Прочитај ми чланакНа данашњи дан, десетине тисућа Словенаца, Хрвата и муслимана из Босне из Хабсбуршке монархије кретали су се према Дрини. Многима од њих она ће бити посљедња адреса.
Други ће је прећи, али ће оставити кости у шумама Цера. Чак и многи који су преживјели, касније ће се у паничном бијегу пред српском војском удавити у моћној ријеци.
Ти Хрвати, Словенци и муслимани (данас Бошњаци) гинули су за туђу државу, јер своје нису имали.
Пред само нешто више од 100 година, највећи словенски град био је Трст, али Словенци су у њему полако постојали Талијани, као што су у Целовцу (данас Клагенфурту) одлучили да буду Нијемци.
Далмација је била недођија на крају свијета, регија до које није било чак ни пруге, одакле се једна трећина становништва иселила само у десет година.
У Задру су живјели Талијани, а Хрвати су били мањинско становништво Пуле, Ријеке, Винковаца, Осијека, Вуковара, Славонског Брода…
Муслимани из Босне нису још знали јесу ли Турци или Срби исламске вјере, а Македонци се нису могли одлучити јесу ли Срби или Бугари, док су их већ Грци прождирали.
И онда је дошао Гаврило Принцип, омалени српски дјечак (који „међу хиљаде жандара, аустријског уби поглавара“…) који са неколико хитаца уби стољетну тамницу Славена, злосретну Хабсбуршку монархију.
У тој држави, које се неки у Хрватској са сјетом сјећају (само да би Србима тјерали инат), 90 посто Хрвата било је неписмено, неопрано, гладно, голо и босо сеоско становништво.
Исто је вриједило у нешто мањој мјери за Словенце, а још већој за босанске муслимане.
Данас се Словенци поносе најчишћом државом Еуропе. Да није било српске војске, то би била најчишћа регија Италије и Аустрије.
Данас Хрвати живе од милијарди еура туризма. Да није било српске војске, источна обала Јадрана би била дио талијанске туристичке понуде.
Данас Босанци уживају у Високом, у најљепшем археолошком парку Балкана. Да није било српске војске, и „пирамиде“ би им Аустрија ископала и однијела у Беч.
Данас Македонци са Самуилове тврђаве гледају Охрид. Да није било српске војске, Охрид би био грчко језеро, а Скопље бугарски град…
На развалинама своје државе Срби су другим јужним Славенима саградили њихове.
На српским жртвама изграђене су темељи кућа других балканских Славена.
Границе Словеније, Хрватске, Босне, Македоније су до ондје, докле је стигла српска војска. Точно тамо гдје је стала српска чизма. Српски опанак. И ни метар више.
Да ли се Јанез док Бледом весла у свом чамцу, икад сјети Милоша из Шумадије који је своје кости оставио на Колубари да Словенци уопће опстану као нација?
Да ли се Шиме док скаче са задарских оргуља у море икад сјети Драгана из Ниша који се смрзнуо на албанској голготи да би он „пива“ Оливерове писме, а не канцоне Ероса Рамаззоттија?
Да ли Мехо, док пије најбољу кахву на Босанској пирамиди Мјесеца замоли драгог Алаха да буде милостив према Слободану који није преживио пробијање солунског фронта, гдје се борио да Мехо више не чисти ципеле аустријској господи?
Да ли Коста некад запали свијећу на Охриду, у цркви светог Јована, захвалан што се не зове Костас, Николи из Јагодине који је подлегао ранама у Мојковачкој битци?…
Наравно да се нитко од тих нацијица што су им Срби даровали слободу не сјећа српских хероја.
Још је тужније што их се и мало тко у Србији сјети.
А најтужније, што је данас, у 96. години преминуо једини који их се увијек сјећао, Ђорђе Михаиловић, чувар српског гробља „Зејтинлинк“ у Солуну.
Ђорђе Михаиловић рођен је у Солуну 1. маја 1928. године.
Више од 50 година, као трећа генерација чувара, чувао је гробове 8 000 српских хероја који су овдје сахрањени.
Сада ће и он на заслужени починак. Придружит ће се онима о којима се толике деценије бринуо.
‘Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!’
Добри старче, вјечна слава теби и свим српским јунацима 1. свјетског рата!“
