Pročitaj mi članak
(Златко Шћепановић)
Тврдња да је Србија најбоља земља за живот у свету има неколико условљавања које треба разумети при давању такве оцене. Пре свега, онај који оцењује које су земље најбоље за живот је субјективан, стиже из Србије, није обишао више од 20-ак земаља света, што значи да је пристрасан и неквалификован за суштинску оцену у глобалним размерама.
Али свеједно, аутор овог текста је храбар да изнесе такву тврдњу и да је и образложи, па је свако у прилици да оцени колико је сагласан са тим видјењем.
Занимљиво је да сваки предео на свету насељавају људи који тај свој животни простор воле и у њему налазе вредности због којег га не напуштају. Додуше, некада то није ни могуће али је занимљиво запажање да су бедуинима суве и златне пустиње једнако драге као ескимима велика пространства снега и леда или индијанцима прашуме Амазона, као и тибетанцима сурови Хималаји. Свако надје нешто лепо у свом животном простору и са тим се саживи.
И некако мислим да се сваком народу да и нека врста карактера да се са тим простором саживи, да карактер одговара простору или се карактер прилагоди географији. Како год било људи надју склад са простором у коме живе. Наравно, увек постоје лепши и плоднији региони ка којима су људи и царства стремили, јер су земље биле плодније, било је више воде, море је било важно због трговине, блага клима је била важна због преживљавања и исхране. И у данашњем свету тај процес миграција тече, мада у неким другим облицима, мање кроз сеобе и ратне походе а више кроз миграције радне снаге.
Словенија и Србија – где је бољи живот
Инспирција за овај текст ми је био скорашња посета Словенији, која по речима старије господје са којом сам путовао и ишао тамо, а која је тада први пут била у Словенија, по њеним речима Словенија личи на једну супер велико викенд насеље. Да, заиста, Словенија је једна велика викенд земља, јер у њој нема великих градова, све је у неким мини градићима и селима, засеоцима, свака кућа је удаљена од комшије, има свој врт, башту, све је укусно средјено и под конац, све је покошено и нигде нема смећа, шута, блата, шљунка, дрвећа. Све је ново, свака кућа је завршена и има лепу фасаду и нов кров, сви прозори су у цвећу, окружени сте бујним зеленилом које словенци пазе и све је као бајка.
Упоредјујући материјално стање Словеније и Србије, једно 50 година су испред нас, ако не и више. Путеви су им одлични, нови или реконструисани, свуда су велики супермаркети по малим селима, све им је доступно, инфраструктура им је изградјена, држава функционише, бирократија је ефикасна и организована, а и сами словенци су вредан и поштен народ, несклон преварама и корупцији као стилу живота. С разлогом могу бити поносни на своју дежелу. О словенцима сам писао и у тексту Плате и примања лекара специјалисте у Словенији.
Али, ипак, најбоља земља за живот је Србија.
Оно што недостаје Словенији су људи, људи на улицама, људи који причају и комуницирају по тржницама, људи који се крећу по граду и селу, видљивост људи и комуникација са људима. У Словенији можете проћи 100 км а да не сретнете два човека. Људи су негде скривени. Тако је у већини западних земаља, изузев медитеранских земаља. Људи су отудјени једни од других, иако то њима не смета јер су навикли да буду сами. Самоћа је постала део комфора, нико ти не смета и нико не омета тај твој мир, материјални мир тишине, свака ствар је на свом месту.
Друга ствар због које је Србија најбоља земља за живот је лична слобода и безбедност која се у нашој земљи осећа. Не мислим ту на политичку слободу, на терор државе а ни на криминал, јер криминала има мање у Словенији него у Србији, него мислим на неки лични осећај слободе, неку врсту независности и лакоће коју Срби имају и због које су и помало бахати, примитивни и склони корупцији, за разлику од словенаца који су много више фини, обзирни и стегнути у жељи да буду социјално допадљиви. Из тог разлога је у Словенији веће поштовање свачије личности и манири су израженији, љубазно се прича, мисли се како ће се свака реч изговорити, сви су тихи, нико није гласан, осмех искрен или лажан је увек присутан. Код Срба је све мало другачије, све је огољеније, искреније али и превртљивије и ирационалније, јер свако је спреман да својој слободи пружи одушка. Због те финоће и стегнутости словенци тихо пате а Срби се пак због своје безобзирности гласно свадјају, вичу и деру и трпе последице општег гнева.
Зато Срби тешко да могу да створе опште материјално стање као Словенци или Европљани, јер стварање материјалног богатства захтева солидаран и колективан напор, који пак тражи медјусобну сарадњу и поверење, разумевање и сагласност измедју људи, што словенци имају за разлику од Срба који воле да ствари индивидуално решавају. Ту би могли свашта још написати, али ћемо још скренути пажњу на то да западна друштва, а у њих упадају и словенци али и италијани и шпанци, који су много живљи и темпераментнији карактером, ипак у суштини функционишу по неким матрицама и чврстим програмираним друштвеним системима, који већини треба да обезбеди комфор. Цео западни свет је програмиран на општи комфор и сви су осетљиви када неко дериште или трапави дошљак то нарушава. Цена тог комфора је често губљење индивидуалности и осећаја исконске личне слободе, па онда у тим земљама имате развијену психоанализу и психијатрију, јер у општој средјености и предвидљивости људи негде губе себе и свој смисао, док код нас на истоку у вечитој борби против друштвеног антисистема и ендемских деспотија имамо хајдучију и општу психозу због несредјености друштва, али зато снажан осећај себе и своје личности, јер у тој борби можеш бити само победник или поражен, а то се увек јаче осећа него да си у маси задовољних комформиста.
Духовно наспрам материјалног
Рекао бих да су људи на западу заглављени у дизајнираном систему дефинисаних људских слобода и права које систем брани али и морално сужава, док су у Србији слободни у хаотичном и непредвидљивом систему притисака и нејасних правила игре, у једној општој ентропији где не знаш где ћеш се пробудити, у каквом свету. Свакако да је Западни свет у тоталу наклоњенији самом човеку и његовој угодности, као и свакој слободи била она морална или не, али то није наклоњено и његовом духу, док је у Србији човеков дух свакодневно на испиту сопственог постојања услед друштва пуног супротности и оштрих сукоба. Како каже апостол у Посланицама: „Тамо где има пуно греха тамо има и највише благодети“.
Србија има занимљиве људе, који су по мом мишљењу далеко озбиљнији од италијана али много срчанији и емотивнији од Немаца, Србија има одличну климу, занимљиву географију и плодно тло. Укусно и миришљаво воће и поврће, још увек солидно месо, на неким местима недирнуту природу, разноврсност у сваком погледу, све то твори да је наша земља једна велика Башта Балкана. И то можемо с поносом рећи, јер док сам пролазио Словенију уздуж и попреко, увек сам се питао како би спектакуларно Србија изгледала да је средјена налик Словенији. Јер, она лепа разноврсност и занимљивост у погледу географије, флоре и фауне, мало која земља има. Једина земља која по мени има све подједнако добро, од културе, духа, стила, земље и климе је Француска. Можда најидеалнија земља, само да нема онај програмирани друштвени дизајн калибрирања људи на материјално а не на духовно.
Србија има православну духовност чији значај схватите тек када одете у западне земље па гледате или у средњовековне катедрале које осликавају политичку, материјалну и сваку другу моћ западне вере као политике, или пак гледате савремене хришћанске цркве које су спектакуларни архитектонски експерименти али без духа и мира које православни храм нуди. Тек на том месту схватите, да можете имати сво благо света али ако немате смиреноумље душе, ништа немате. Само сте путник кроз време коме материјалне играчке служе да га забаве кроз бесмислено путовање историјом. Родиш се, забављаш се, рушиш, градиш и умреш, и ником ништа. То подсвесно сазнање о пролазности а без путоказа где ићи, ствара меланхолију западног света у коју они лагано западају, свесно срећни што живе у богатству и цвећу, које љубоморно чувају и по цену своје слободе и пристајања на све што тај комфор и ту слободу штити, па чак и на неморал, док у Србији још увек постоји слобода појединца да устане против свега што је зло и по цену материјалног страдања.
Наравно, све је то сложеније и изнијансираније, генерализације су увек погрешне, али овде се служимо њима да би се подстакли на размишљање и нашли трајну вредност у свету коме припадамо. И да би одговорили на питање која је земља у свету најбоља за живот. Србија је најбоља земља за живот на свету, дефинитивно. У њој можда нисам опуштен али се осећам слободан. У њој можда ништа не функционише како би требало али је зато само мало више новца довољно да се у њој комфорно осећате. И увек је ту онај невидљиви додир неба који нам стиже кроз наше сакралне објекте, додир Светог Духа који душу јача и превазилази сво овоземаљско благо и сваку земаљску бајку.
