(Блиц)

Поред тешко болесних родитеља, практично без икаквих прихода, три сестре Адамовић из Смедерева саме се сналазе за живот, сањају пристојну гардеробу и редован оброк – и одлични су студенти и ђаци.

Даници је 15, а Милици 17 година. Марица је одскора пунолетна, студент, дала прву годину са просеком преко девет. Било би то за хвалу и да није оног што читавој причи даје посебну тежину; сестре Адамовић практично се саме издржавају јер су им мајка и отац, откад су остали без посла, готово стално по болницама, и то тако траје годинама.

– Мама је дошла из болнице пре петнаест дана, није добро, али се надамо… – кажу тихо, брижно, у глас, три сестре Адамовић, погледавајући у мајку чије се аутоимуно обољење, изазвано вишегодишњим стресом, озбиљно искомпликовало. Отац је на лечењу, по четврти пут, у болници у Ковину.

– Сналазимо се како знамо и умемо – одговара Марица на непостављено питање, почињући причу како су, како рече, од обичне, просечне породице стигли где јесу. Родитељи су им радили у Пољопривредном комбинату „Годомин“, који је отишао у стечај. Радници, међу њима и њихови родитељи – на улицу. Врло брзо је у њихов дом стигла немаштина. С њом и болест…

Да ли због тога што ју је снашло, тек Марица је као један од најбољих ђака смедеревске Гимназије у генерацији желела да упише медицину.

– Како да студирам медицину кад често нисмо имали за најосновније, храну, струју? Уписала сам Вишу пословну. Ем је ту, траје три године, ем су ми добри људи изашли у сусрет, нисам платила уписнину, плаћам само испите – каже Марица, која је за успех у школовању од гимназије награђена рачунаром.

– Добила сам га баш када су нам искључили струју, срамота ме је било да кажем да нећу моћи код куће да га користим – стидљиво ће.

Без струје су били годину и по дана. 

– Училе смо уз свеће и кандила – објашњава Милица.

Она и Даница уче за кулинарске техничарке, јер свршени ђаци тог смера још увек релативно брзо нађу посао. Сада се издржавају од часова математике које даје Марица и – сакупљања пужева.

– Ту нам је откупно место, плаћају 35 динара за кило. Некад сакупимо и 10 кила – каже Даница.

Не сањају оне о изласцима него о пристојној гардероби, често и пристојном оброку. Да о кући и за кућу саме брину, одавно су се навикле, баш као и да спремају и кувају. Ово последње – кад и колико имају.

– Некада је боље, некада је лошије… Има дана кад једемо само хлеб посут вегетом и чајем, јер ничег другог нема у кући – нерадо о томе причају сестре, гледајући у под, да нам се случајно погледи не сретну.

Кад као данас због нашег доласка не оду по онај често један једини оброк из народне кухиње, замоле кума да уместо њих узме следовање. Он им је зимус и дрва набављао. Понекад им комшије, пријатељи породице или добри људи који су чули за њихову муку доносе изношену гардеробу. И на то су се, кажу, тешко навикле. Приме све што им дају, захвале и онда међусобно поделе. Одавно су свикле да не бирају. 

Живимо од данас до сутра

– Тата је почео да поболева и раније, а све је постало још горе када су покушали да нас избаце из куће нови власници, нека задруга. То што смо живели од данас до сутра га је дотукло – прича Марица. Депресија, у коју је запао јер ћеркама, деци за пример, није могао да пружи иоле пристојан живот, на крају је постала његова дијагноза. Сада га обилазе када нађу пара или неког да их превезе до Ковина. 

Изгорели сви апарати

Прошле године у антенски стуб кабловског оператера недалеко од њихове куће ударио је гром. Изгорело је све што у кући ради на струју. Узалуд су се прегањали са власницима стуба, на крају су морале саме да поправе фрижидер, купе полован телевизор, шпорет… Бојлер и још неке ситније ствари још увек не раде, кажу, нема се одакле.

 

Ознаке: болест, немаштина, породица Адамовић