Pročitaj mi članak
На стоту годишњицу од стварања епохалне теорије о климатским променама, Удружење „Милутин Миланковић“ одлучило је да светском научнику и најцитиранијем српском академику у свету, овог пролећа подигне први споменик у Београду. Истовремено, у Будимпешти ће на згради у којој је Миланковић живео као притвореник до 1919. године бити постављена спомен-плоча.
– Наша обавеза је да негујемо успомене на патриотска и научна дела Милутина Миланковића, који је био војник у Балканском рату и заточеник Аустроугарске од 1914. пуних пет година. Није потписао декларацију о лојалности немачким окупаторима 1941. године, а потом није исказао ни лојалност комунистичким властима, због чега је био проглашен за неподобну особу – открива Славко Максимовић, председник удружења, патриотску страну личне биографије великог научника.
Миланковић је рођен као аустроугарски држављанин у Даљу, 28. маја 1879. Његова породица потиче са Космета и у Славонију се доселила у познатој сеоби Срба под вођством Арсенија Чарнојевића 1690. године. Школовао се у Бечу и запослио као грађевински инжењер. Пројектовао је бечки водовод, реконструисао велику катедралу и градио зграде у аустријској престоници. Живео је укупно 33 године у Аустроугарској. На позив Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић је напустио уносни посао у Бечу и прихватио место професора примењене математике на Београдском универзитету.
– У Вазнесењској цркви 14. јуна 1914. године Миланковић се оженио Христином Топузовић Тинком, оперском певачицом. Бродом „Гизела“ су отпутовали у Даљ да проведу први део меденог месеца. Хтели су потом да оду у Женеву. Међутим, када је избио Велики рат, Аустријанци су ухапсили многе знамените Србе, па и Милутина Миланковића. Локални жандар је у Даљу одбио да му стави ланце на руке, па су заједно фијакером отишли у осијечки затвор где је утамничен као ратни заробљеник – прича Славко Максимовић.
Срби хапшени по наређењу бечког двора из страха од њихове побуне, смештани су у стару касарну у селу Турањ код Осијека. Ту је Миланковић био пет недеља, а потом је пребачен у логор у Карловац, а одатле у нежидерску касарну мађарских хусара, која је претворена у заробљенички логор за Србе. У затвору Милутин Миланковић лежао је на поду, на сламарици, међу двадесет ухапшених српских интелектуалаца и јео храну са логорског казана. Нови затвореници, пристигли из Србије, причали су му о зверствима аустријске војске у отаџбини, што га је видно узнемирило. Логор Нежидар је касније постао стратише Срба, на чијем гробљу је сахрањено више од 1.000 ратних затвореника.
– Његова агилна жена Тинка пожалила се у Бечу професору Емануелу Чуберу, који је на двору код грофа Тисе издејствовао да Миланковића из заробљеничког логора Нежидер пребаци у Будимпешту. Било је то пред католички Божић 1914. године. Имао је стан у згради у близини српске цркве. Ту је живео са женом Тинком и свастиком Данком – прича Славко Максимовић. – Сваке недеље као заробљеник морао је да се јавља у полицију, која је цензурисала његова писма. Живео је од уштеђевине и израде грађевинских пројеката. То су биле тешке године за Миланковића. Жалио се пријатељима: „Изгубио сам отаџбину Србију, умрла ми је мајка!“ Радост му је повратило рођење сина Василија 1915. године у Пешти.
Максимовић објашњава да су Мађари, за разлику од Аустријанаца, показали поштовање према Миланковићу. Дали су му кабинет у Академији наука и посао у Централној метеоролошкој станици. Користио је универзитетску и градску билблиотеку. Рад му је ублажио патње и омогућио сусрет са Србима у Будимпешти у кафани „Континентал“, данас ресторану „Парламент“.
Миланковић је пет година провео у аустроугарским затворима. Вратио се 1919. у Београд истим бродом „Гизела“, којим је после венчања отишао у Даљ. Том приликом је из Будимпеште пренео комплетну документацију „Српске банке“ и тако спасао њену имовину у Аустроугарској. Постао је члан војне делегације Србије и учествовао је у преговорима са Бечом.
ПРАУНУЦИ У АУСТРАЛИЈИ
Миланковић је био астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер грађевине, проналазач, први доктор технике међу Србима, универзитетски професор и књижевник. Први је израдио карту климатских промена и календар.
Светска наука га је уврстила међу пет највећих научника 20. века, а НАСА међу 15 умова свих времена који су се бавили планетом. Умро је 1958. године у Београду. Његов син Василије је преминуо 2003. у Аустралији, где данас живи двоје Миланковићевих унука и праунуци.
(Новости)
