-филозофска промишљања, повремено и врши службу у српским црквама у Америци.
С њим смо се сусрели током једне од његових редовних посета Београду, и разговарали о познатим и непознатим стварима из његовог живота и борбе коју је српска емиграција водила против Тита.
У ексклузивној исповести за Недељник, поп Стојиљко Кајевић говори све о настанку СОПО-а, о томе како је постао једини свештеник у Америци „осуђен за тероризам“, о суровим убиствима Удбе, о чувеном Николи Каваји и српском куму у редовима Џона Готија Бошку Радоњићу, али и о томе како је, после пада на Брионима, са њима сарађивао и Лека Ранковић.
Док сам чекао испитивање, седморица-осморица агената су били око нас. И један каже: „Оче, ништа не брините док год је овде Едгар Хувер који их мрзи (комунисте) више него што их ви мрзите, а Линдона Џонсона то не занима“
Лека Ранковић је требало да достави податке о кретању Јосипа Броза Тита његовим атентаторима. Даље ми Андра пише: „Замисли њега, у црно нам је завио отаџбину, а сад се враћа на наше детињство и дане док смо пливали у Колубари. Хоће да прескочи злочин против свога народа док је верно служио свога шефа. Људска судбина и трагедија“
Испред Беле куће окупило се око 700 Срба. Ја вичем преко мегафона: „Тито убица!“ Народ понавља. Носе се слике Драгише Кашиковића и мале Иванке. За то време Никола Каваја стоји сам на ћошку тротоара поред ограде Беле куће. Имао је на себи стару авијатичарску блузу и тамне наочаре за сунце. Руке су му у џеповима. Амерички тајни агенти који знају сваког потенцијално опасног Србина, шетају наоколо. Смешкају се и ништа не говоре
Каваја је после отео тај авион са жељом да ме пусте. Знао је, верујем, да сам отишао на тај авион, упуцали би и њега и мене
Био сам једини свештеник ког после помирења нису примили назад. Чуо сам то од митрополита Амфилохија Радовића. У колима смо седели и разговарали и питао сам шта има у вези са мном, када ми је рекао да је „мрка капа“. После сам чуо да је патријарх Павле рекао: „Не, много је био у политици“
