Прочитај ми чланакСвакако је занимљиво посматрати како се рецепти сорошевских обојених револуција тренутно покушавају применити против најновијег Непријатеља број један глобалистичког естаблишмента, Доналда Трампа, који је, бар тренутно, преузео штафетну палицу од Владимира Путина. Наравно, уз Сорошеву (или Соросеву, ако ћемо овог „грађанина света“ третирати као америчког држављанина) обилату финансијску, логистичку, медијску и другу помоћ.
Свакако је занимљиво посматрати како се рецепти сорошевских обојених револуција тренутно покушавају применити против најновијег Непријатеља број један глобалистичког естаблишмента, Доналда Трампа, који је, бар тренутно, преузео штафетну палицу од Владимира Путина. Наравно, уз Сорошеву (или Соросеву, ако ћемо овог „грађанина света“ третирати као америчког држављанина) обилату финансијску, логистичку, медијску и другу помоћ.
Тако, на пример сазнајемо да међу преко 400 „партнерских организација“ које су организовале чувени „Марш жена на Вашингтон“, који је одржан само дан после свечаности полагања заклетве новог америчког председника (дакле 21.1.2017), њих бар 56 прима новац или има блиску сарадњу управо са Сорошем (нека буде Сорош, јер се већина људи навикла).
Но, то неће бити главна тема овог чланка, већ нешто о чему се, још увек, недовољно говори, а то је савезништво између (назови) либералне левице и радикалног исламизма. И почнимо од извора непобитног кредибилитета, жене која је у недавном чланку за Њујорк тајмс изнела горе наведени увид о сорошевском карактеру поменутих масовних антитрамповских демонстрација, 51-годишње Асре Номани, иначе бившег новинара Вол стрит журнала. У једном ранијем чланку, објављеном у Вашингтон посту 10.11.2016. непосредно после америчких председничких избора, Асра је у наслову открила још нешто занимљиво: „Ја сам муслиманка и имигранткиња, и гласала сам за Трампа“. Зашто?
На првом месту, зато што није више могла да се носи са трошковима чувеног „Обамакера“, система здравственог осигурања који је, наводно, требало да здравствену заштиту учини доступном и довољно јефтином за сваког Американца. Као што није могла да комотно отплаћује ни свој хипотекарни дуг, упркос још једном Обамином програму који је ту ствар требало да регулише. Постојао је и трећи главни разлог, којег вреди цитирати у целости:
„Коначно, као либерална муслиманка која је из прве руке окусила исламски екстремизам на овом свету, противила сам се одлуци председника Обаме и Демократске партије да заобилазе фактор ‘ислам’ када је реч о Исламској држави. Наравно, Трампова реторика је била више него неосетљива, и људи се не морају слагати са његовим препорукама. Међутим, што се мене тиче, она је пренаглашавана и демонизована од стране влада Катара и Саудијске Арабије, њихових медијских канала попут Ал Џазире, и њихових експоненанта на Западу, да би се скренула пажња са ствари која ме, као људско биће на овој земљи, највише забрињава: екстремистичког ислама, који је пролио крв на местима од ходника хотела ‘Таџ Махал’ у Мумбају до ноћног клуба ‘Пулс’ у Орланду, Флориди“.
Асра се затим присетила Трамповог твита из јуна 2016. непосредно после терористичког напада у Орланду (у којем је американац авганистанског порекла, Омер Матин, убио 50 и ранио 53 људи у једном геј клубу): „Хоће ли председник Обама најзад да употреби речи радикални исламски тероризам? Ако то не уради, требало би одмах у срамоти да поднесе оставку!“
И Обама и Хилари Клинтон су имали сличан одговор на критике попут Трампове – отприлике, није битно како се терористи називају, већ је важно како ће се на њих реаговати. Тај аргумент није нарочито импресионирао Асру Номани, поготово када је прошлог октобра, посредством Викиликса, сазнала за милионе долара које су Хилари и Бил примили од Катара и Саудијске Арабије, иако су знали да те земље „пружају тајну финансијску и логистичку помоћ ИСИЛ-у“, како је Хилари навела у једном мејлу шефу њене изборне кампање, Џону Подести. То је Асру, како каже, преломило. Пробала је да своја размишљања „обазриво“ подели са другима преко Твитера, али је брзо одустала, суочена са лавином оптужби „напредних“ Хилариних гласача да је свако ко гласа за Трампа „сељачина“. Ипак, гласала је за Трампа.
Пар месеци касније, изнела је у већ поменутом напису за Њујорк тајмс своју дилему да ли да иде на Трампову инаугурацију, или на „женски марш“ дан касније. Изабрала је инаугурацију. Не само зато што је гласала за Трампа, већ и због већ поменутог сазнања о Сорошевом прстима који су се умешали у организацију „женског марша“: Али, опет, не само Сорошевим. Видела је ту још нека имена која јој се нису претерано допала.
На пример, Савет за америчко-исламске односе (Council on American-Islamic Relations – CAIR), организацију са везама са разним исламистичким или чак терористичким организацијама. Или Арапско-америчку асоцијацију из Њујорка, чији се извршни директор, Линда Сарсур, залаже за увођење шеријатског права у САД, па је чак и фотографисана са уздигнутим прстом који означава подршку Исламској држави.
Или, пак, чувену лево-либерално активистичку организацију, Јужњачки центар за права сиромашних (Southern Poverty Law Center). На први поглед, њихово учешће делује као нешто сасвим природно. Међутим, Асра Номани их памти по још нечему осим заступања сиромашних и обесправљених – по црној листи „анти-муслиманских екстремиста“ коју су саставили пре избора, а коју је такође финансирао, а ко би други – Сорош. Е, сад, међу људима који су се нашли на тој црној листи био је – и један муслиман, по имену Маџид Наваз.
У реакцији на ово сазнање, објављеној на интернету крајем октобра 2016, Наваз, који себе назива либералним муслиманским реформистом, је протестовао над чињеницом да га је група белих, немуслиманских „напредњака“, односно „прогресиваца“, етикетирала само зато што је противник – исламистичке теократије, тј. исламског фундаментализма. Да, баш тако – није типографска грешка.
Наваз у свом чланку покушава да објасни ту иронију, да су либерални муслимани као што је он доживели да буду етикетирани као „анти-муслимански екстремисти“ од стране људи са левице, које су сматрали својим природним савезницима, „заступницима феминизма, геј права и слободе говора, који у својим заједницама критикују хришћанске фундаменталисте“ – али које су у међувремену, разочарани, почели да називају „назадњачком“, односно „регресивном“ левицом. Јер, та левица је далеко више импресионирана „аутентичним“ муслиманима, ма колико они били насилни, груби, назадни, и сексистички оријентисани – него онима који се боре против муслиманских екстрема.
Другим речима, идентитетска политика нове, лево-либералне, глобалистичке, мултикулти левице, дошла је до свог апсурда. Све је подређено борби против „трулог Запада“, „неједнакости“, „капитализма“. Али, да додамо, и хришћанства и беле расе као такве. И у тој борби су исламисти, макар и терористи, више него добродошли.
Та левичарско-исламистичка коалиција се могла видети на делу истог (протеклог) викенда, на „женском маршу“ у Берлину, где су немачке „феминисткиње“ аплаудирале човеку који их је, у склопу њиховог „прогресивног“ протеста, са бине поздрављао покличем „Алаху акбар“.
Очигледно је да су исламисти врло добро изучили противника. Манифест који је Исламска држава објавила 2015. године под насловом „Црне заставе из Рима“, садржи и део насловљен „Европски муслимани у савезу са левим активистима“, где између осталог пише:
„Растућа популација левих активиста (људи који су против злостављања људи/животиња, ционизма и мера штедње, итд.) са поштовањем гледа на муслимане као снагу која је довољно јака да се бори против светских неправди. Чини се… да ће многи од ових људи (који су понекад део покрета Анонимуса или
Анархиста) ступити у савез са муслиманима ради борбе против неонациста и богатих политичара. Они ће обезбедити обавештајне податке, поделити оружје и тајно радити за муслимане како би припремили пут за освајање Рима.
Како ће се ово десити?
Ако сте икад били на неком про-палестинском / анти-израелском протесту, видели сте многе активисте који чак ни нису муслимани, а који подржавају оно за шта се муслимани залажу (пропаст ционизма). Управо је то место где ће се највероватније направити везе између муслимана и левичарских активиста, од којих ће део схватити да протести нису ефектни, и да је оружана борба права алтернатива. Стога ће они почети да раде заједно у малим ћелијама, ради борбе и саботаже против „финансијске елите“.
Из горе наведеног се може видети да су „женски маршеви“ већ увелико инфилтрирани. Све под геслом „борбе против деснице“, „Трампа“, „патријархата“, па чак и за право на абортус – иако су конзервативни муслимани противници тога.
Нисмо ли сличне парадоксе већ доживели на овим просторима? Нисмо ли већ огуглали на разноразне „боркиње“ који у сваком кутку Србије и Републике Српске виде балван „геноцидности“ народа који се већ скоро четврт века бори против повампиреног исламизма на овим просторима – али никако да виде макар трун у очима Изетбеговића, Тачија, Харадинаја и сличних? Не демонстрира ли се и митингује у „кругу двојке“ непрестано против „српских злочина“, али баш никад против оних који су нам довели муџахедине, Ал Каиду, вехабије и сличне увозне артикле?
Нису ли другосрбијанци – ти самозвани парагони људскоправашке исправности – потпуно равнодушни на патње преосталих Срба на Косову и Метохији, или удес десеткованих српских популација из Загреба, Мостара, Сарајева, Карловца, Приштине…? Није ли им дража непостојећа „грађанска“ – а заправо притајено џихадистичка Босна – од свега што макар и мирише на српску националну државу? Није ли им дража свака лаж изговорена о Сребреници него сваки доказ који ту лаж негира? Није ли им ближи Тачи од сваког Србина са КиМ?
О разлозима зашто је то тако, зашто је либералној левици ближи исламски фундаментализам од хришаћске традиције у било ком облику – могла би се организовати читава научна конференција. Колико њих у тај свој став искрено верује, колико њих су једноставно корисни идиоти који не схватају крајње консеквенце својих ставова, а колико њих су свесни инструменти пројекта прављења врлог новог света без нација, вере и моралних кодекса – у склопу којег су сва средства дозвољена – то су теме за неки други пут. Но, у међувремену, када већ инсистирају да се овако понашају, има ли икаквог разлога да мултикулти левицу и све њене инкарнације, укључујићи и ону бриселску – не третирамо као оно што јесу – (не)вољне савезнике новог исламизма, једне од најозбиљнијих безбедносних претњи садашњице?
