Pročitaj mi članakZa Jelenu Milić je Jasenovac izletište na Savi.
Рођен сам у Далматинској загори. Мој отац доселио је 26. августа 1966. године своју ужу породицу у Београд, у Србију о којој су ми причали старији. У овом граду завршио сам осми разред, гимназију и студије историјских наука.
Желео сам да помогнем родном крају у оквиру својих могућности, на пример, текстовима и трибинама (Видети текстове: Пропаст Западне Србије, Припреме да се Косово и Метохија отпишу из Србије). У том контексту 1998. године објавио сам књигу о војводи Момчилу Ђујићу, коју је војвода добио од својих сабораца и пријатеља, организовао сам Конференцију 2005. „Република Српска Крајина – 10 година посл(иј)е“ и приредио два зборника радова, објавио књигу „Шта ће у Сплиту Свети Сава“ 2007…. Да не заборавим: покушао сам 1991. да помогнем развоју Српске Крајине, али сам био (на леп начин) одстрањен, јер нисам био под контролом Служби.
У садашњим судбоносним временима по Србију и Српство преостаје ми још да напишем понеки осврт на савремене догађаје и необичне вести. И овај текст је реакција на вест о именовању новог амбасадора (нове амбасадорке) Републике Србије у Републици Хрватској. Сматрам да сам у обавези, јер сам учен да самостално размишљам и закључујем а изнад свега осећам потребу, да помогнем посрнулом делу народа пореклом из Српске Крајине, а настањеном овде, у Србији, највише северно од Саве, да му укажем на заблуде и помогнем да изабере бољи пут.
Није страшно што је вођа болестан, страшно је када је он на високој функцији
Српска Крајина се већином поуздала у комунисту Слободана Милошевића и радикала Војислава Шешеља. Када је 1995. године ондашња комунистичко-радикалска („црвено-црно“) власт у Србији жртвовала Западно Српство да би кроз трговину направила Хрватску, народ је прогнан и/или пресељен источно од Дрине. Та генерација пресељеника и њихови потомци нешто касније здушно прихватише радикалске отпаднике – који су се прозвали напредњацима – и у великом броју стадоше уз овог садашњег вођу и сведржитеља.
Моји овдашњи пријатељи ми казују да је центар тих Крајишника насеље Бусије код Земуна. Кад дубље размислим, тако је морало и бити: радикали су обећавали Велику Србију и дали ледину звана Грмовац, а напредњаци дају по 100 евра, 20.000 динара и гомиле лажних обећања које пријају ушима. Мало ли је!
Мала дигресија на овом месту: током студија читао сам нешто више текстова из психологије како бих разумео одређене догађаје и личности из националне историје.Запамтио сам једну изврсну књигу: Вилхелма Рајха „Масовна психологија фашизма“ (Београд, 1973). Актуелан је, на жалост, и данас!
После пропасти Западног Српства појавила се књига сер Дејвида Овена, психолога по струци, „Болесни на власти“ (Београд, 2009). Он је као европски саветник учествовао у креирању политике рата и мира у Хрватској и Босни и Херцеговини. У том послу сусретао са са ондашњим војним командантима и политичарима од Београда, Сарајева до Загреба. Касније је неке своје импресије преточио у кратку студију о Слободану Милошевићу и објавио у поменутој књизи. Када прочитате Рајха и Овена, а сетите се оне ванвременске мисли Иве Андрића („Дођу тако понекад времена, када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати“), онда ће вам бити јасније зашто смо се нашли на ивици националне пропасти и ко нас је до ње довео! Уосталом, то је најбоље пророковао Радоје Домановић у приповетци „Вођа“!
Да би Србљи из Српске Крајине донекле схватили своју горку судбу и садашња зла времена морам да их подсетим на још једног Англоамериканца. Реч је о оцу Питера Галбрајта, то јест америчког амбасадора који је 5. августа 1995. седео на хрватском тенку приликом агресије Хрватске на Српску Крајину. Старији Галбрајт је ономад рекао да су на водећим положајима потпуни лудаци који стварају друштвену атмосферу у којој и велики умови с знањем и животним искуством не схватају шта се око њих дешава. У овом случају проблем је што је један лудак дао велике концесије поменутом тенкољубцу, а паметни никако да схвате шта он ради у Београду и Загребу: Питер Галбрајт још није завршио посао. Сада је добио праву прилику са будућом амбасадорком Србије у Загребу!
Помислих да овде станем са психологијом, када прочитах вест да су чланови Друштва психолога Србије реаговали на сведржитељево понашање. Остаје још да се директор „Лазе Лазаревића“ изјасни да ли има празних кревета и довољно лекова!
Није толико страшно што је неки од вођа болестан, страшно је када је он на високој функцији. Резултати сведржитељеве политике су образованим Србљима и те како познати, али не и оном делу народа који продаје веру за „сендвич и црвену“.
Болесни вођа обично окривљује народ за своје стање али то вешто вербално крије. Његова дела, међутим, то јасно показују. Требало би ми много простора да набројим шта је све погрешно урадио и какве је зулуме начинио па ћу се задржати само на једном злочињењу, које се на безброј начина тиче највише оних из Српске Крајине али и васколиког Српства!
Реч је о одабиру амбасадора Републике Србије у Републици Хрватској: Јелене Милић!
За почетак да видимо ко је та жена: некадашња супруга високог функционера Министарства унутрашњих послова Србије (припадника секте Чедомира Јовановића), некадашња радница у једном предузећу за кетеринг (британска Амбасада је била чест наручилац њихових услуга), директорка Центра за евроатлантске студије чији је једина сврха да шири пропаганду поменутог војног савеза и за то добијала донације разних страних фондова и влада, високо образовање стекла на приватном факултету недавно, у шестој деценији живота…
Није Милићка крива што је постављена већ онај ко је потписао решење!
Највећи успех постигла је када је упознала вођу напредњачке секте у првим данима када је он постао председник Србије. А онда је променила фризуру. Пре неки дан добила је и државни посао. А у том послу требало би да, поред осталог, штити права некадашњих Крајишника, а данас становника Србије пред органима независне хрватске државе! Њено образовање, квалификације и знање о дипломатији, а нарочито однос према Српству, указују нам на нешто сасвим друго: није она крива што је постављена већ онај ко је потписао решење!
::::::::::::::::::::::::::
Разлог НАТО бомбардовања
Јелена Милић: НАТО бомбардовање Србије је оправдано, јер то је био једини начин да се зауставе српски злочини над Албанцима на Kосову“
::::::::::::::::::::::::::
Потписник решења заборавио је много тога када је променуо памећу од радикала до напредњака. У тој промени желео је да заборави и своја (не)дела. На пример, утицај на радикалског „војводу“ на рукопис објављеном под насловом „НАТО пицајзла Јелена Милић“. Или, још свежији примери кроз наслове који су красили текстове у таблоидним медијима под његовом директном контролом и налозима: „Лице НАТО зла“, „НАТО дивљакуша“…
Сада је окренуо ћурак наопако а народ то не разуме и не схвата па је приморан да поступи по оној народној: „На љуту рану – љута трава“!
Изгледа да се сведржитељево одушевљење поменутом Натовком започело оног трена када је она започела сатанизацију Русије и Владимира Владимировича Путина. Користила му је да распирују русофобију а истовремено пере злочине западне војне алијансе почињене у Србији 1999. године и у безброј држава широм света. Све то доприноси Вучићевој политици тихог улажења у НАТО на директан начин, а не као што су то радили „жути“ кроз споразуме и војне вежбе.
Милић: Република Српска Крајина је била непријатељска творевина
Вучићево одрицање од радикалске прошлости огледа се и кроз тајну подршку онима који то јавно и јасно говоре. Милићева је један од бројних примера јер је одавно изјавила: „Република Српска Крајина била је непријатељска творевина и Хрватска је имала легитимно право да проба да своју територију интегрише натраг“.
Вара се сведржитељ да ће Хрвати његово одрицање прошлости прихватити као искрено. Знају они добро шта ће Милићева (у)радити у Загребу и за то им он не треба. Они добро знају његову необразованост и политичку неспособност али и прилике у Србији услед његовог уништења војске, полиције, правосуђа…
А оно што су Хрвати желели сада су и добили: добили су мрзитеља Србије и свега српског у лику сведржитељеве личне амбасадорке у Загребу! Јер, Милићева је добила прилику да се, заштићена по службеној дужности, свети Србљима и Србији. Њој не смета Хрватска која је настала на крви становника Српске Крајине у два рата. Неће јој ни сметати да купује сувенире на Јелачић плацу и слуша домољубне песме. Боље је и то, мисли она, него да слуша вапаје из јама и неоткривених гробница.
Има право песник Михаило Меденица када тврди да ће Србију, а нарочито Србље из Српске Крајине, у Загребу представљати особа којој је Јасеновац излетиште на Сави, Олуја поветарац који је развејао маслачке… Михаило је, међутим, заборавио да помене и оно „летовалиште“ на Пагу. У таквом контексту, песник поручује: „Устајте мучене кости ваља вам бежати“!
Тешка разарања и ужасне последице хрватске акције Олуја у којој су уништене српске куће и имања
И на крају, остаје питање: Шта кажу некадашњи Крајишници а садашњи Србијанци? Покушао сам да докучим било какав одговор. Читао сам на разноразним порталима коментаре о именовању нове амбасадорке у Загребу. Нисам видео да је неки написан у ијекавској варијанти српског језика, да је поменуо Српску Крајину, остатак Срба у данашњој Хрватској….
То ме упућује на закључак да Александар Вучић на разне начина и форме исказује мржњу према народу коме биолошки припада а да истовремено, као најпонизнији слуга, очекује милост од западних господара у виду дозволе да продужи мандат на још четири године и тако Србију доведе у стање из којег се никада неће опоравити. Чак даље него Домановићев „вођа“!
Или нам је Онај горе наменио другу судбину? Ко зна!
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 22, 2022
