Прочитај ми чланакЖивот у 21. веку очигледно мало вреди, чим се овако масовно и бездушно отима.
Јово Бакић је доцент на Филозофском факултету у Београду
У протеклих месец дана догодио се ни крајње забрињавајућих појава. Међу њима је терористички напад у Ници, изведен на највећи дан цивилизације којој припадамо, дан слободе, братства и једнакости, када је несрећни, јер онај који друге у црно завија мора бити и сам велики несрећник, камионџија побио осамдесет и четворо људи.
Ту је, затим, и траљави покушај државног удара у Турској, који је пружио прилику још једном несрећнику, турском председнику Ердогану, да сам изврши далекосежни државни удар. Потом је ту низ од четири оружана напада у седам дана у Немачкој, где је погинуло тринаесторо људи. Напослетку, у Кабулу је, у терористичком нападу исламиста, погинуло осамдесет људи.
Нема оправдања за терористички чин у којем страдају невини, ма колико и ма како разумели очај и немоћни бес који могу стајати иза њега. Наиме, убица недужних, не може се звати никако другачије до злочинцем. Важи то, утолико пре, и за неке председнике САД. Садашњи, добитник Нобелове награде за мир, недавно је признао да су беспилотне летелице војске којом командује убиле у његовом мандату не мање од 116 цивила (међу њима и 14 сватова у Јемену).
Такође, важи то и за неке председнике и премијере старих колонијалних сила, које би да и даље уређују свет, па би, утолико, требало честитати Енглезима на гласању за распад Уједињенога Краљевства и губитак његове столице у Савету безбедности УН. Но, то важи и за оне који се, немоћни да се освете истинским злочинцима, свете невиним људима.
Терористички напад у Ници однео је, између осталих, животе десеторо деце и бар деветоро странаца; у Немачкој су већину страдалих чинили Турци и Албанци „из срца Србије“ (у „срцу“ је три дана жалости уследило, а ван срца деци се ни име не зна); Турци су се, током покушаја државног удара, убијали међусобно, а страдало их је више од две стотине; у Кабулу су масакрирани Хазари, којих је у Авганистану око девет одсто, и који су већ страдали за време талибана, само зато што су шиити, па је то сунитским исламистима довољно да их немилосрдно убијају.
Живот у 21. веку очигледно мало вреди, чим се овако масовно и бездушно отима. Вредности слободе, једнакости и братства међу људима су скоро безнадежно издане.
У Француској ће ванредно стање трајати најмање годину дана, откад је у новембру прошле године, због ужасног терористичког чина, уведено. Могуће је да ће се ући и у изборе наредне године у ванредном стању, а то би био језив симбол пораза француских више но двестагодишњих напора да се изгради демократско друштво, што приближније идеалима Француске револуције.
Био би то пораз, али не само Француза, већ и свих осталих који верују у револуционарне идеале. Чињеница да је Оланд, како га једна карикатура приказује, тек вођ једне владе кловнова (ко помену нашега Супермена и његове слуге, Тасовца и Бананамена, а тек Стефановића и Вулина?), не показује ништа друго до капитулацију демократије пред капиталистичким изазовима.
Наиме, у истински демократском, тј. некапиталистичком, друштву не би било могуће да се овакве ствари догађају, пошто би људи налазили срећу у земљама рођења, а у Француској би сви усељеници били добродошли, јер својом срећом доприносе њеној слави, баш због тога што су управо у њој остварили снове. Нажалост, претходну реченицу ће већина читалаца овог текста протумачити као озбиљно застрањивање аутора, а управо то означава тренутни пораз идеја Француске револуције; идеја, којима је аутор овога чланка одан, јер мисли да племенитије нису у историји постојале.
У Турској су, пак, непријатељи ових идеја победили. На страну то што је Реџеп Тајип Ердоган ауторитаран; био је и Јосип Броз, али је, уз све грешке, модернизовао друштво, баш као и Кемал Ататурк. Овде је проблем, барем за Турке (а већина их тога није свесна), чињеница што је Турска, након уклањања више од 100 генерала (раније је већ сличан број био склоњен) остала с осакаћеном и неспособном војском, откривши свој бок непријатељима.
Осим тога, просветно-научна елита је десеткована, а управо она води убрзаном друштвеном развоју. Новинари су, такође, чињеницом да су читаве новинске куће затворене и њихови најбољи представници ухапшени, до сржи застрашени, а без њих нема контроле власти, што је услов друштвеног развоја.
На (полу)периферији капиталистичкога система, Паштуни и Хазари, Турци и Курди, Албанци, Хрвати, Бошњаци и Срби, те многи други, срчано бију туђе битке. Једва преживљавају, а међусобно се мрзе; мањине тлаче, ако их не убијају, када их велике силе подржавају; или се надају да ће, предвођени ауторитарним националним вођима, отпловити у несањане пределе среће и благостања.
